Александар Гружански
Прогнани множински падежи нашега језика (1)
Сви ми током школовања научисмо да наш језик има седам падежа.
Али, да ли је баш тако? Разлика између двају њих, датељнога
(dativ) и местнога (lokativ) виси о концу: у књижевном србском се
они разликују само у једнини, само у малом броју речи и само у
нагласку, односно разлика је невидљива у писаној речи. И таква
најмања разлика двају падежа једнине је ограничена на мало
подручје нашега језика (западна Србија) и, да ствар буде још гора,
на путу је нестанка. Стање у множини је још горе: ту од могућих
шест постоје само четири падежа: именитељни (nominativ, на
пример “редови”), винитељни (akuzativ, “редове”), родитељни
(genitiv, “редова”) и општи падеж (“редовима”), служећи уместо
некадашњих датељнога, творитељнога (instrumental) и местнога.
Тврдње да их у множини има више од четири, шест или чак седам,
неозбиљне су, и не представљају ништа више од обичне игре речи
и бројева, и одраз су нечије потребе за прикривањем стварнога
стања ствари.
Да ли одувек беше тако? Не, наравно. У време стварања наше-
га књижевнога језика, почетком деветнаестога века, облици ових
трију падежа множине постојаху широм нашега народа. Најза-
ступљенији беху облици местнога падежа, како крњи тако и нео-
крњени (на пример “о жена(х)”, “по путева(х)/путеви(х)”, “по села(х)
/сели(х)” …). Облици датељнога се могаху чути од јужнога Косова до
Војводине (“Турком”, “воловом”, “зидовом”, “пријатељем” …). На-
жалост, посебни облици творитељнога беху најређи, углавном ог-
раничени на Војводину и изједначавањем гласа “Ы” са гласом “И”
делимично сведени на именитељни (“с орлови”, “са коли”). Нажа-
лост, граматика књижевнога језика беше заснована (само) на го-
вору села Тршића, где сва три наведена падежа беху замењена опш-
тим, потекавшим од датељно-творитељнога падежа двојине. Гово-
ри Војводине беху потпуно занемарени, где без икакве сумње, од
свих србских наречја падежи нашега језика беху најбоље очувани
и самим тим најмање искварени. Исто беше и са говорима оста-
лих наших крајева.
Тиме се дошло до несклада једнинских и множинских падежа
(двома падежима једнине одговара само један падеж у множини),
чије се штетне последице најбоље могу видети из следећега примера:
Погледајмо реченице у једнини “Људи се прилагођавају проме-
ни” и “Људи се прилагођавају променом”. Оне имају на први пог-
лед слична, али ипак сасвим различита значења. Уколико имени-
цу “промена” будемо пребацили у множину, у оба случаја ћемо
добити реченицу “Људи се прилагођавају променама”. Овде се
две потпуно различите мисли изражавају истом реченицом, па
је стога добивени исказ двосмислен, а узрок томе је непостојање
посебних датељнога и творитељнога падежа множине у нашем
књижевном језику. Што се тиче другога значења, њега бисмо од
првога некако могли разлучити помоћу предлога “са”, али не знам
како бисмо пригодно могли изрећи прву без опасности забуне са
другом мишљу.
Једноставно, наш садашњи језик није у стању јасно изразити
ову мисао без неприхватљива усложњавања реченице, попут на-
карадна свођења множине на једнину у “Људи се прилагођавају
броју промена већему од један”. У старом књижевном језику Срба,
са неокрњеним падежним саставом, прва мисао би се изразила
речима “Људи се прилагођавају променам”, а друга “Људи се прила-
гођавају променами”. Скоро у продавници видех рекламни нат-
пис “Измамите осмех беби!”, који би превођењем у множину (“Из-
мамите осмех бебама!”), такође постао двосмислен. И реченица
“Кунем се својим синовима” је такође двосмислена и нејасна. На-
равно, примери оваквих нејасноћа и двосмилености се не срећу
често, али се ипак с времена на време наилази на њих (на први
пример, са променама, наиђох читајући стрип).
У ствари, догађају се нешто чешће, али се у већини случаја упо-
требе општега падежа множине тумачивих на два начина, једно
од двају могућих значења на основу смисла може одбацити као
мало или нимало вероватно па се тако остаје са само једним и из-
бегава забуна. Ево примера: “Обрисах под својим пријатељима”.
Чувши овакав исказ, човек смисао творитељнога падежа одбацује
као мало вероватан и онда остаје само једно могуће значење (нико
не очекује да се пријатељи користе као крпе за брисање пода). То са
првим примером не беше случај, ту се ниједно значење не могаше
одбацити као мало вероватно. Али, ако неко ипак жели исказа-
ти мање вероватну мисао, он ће то тешко моћи учинити, пошто
једноставно неће бити схваћен. Погледајмо сада шта се добија ако
бисмо у претходном примеру реч “пријатељима” заменили речју
“противницима”. Реченица “Обрисах под својим противницима”
је у потпуности двосмислена. Ту нам чак ни убацивање предлога
“са” не би помогло, јер у овом случају творитељни падеж са и без
наведенога предлога има различито значење!
А сада, ево табеле наведених множинских падежа у свих сло-
венских језицих. Ту се јасно може видети колико наш језик изгуби
непотребним избацивањем наших падежа и њиховим прогоном
у наречја, и колико се непотребно удаљи од скоро свих осталих
словенских језика.
________________________________________________________
1
У протекле две деценије на интернету се појавило више веома интере-
сантних текстова о истини о српском језику. У њима аутори доказују
да правила о српском језику Вука С. Караџића нису изведена до краја.
То је једна врста културног и научног бунта и у њему учествује више
стручних лингвиста који немају храбрости да своје текстове потпишу
пуним именом. Они и пишу своје текстове по тим до краја изведеним
правилима реформе српског језика какав је и овај који објављујемо у
нашем часопису (Редакција).
Миле Медић
Српски писци и српски језик
Језик је средство споразумевања међу људима.
За писце је језик много више од пуког средства споразумевања.
Језик је за писце и средство уметничкога, књижевног изражавања.
За писце је реч једина грађа од које он ствара своје дело.
Другима је дат камен, дрво, гвожђе, глина, боја.
Писцима је дата само та бестелесна реч, она која беше од иско-
ни, која беше у Бога, која Беше сам Бог, варница духа која је искочи-
ла из човека и обасјава сву земљу васиону.
Реч нема ниједно својство ствари, а има сва својства духа.
Српски народ и српски писци могу бити поносни на своју реч
и свој српски језик. У том језику настала су највећа уметничка
дела српског народа. Наш народ није створио ништа веће и значај-
није од онога што је створено у језику. То је народну поезија, Гор-
ски вијенац, На Дрини ћуприја, да споменем само оно што је до-
сегло светску величину и славу.
Све је то само из речи и језика створено.
Одатле потиче и право и обавеза српских писаца да пишу и
брину о језику. Они немају ништа осим језика.
Ко би то могао да има прече право да говори о језику осим писаца?
Српски писци данас не ступају у одбрану и заштиту српског
језика као усамљени појединци, него сви заједно, као Удружење
књижевника Србије.
Данас су с нама сви српски писци који пишу и који су писали
српским језиком.
Стицајем сретних околности чланови уредништва Језичке
трибине су водећи српски лингвисти, а истовремено и чланови
Удружења књижевника Србије.
То су људи који су вратили име српском језуку, на велика
врата, у Устав и законе Србије.
То су људи који су српској науци о језику вратили њено име –
србистика.
У Удружењу књижевника Србије стекли су се сви услови за
широку, озбиљну и научну расправу о отвореним питањима срп-
ског језика.
Српски писци о српском језику
Српски народ су изгнали из његовог језика.
Туђин, кога су Срби до јуче звали братом , уселио се у српски
језик. (Тиодор Росић)
Све иде у језик или у земљу.
Име нечега, кад уше у језик, остаје, занавек. (Жарко Команин)
Језик све памти, у њему је све садржано, и људи се одричу је-
зика само ако желе да пониште памћењ. Одиста, многи то желе. (Ра-
домир Уљаревић)
Народни језик је овладао у књизи највише својом љепотом. То вам
је красан момак, да га љепшег на свијету нема.
А највишу ће заслугу по народни језик себи стећи онај који уза
све то још прегне да зарони у бездан прошлости, те да из наших
народних споменика изнесе све оно благо, па да њим окријепи и
обогати садашњи књижевни језик. (Лаза Костић),
Где је људима завичај? Тако где други људи око њих разумеју до
краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег
трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Зау-
зме ли нашу њиву или село народ другога језика, завичају нашем
је крај.
Туђина, то је туђ језик.
Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у
горко стиснутим устима носе свој језик,и где се проспе реч која се
до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот.
Али, рећи ће онај неко, језик не само да стари него чили и
умире, долази други. Није сасвим тако. Језик као богата шума,
отреса лишће, наравно, и заодева се новим, али не умире језик
цео, не изумире шума ако се занављају гране и зеленило. А ако не-
ки језик умре, умро је доиста и народ. (Исидора Секулић)
Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не вој-
ник. Реч, а не сабља. (Матија Бећковић)
Вуков Рјечник је моћнији од најмоћније траве расковника: он
отвара врата светова који су говорили нашим језиком, пре нас. Ње-
гов Рјечник је наше сјећање и памћење. (Радомир Констатиновић)
Заблуда је произвољна тврдња како је српски језик сирома-
шан у тачним ознакама за поједине појмове, како је неразвијен,
како се њиме не може све тачно и прецизно изразити.
Нас обузима неизмјерно гњев и сјета посматрајући како се
бездушно насрће на драгоцјену, духовну творевину, на чистоту и
љепоту народног језика. Гњев нас обузима што у том унакажавању
и мрцварењу нашег сјајног слободног језика осјећамо своју свеоп-
шту колонијалну порабоћеност и подврђеност. (Петар Колчић)
Без страних речи не може се, данас, ни писати ни говорити…
У туђицама је данас укус учености, церемонијала, конвенција.
Ко жели власти да с домогне, мора се најпре с туђицама спри-
јатељити.
Туђице дају утисак тоеријске поткованости, и поуздани су
знак упућености у правила игре.
Подвале са страним речима вазда изнова успевају.
Туђице замумуљују ионако нејасне појмове и њихове везе са
стварима: и реч и садржај су искривотворени. (Милован Данојлић)
Поезија је једина национална умјетност, јер је језик једини што
народ има и што га чини својим. Све друго могу донети у виду ху-
манитарне помоћи нови господари света. (Душко Трифуновић)
Ја мислим да је наш језик данас не само један од најлепших,
него и један од најузбудљивијих језика у овом историјском раздоб-
љу. (Станислав Винавер)
Па ипак бити његов чувар, чувати говор као свето јаје да се не
разбије. Да се и ми не разбијемо заједно с њим. Чувати и грејати
његову клицу, надати се његовом изненађењу, стајати пред њим
као пред огледалом, и у том огледалу не само тражити свој лик,
него га и некуд слати, даље, иза, незнано куд. (Миодраг Павловић)
Када данас чујем како је Вуков језик баласт нашег језика, да је уна-
задио културу и исувише је посељачио – остаје ми да се горко осмех-
нем. Као да Горски вијенац и Вуков превод Новог завјета нису нај-
бољи деманти такве тврдње.
Језик је пишчева бусола, која му показује стране света. (Радос-
лав Братић)
Језик је предак и потомак, истовремено. језик претка је језик
потомка.
Чувати матерњу реч значи кућити најбољу имовину. Бранити
своју реч значи бранити себе. (Миро Вуксановић)
Питају ме често одакле теби речи твоје песме. Има речи
костију. Има речи жеравица. Има речи змија. С речима се уопште
не треба шалити и, између осталих, има и речи кључева. Те речи
кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму. Јав-
љају ти се као звезде или цела сазвежђа на своду лобање. (Васко Попа)
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгуби-
ти као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик,
земљу душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај
да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити
највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију
ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима.
Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ри-
јечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгу-
бити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.
Младен Обрадовић
Канада и Србија: сличности и различитости у основама приступа драмском образовању код дјеце школског узраста
Као глумцу који је радио на драмском образовању дјеце школског
узраста и у Србији и у Канади, неке од фундаменталних разлика у
приступима овој тематици су ми изгледале јако занимљиве.
Канада је земља у којој је драмско образовање далеко више за-
ступљено, и има много дужу традицију него у Србији. Сама чиње-
ница да има много више објављене литературе о тој тематици на
енглеском језику, него на српском, много говори. По мом мишље-
њу, цак и у Канади би се још увијек могло радити на унапређивању
услова рада предавача драме по школама (посебно основним), на
прецизирању улоге драмских умјетности у наставном плану и
програму школа (посебно државних јер канадске приватне шко-
ле имају нешто другачије и специфичније програме у којима дра-
ма често заузима или важније мјесто или није укључена уопште,
посебно у школама које су више наклоњене образовању виших
разреда са фокусом на природне науке или технологију), и на
потенцирању значаја изучавања драмских умјетности у оквиру
наставног плана и програма. Ова последња ставка би нарочи-
то била значајна јер је у оквиру великих економских криза и
превирања које су обиљежиле последње године, а које су се, на-
равно, осјетиле и у Канади- посебно због граничења са САД-ом,
постало очигледно да се финансијске кризе у основним школама
најлакше решавају тако што се закида на умјетничким програ-
мима и мало је школа чији су директори одољели овој пракси.
Без обзира на све, драма је предмет који је скоро неизоставни
дио наставног програма у Канади. На наставничким факулте-
тима полазници се обучавају као предавачи драме, неки се чак
и специјализују за ту област, а у средњим школама је предавач
драме обавезан члан колектива и стално запослено лице.
У поређењу са тим – у Србији драма не постоји као дио настав-
ног плана и програма, нигдје није предвиђено да ико икада бу-
де образован или запослен као предавач драме у било каквој вас-
питно-образовној установи испод факултетског или универзи-
тетког нивоа, и свако драмско образовање дјеце у предшколском
узрасту, основним и средњим школама се спроводи искључиво
кроз оснивање драмских секција и драмских студија по школа-
ма. Чак је и сама терминологија повезана са овим феноменом
недовољно одређена: ја сам увијек сматрао да је драмска секци-
ја нешто што је искључиво унутрашњег карактера – или органи-
зација ученика који су се сами окупили да би радили на неком
тексту или на неком драмском истраживању, са или без надзора
предавача, или група коју предводи неко од стално запослених
предавача у школи, без обзира да ли то лице има или нема завр-
шену драмску школу или драмско искуство. Са друге стране, дра-
мски студио би била организација коју би водило лице са драм-
ским образовањем или искуством, дакле неко ко би или имао
драмско образовање иза себе, или би имао искуство и каријеру
у неком облику драмског стваралаштва. У том случају би могли
претпоставити да су предавачи у драмском студију глумци или
редитељи, па чак и људи који су завршили или се баве другим об-
лицима драмског ствараластва: текстописци, драматурзи, ређе
сценографи, костимографи, играчи са специјализацијом за ау-
тентични и карактерни сценски покрет…
Уз године транзиције које су у културном животу Србије ите-
како оставиле траг, дошло је до повећања броја глумачких акаде-
мија што је резултирало наглим скоком у броју дипломираних
глумаца. Са једне стране, Србија је добила изобиље школованих
професионалаца (Канада би о таквој ситуацији могла само да са-
ња – док су српски глумци прошли трогодишњу или четврого-
дишњу обуку на свим академијама које су тренутно активне, ка-
надски глумци, којих само у Торонту има према неким процје-
нама око десет хиљада, углавном су прошли једногодишње или
двогодишње курсеве, неки и мање од тога, и нису ни изблиза
добили толико свеобухватно образовање које посједују наши
глумци). Са друге стране, Србија је одавно имала попуњене ка-
пацитете што се тиче потражње за глумцима и у позоришном
и у филмском стваралаштву, што је оставило мноштво профе-
сионалаца без посла и без шанси за запослење у својој бранши.
Многи од њих, тј. многи од нас, јер сам се и сам нашао у тој си-
туацији почетком двадесет првог вијека, окренули су се писању,
организацији или отварању драмских студија.
Пројекат се састојао у томе да се са одређеном школом, кул-
турним центром или неком другом културно-образовном уста-
новом, склопи споразум о изнајмљивању простора у коме би се
(најчешће једном недељно) одржавао драмски час који би плаћа-
ли родитељи дјеце. Међутим, ни то није увијек текло глатко јер
многи директори школа нису имали слуха за драмске групе и
нису прихватали организацију сличних у својим школама. Без
даљег улажења у развој ситуације, тренутно много глумаца у
Србији предаје у драмским студијима. Такође, многа позоришта
за дјецу имају своје драмске студије.
Не може се рећи да потражња за часовима драме у Србији (и
Црној Гори, колико сам информисан) није на нивоу – родитељи
су увијек у потрази за новим садржајима који ће њиховој дјеци
обогатити дјетињство и развојни процес. Међутим, с обзиром да
је отварање сваког драмског студија искључиво лична иниција-
тива, да се претпоставити да ће и садржај и тематика материјала
који се обрађују бити искључиво субјективан став оснивача тј.
предавача (у већини случајева је то иста особа).
Ја сам био почаствован да сам у Торонту радио за неколико нај-
већих фирми које се баве драмским образовањем дјеце: Lorraine
Kimsa Theatre for Young People (сада Young People’s Theatre),
Shakespeare in Action, Centauri Summer Arts Camp, TheatrePeace…
Свака од њих има своје тржиште, своју циљну групу и свој при-
ступ. Свака од њих има приручник за предаваче, тренинге и из-
воре информација. Свака од њих има директоре, менторе, супер-
визоре или неку другу групу особља које је задужено за надгле-
дање рада и вођство предавача у студијима. Као један од тих пре-
давача морао сам да обратим пажњу на двије ствари: да схва-
тим и не заборављам да свака од фирми за које сам радио има
другачије циљеве и очекивања и да се према томе равнам; и да
знам да увијек имам иза себе људе који имају много више иску-
ства него ја, и којима је посао да ме посавјетују и помогну када год
је то потребно. Радећи у Торонту осјетио сам се заштићен. Са јед-
не стране имао сам стручно особље које је надзирало мој педаго-
шки и умјетнички рад, и које је увијек било ту ако ми је требао
савјет или подршка. Са друге стране, био сам заштићен и са прав-
не и административне стране јер је свака од тих фирми имала
руководство које је било задужено за контакт са родитељима, та-
ко да учлањивање, плаћање, администрација па чак и посјећива-
ње наставе или одсуствовање ученика није било мој посао, што је
представљало знатно олакшање у односу на начин рада у Србији.
Јеадна од великих ставки при приступу организације драм-
ског студија је и контакт са родитељима. Без обзира колико су не-
ки од нас тактични, стрпљиви и комуникативни, морамо да при-
знамо да ћемо се као предавачи драме доста често, како у Србији
тако и у Канади (посебно у Торонту који је град са безброј култур-
них утицаја и који, према неком подацима има чак 50% имиграна-
та, тако да је популација све друго сем хомогена) срести са роди-
тељима који не знају шта час драме подразумијева и шта могу да
очекују од драмског образовања њиховог дјетета. Наилазимо на
разне сценарије: од маме која је усхићена драмом јер је као мала
често ишла у позориште, али се удала за човјека који никада ни-
је крочио у позориште и једноставно не схвата шта је то на шта ње-
гова ћерка жели да се упише, преко усхићено амбициозних роди-
теља који своје петогодишње дијете воде на разноразне аудиције
и покушавају да га припреме за живот извођача иако дијете једва
да и схвата о чему се ту ради, или дјетета које покушава да се уч-
лани у драмски клуб иако нема дозволу од родитеља јер отац твр-
ди да њихова религија не дозвољава дјетету да се тиме бави, до
родитеља који немају времена да покупе дијете послије школе
па га уписују на било шта што ће дијете заокупити још додатних
сат времена. Овај последњи примјер је посебно карактеристичан
јер се понекад ради о дјетету које не жели да буде на часу драме,
али је ту зато што родитељи траже бебиситовање. Када дође до
оваквих ситуација, дивно је имати тим искусних и стручних љу-
ди иза себе. Администрација или савјетници фирме су ту да објас-
не родитељима (и то је у Канадским драмским студијима често на
уписницама или на уговорима које родитељи потписују) да ће ди-
јете бити одстрањено са часа у одређеним случајевима. У случају
да дијете није физички или ментално спремно да прати наставу
или својим понашањем ремети мир на часу и напредак групе, њего-
во чланство може врло лако бити укинуто. Са те стране је преда-
вач у Канади далеко више растерећен у односу на српског преда-
вача. Сјећам се једне од група којима сам предавао у Панчеву, у ко-
јој смо имали дијете које би скоро на сваком часу успјело да пов-
риједи или себе или неког поред себе. Без обзира на то што смо
тај час водили нас двоје, моја колегиница Наташа Балог и ја, и што
је једно од нас увијек било поред тог дјетета покушавајући да ра-
димо на његовом непостојећем фокусу, дијете је једном замало
успјело да повриједи и моју колегиницу тако што је бацило олов-
ку на њу и замало је погодило у око. У таквим случајевима треба
признати да је драмско образовање најчешће ионако потпуно бес-
корисно и бесмислено за то дијете, и можда је најбољи избор да се
дијете одстрани из групе, што ће бити боље и за остале ученике а
вјероватно и за само дијете које ће се можда много више снаћи и
препознати у некој другој ван-школској активности, можда у не-
ком спорту на примјер. Међутим, некада није лако саопштити ро-
дитељима да ће њихово дијете бити одстрањено. Оно што сам у
Торонту чуо од неколико старијих колега, и што се скоро увијек
испостави као тачно јесте да је родитељ често узрок проблема и
проблематично дијете скоро увијек има и проблематичне роди-
теље (да и не помињемо по мени најгоре случајеве – родитеље који
негирају проблем, који ће увијек бити шокирани вашом изјавом и
правиће се као да не знају о чему ви то говорите и како је немогуће
да се ту ради о њиховом дјетету које они уопште не познају као
такво, иако ћете касније највјероватније чути да се дијете исто та-
ко понаша и на свим осталим часовима и да нема наставника у
школи који већ није имао исти такав разговор са његовим роди-
тељима). У таквим ситуацијма је искуство заиста драгоцјено и пре-
више пута сам у животу видио млађе и неискусније колеге које
таква ситуација потпоно збуни и поколеба, али је ипак значајно
ако сте имали тренинг на којем ће вас припремити или барем
упозорити на могућност такве ситуације.
У зависности од приступа који фирма заступа, са родитељима
је могуће остварити и знатно приснији и креативнији контакт. У
неким студијима у којима сам радио, родитељи су били јако за-
интересовани да учествују у прављењу костима или сценографије
за презентације на којима смо радили, а неки су чак хтјели и да во-
лонтирају на часовима и помажу на тај начин (мада већина фирми
за које сам радио то не дозвољава, зато што то зна да негативно
утиче на дјецу у просторији и да потпуно поремети баланс на часу).
У већини случајева би родитељи били усхићени ако бих на зав-
ршном часу направио малу демонстрацију игара које сам практи-
ковао на часовима, и ако би их позвао да се играју са нама. И опет
инсистирам на томе да је и ту пријатну комуникацију са родитељи-
ма лакше оставарити ако сте на то упућени и припремљени од иску-
снијег колеге или самим дирекцијама компаније за коју радите.
Без обзира на све, родитељи дјецу доводе у драмски студио са же-
љом да се дјеца драмски образују. А шта можемо очекивати да ди-
јете види, чује, научи и доживи у једном драмском студију и има
ли у том смислу разлике између канадских и српских драмских
студија?
Радомир Батуран
“Прстенци” и “прстењаци” Светислава Басаре
Одавно записујем фразу на маргинама Басарине прозе: “Басара се
зевзечи”. Записивао сам то и на страницама романа Срце Земље
све до пред крај књиге док ме није јефтино купио сценом пијане
Американке из хуманитарне организације која открива да су све
хуманитарне организације или шпијунске или “тајна друштва
хомосексуалаца”, а мировне мисије “последња етапа у планирању
грађанских ратова и прва у припреми нових”. Тада сам преокре-
нуо ону фразу коју сам почесто записивао и на маргинама стра-
ница овог романа у њену супротност: “Басара се не зевзечи” и на-
писао релативно позитивну критику. На жалост, нећу то моћи
учинити у приказу његове сатиричне драме Нова Страдија.
Од прве странице са списком лица у драми почиње са мањ-
кавошћу. За главног јунака, поред Вође, узима потомка славног
сатиричара Радоја Домановића, са краја 19. века, који живи у Енг-
леској и долази у Страдију почетком 21. века да пише књигу о
земљи својих предака којом ће разбити лажи негативне пропа-
ганде Запада. Овим ликом он се индиректно позива на Домано-
вића и његову сатиричну прозу, а уредник његове књиге га дирек-
тно повезује са Домановићем. Обе тврдње омашују. Домановић
је био самосталан, индивидуалан опозиционар, интелектуално
поштен писац, који се у својим сатиричним приповеткама обра-
чунавао са актуелном влашћу времена у коме живи, а Басара, са
позиције амбасадора партије на власти, партијски се обрачуна-
ва са бившом влашћу коју је, са својим партијским друговима,
срушио и “Вођу Страдије” стрпао у затвор у коме је и умро. Друга
траљавост самог почетка ове драме јесте што међу списком лица
нема “Хакије, са црвеним фесом”, а у драми се често појављује са
“хакијом” (ракијом), без које Вођа не иде ни у Патријаршију ни у
Академију наука.
Домановићева проза је аутентична, језгровита, драматуршки
динамична и добро мотивисана, а Басарина драма је развучена на
преко сто страна, тенденциозна, политикантска, партијски мо-
тивисана, са натегнутим драматуршким решењима и наивном,
каламбурастом игром речима и бруталним псовкама и поступци-
ма. Тенденциозна је и интелектуално непоштена јер се, са позици-
ја актуелне власти, чији је амбасадор, постфестум обрачунава
са представницима бивше власти, из времена “црвене куге”, а о
вођама своје власти, у актуелном времену “жуте куге” не казује
ни речи. У Новој Страдији се исмева бивши вођа, његова жена,
кћери, његови министри, жандари, слушкиње; патријах, Црква
и Бог и његова кћер; академици, њихов Меморандум…
Нарочито се Басара окомио на Академију наука и уметнос-ти
Страдије и на Српску православну цркву. Академијино Начер-
таније Меморандум је извор свих зала у Новој Страдији и, по Ба-
ари, крив је за све што се догодило у Страдији у послењој деце-
нији 20. века. У тој каламбурастом паскшвилу лако се препознају
и скоро упокојени и још живи академици, упокојени патријарх,
ош живи писац-икона, бивши страни амбасадори, цариник… У
карикатуралну Вођину резиденцију упадају и Хрвати и Шипта-
ри, а о америчким и евдропским “бомбицама ни речи”.
Вођа и Врховни бискуп су чак укинули и “класичног Бога”, а
поставили аутентичног Бога Страдије који живи у Академији на-
ука и уметности Страдије, коју Басара назива “АНУС” и објаш-
њава да то није чмар. У том страдијском Богу није тешко препо-
нати истакнутог српског академика писца. Ни његову кћерку
Басара не оставља на миру него јој прецизно пребројава бракове
и разводе.
Полиција и Црква сродне институције аутору Нове Страдије
ер, по њему, обе исповедају, односно ислеђују, па једна другој
могу пуно помоћи.
Врховни Бискуп СПЦ Харалампије (читај: бивши и почивши
српски патријарх, са православним монашким именом, а като-
личким нижим звањем!) не само да је обесвећен, него је кочи-
јашки попљуван у Новој Страдији: “џимрија је и атеиста”, љуби
руку Вођи, “удара престенац сестрама”, страсно броји новце и
игра ЛОТО. Није поштеђено ни Коло српских сестара, нити било
која жена која се појављује у Басариној Новој Страдији. Нема ни
једне којој Вођа, Врховни Бискуп, министар или жандар нису “уда-
рили прстенац” или “прстењак” (спреда или отпозади) па предла-
жемо српским позоришним ансамблима који с поносом изводе
ово Басарино сочињеније као позоришни комад (и у матици и у
расејању) да га преименују у Басарини прстенци и прстењаци.
Од световних битија у Басариној страдији највише је постра-
дао српски језик и писмо. Језик је толико сиромашан, потуђен,
вулгаран и простачки да је пристојном човеку мука док чита ово
штиво. А ћириличко писмо и савршенство његових 30 слова су
рефрен спредње писца Нове Страдије који своју квази-сатиру
штампа југословенском латиницом. Слично је и са послович-
ним српским фразама поноса о “златном есцајгу на Немањићком
двору” и о Душану Силном кога новострадијски писац исмева
као Тушана Моћног”.
Лазар Стојновић
Илузивност и асоцијативност у сликарству Зорана Рајковића
По страни од превирања на трусној ликовној сцени и дистанци-
рањем од тренутно владајућих трендова Зоран Рајковић своју
енергију усмерава на тихо и ненаметљиво усвајање отвореног реч-
ника расположивог и провереног уметничког језика за естетизо-
вану елаборацију сликовне површине као тајанственог превида ви-
зуелне стварности . Дубоко уверен да слика настаје из целисходног
јединства перцепције, доживљаја, одабирања и пажљивог слагања
елемената језичке целине, настоји да проникне у бескрајне разноли-
кости “класичног сликарства” и темељито упозна његове градивне
јединице односно начин њиховог структуирања да би демонстри-
рао, суверено владајући тајнама сликарског заната, надмоћ поет-
ског ликовног говора у реализацији својих промишљања.
Одјеци наученог (цртачка сигурност, композицијски склад, ко-
лористичка прочишћеност) на факултету и касније провереног и
потврђеног у пракси видљиви су и у технологији рада која префе-
рира слободно наношење на платно густе пасте сасушеног, узетог
са сликарске палете и претходно истуцаног пигмента, или је сли-
кар прави, додајући у боју различите материјале да би добио про-
филисане степене прозорности, посности, густоће и дебљине ње-
не фактуре.
На тај начин храпава, зрнаста и гранулирана материја прела-
ма и рефлектује светлост, остварује тактилне вредности простора
у коме поетска атмосфера, нарација и психолошка експресија зау-
зимају видно место. Посебан технолошки поступак остаје констан-
та у његовој градњи света смисла и артикулацији чежње да се раз-
бацани феномени реалности, као судбинског одређења на чијем
плану почиње конституисање “нове реалности” уметничког дела,
сакупе и организују, реално или знаковно, у уравнотежену ликов-
ну целину која “одражава” суштинске аспекте објективне стварности.
Оплемењени ликовни језик, као исход темељног сликарског об-
разовања и деликатног осећања мере, постаје оруђе за структуира-
но компоновање призора у коме оно што се догађа у целини зави-
си од делова а оно што је у деловима одређено је унутрашњим зако-
нима структуре те целине. Такав став омогућио је сликару да, поз-
навањем вредности боја, природне линије и својстава светлости,
региструје њихове односе и удахне животност слици.
Зоран Рајковић, сликар искрене доследности и континуитета,
задржава референцијални карактер класичне уметности и не по-
ништава плодотворну узајамност емпиријског искуства и умет-
ничког дела. Растерећен проблемских и аналитичких истражива-
ња миметичког односа између насликане ствари и њеног корела-
тивног прототипа у стварности, опредељује се за, донекле моди-
фиковану, у логоцентричну концепцију по којој дело испуњава
свој смисао тиме што представља и указује на нешто постојеће
изван његове сликовне аутономије. У дијалогу са видљивим све-
том своје непосредно или посредно доживљавање природно – ру-
ралног амбијента прочишћава и индивидуализује у искуству а
затим конкретизује у простору слике.
Латентно присуство хтења да у хаотичност појавности унесе
привидан ред подстиче “напад” на неартикулисаност збиље и
Зоран Рајковић открива да постоје ствари – ствари по себи које
“желе” нешто, које идеалност скривају испод површине, које трпе
и које својом инхерентном лепотом призивају творачку моћ има-
гинације за њихово “дубинско поимање” и подвођење под строгу
надлежност уметничке форме.
Препознајући себе у спољашњем свету из ризнице податне и
обликотворне природе, која стрпљиво позира пред објективом ка-
мере и стваралачким оком, извлачи један тренутак стварносне ле-
поте, отима од времена биће тог тренутка и његовим смештањем
у поље представа гради узоран пројект стварности. Подстицајне
импулсе за организацију своје спознаје у координатама задане сли-
ковне површине понекад доживљава у сусрету са оронулом сео-
ском архитектуром, нагрижене зубом времена, или посматрањем
патинираних зидова старог урбаног језгра. Испод наслага забора-
ва отварају се коренски видици који буде жељу да се заустави про-
лазност и у ванвременском запазе давно похрањене вредности, да
се пројектује један фрагмент бесконачности у објективно сагле-
дану реалност и оствари перманенција садашњег тренутка. Визу-
елизацијом постојећег у естетичком универзуму, као складу ре-
алитета и идеалитета, сликар приказује неимарску снагу језика
уметности у компоновању “стварности новог реда” – света оду-
ховљеног мира и пасторалне тишине у коме се тачно чује и дубо-
ко осећа шта је човек и шта су ствари. У новоствореном свету не
види се, додуше, фигура човека јер се у ликовној филозофији Зо-
рана Рајковића она, вероватно, не може да уздигне до јасноће и
достојанства представљачке форме али се присуство људског би-
ћа недвосмислено разбире у хтењу да се ликовним језиком име-
нује лепота природне морфологије и појединих објеката, рас-
крили њихова суштина и овлада именованим. Исконска тежња
за тумачењем суштине обликоване разноврсности стварности
ставља пред уметника задатак да у целокупности уочи спољашње,
очигледне, опипљиве делове и у њима сагледа наговештаје уну-
трашњег да би на тај начин овладао целином у непосредном са-
знању. Заокружена и блистава представа преображава се тако из
безличног савршенства у зорно очитовање духовног стања аутора
чија метафизичност антиципира напор да се, савладавањем при-
роде око себе и у себи, пружи нека врста отпора обездушеној, ру-
жној и деструктивној стварности.
Милослав Самарџић
Британска историја о Дражи и Брозу
До сада смо знали да су Британци током Другог светског рата хва-
тали и читали немачке радио депеше шифроване уз помоћ “Ениг-
ме”, машине коју је Вермахт сматрао потпуно сигурном.
Сада сазнајемо да је британски успех ипак био половичан, тј.
да је дешифрован само део немачких депеша. Када је реч о Балка-
ну, дешифроване су само немачке депеше које су ишле у прилог
Черчиловој политици окретања од југословенског краља, владе и
војске, ка оружаним формацијама илегалне Комунистичке парти-
је Југославије. Другим речима, депеше у којима се говори о наво-
дно великом доприносу партизана савезничкој победи, а не и оне
које би указивале да ствари стоје дугачије.
То сазнајемо на основу чланка Џона Крипса (John Cripps), под
насловом “Михаиловић или Тито: Како су дешифранти помогли
Черчилу да се определи” (Mihailovic or Tito: How the Codebreakers
Helped Churchill Choose). Чланак је објављен у зборнику Action
This Day, издавачке куће Bantam Press (Лондон, 2001).
1.
Крипс полази од две нетачне премисе: да се Југословенска војска
безусловно предала 17. априла 1941. и да су до краја те године у земљи
дефинисна “два покрета отпора”. Истина, он каже да је Британска
влада прихватила Југословенску владу, као и војног министра ког
је она именовала, генерала Дражу Михаиловића. Међутим, при-
том не констатује да је реч о институцијама Краљевине Југослави-
је, нити да “други покрет отпора” представљају заправо оружане
формације – илегалне КПЈ. Тако смо лишени и објашњења следе-
ћег феномена: зашто су Британци већ 1941. године ставили у исту
раван и установе једне државе и револуционарну групу чији се
смисао постојања састојао у уништењу тих установа? Такође, заш-
то су говорили да им је најважније ко се више бори против Нема-
ца, када подршка револуцији усред ратног стања смањује борбену
моћ народа и државе?
Крипс о томе не пише, али није на одмет подсетити на логор
“Икс”, који су Британци основали у Канади још у пролеће 1941. го-
дине. У том логору они су сакупљали и обучавали комунисте по-
реклом из Краљевине Југославије, пре свега учеснике Шпанског
грађанског рата, а потом их враћали у земљу. Логично би било да
су ту акцију спровели међу око 1.500 југословенских војника, по-
дофицира и официра, који су им стајали на располагању у Египту,
где су се склонили после Априлског рата, а не међу комунистима.
Занимљива је и чињеница да је један од инструктора у логору
“Икс” био пуковник Вилијем Бејли, који ће од краја 1942. године си-
стематски загорчавати живот генералу Михаиловићу, као шеф бри-
танске војне мисије при Врховној команди Југословенске војске.
Није на одмет подсетити и на чињеницу да су у исто време, док
су Британци окупљали “шпанске борце” у Канади, то исто радили
и Немци у окупираној Француској, у логору Гарс. На немачкој
страни за ове послове био је задужен Гестапо, тада у сарадњи с
Коминтерном. Групу од неколико стотина комуниста Гестапо је
вратио у Југославију у пролеће 1941. године.
Као да нема последица усвајања термина “два покрета отпора”,
и уопште последица тако ране подршке југословенским комуни-
стима. Још током 1941, дефиницију теме свог рада Крипс омеђује
датумима из 1942. и 1943. године. Он се, наиме, пита шта се десило
између јуна 1942, када је начелник британске војно-обавештајне
службе, мајор Дејвидсон, саопштио Черчилу да су партизани “ек-
стремни елементи и разбојници”, и јесени 1943, када је Черчил од-
лучио да сву подршку пренесе “разбојницима”, иако је знао да ће
због тога “Југославија после рата постати комунистичка земља”.
Крипс као нетачне одбацује тезе о утицају “разорног извештаја”
генерала Фицроја Маклејна, официра за везу у штабу партизан-
ског команданта Јосипа Броза Тита. Маклејн је током рата био мож-
да једини британски “штука официр”. По занимању политичар,
као Черчилов страначки пријатељ и сарадник он је преко ноћи
од резервног капетана унапређен директно у чин бригадног гене-
рала и послат код Броза, чији штаб је врвео од официра те врсте.
Све што су му комунисти рекли, Маклејн је усвојио, па је Черчил
ускоро “с лица места” добио извештај о невероватном бројном
стању партизана (200.000) и њиховим још невероватнијим успеси-
ма, наводећи, с друге стране, све супротно о четницима. Крипс пи-
ше како је Черчил знао да то није тачно. Британски премијер је
Маклејнов извештај представљао као одлучујући само да би мас-
кирао извор информација на основу ког је заиста преломио ствар:
тајне немачке депеше које је Обавештајна служба везе дешифрова-
ла у Блетчли парку.
На исти начин, Крипс одбацује и теорију о совјетским офи-
цирима у британским редовима, нарочито у каирском огранку
СОЕ-а. Черчил не само што је и од њих знао више, већ се постарао
да они остану ускраћени за неке битне информације.
Кључне су, дакле, биле дешифроване немачке депеше, што је
чувано као тајна високог ранга, све негде до 2000. године. Тада су
ове депеше постале доступне у Националном архиву Британије и
на основу њих је Крипс написао свој рад.
2.
Черчил је сваког јутра имао пред собом све битне немачке изве-
штаје: дневне извештаје Команде Југоистока ка Берлину, комуни-
кације између појединих немачких команди на Балкану, затим
Предраг Р. Драгић Кијук
Јасеновац у светлу анатомије политичке похоте
Да и у нашем времену, окруњеном глобалистичком идеологијом
америчког и европског политиканства, има новинара који не пате
од моралне лености и који чувају достојанство своје струке, све-
дочи и књига Биљане Живковић. Конципирана од текстова који
су сведочанство како политичке патологије, тако и масовне соци-
опатске помаме, књига “Јасеновац и сребренички мит” претвори-
ла се у анатомију савремене изопачене друштвене збиље, са једне,
и моралну хрестоматију, са друге стране.
1.
Ко и зашто прећуткује Јасеновац и форсира сребренички мит, јас-
но је после увида у шест текстова ове потресне сторије о српском
мартиријуму и о пакленицима. Слику политичког патохуманиз-
ма, који све подређује моћи и прагматизму, још језивијом чине
сазнања да је у погрому хрватских усташа над Србима учествовао
и велики број припадника хрватског клера.
У “Документима о протународном раду…”, Јожа Хорват и Зде-
нко Штамбук наводе 427 црквених злочинаца, док је Гојо Ристе
Дакина за књигу “Буди католик или умри” пронашао 977 католич-
ких свештеника који су сарађивали са усташама. Милан Булајић
је тај број, по истраживању, повећао на 1.171, а Америчка комисија
за утврђивање злочина изишла je с податком о 1.400 припадника
хрватског римокатоличког клера који су помагали Павелићу и
Степинцу, како би Хрватство уздигли у сам врх бестијаријума
Пије XII је сатрапа Павелића благосиљао “на почетку његове
језиве каријере, у њеном току и на самртној постељи”. (К. Дешнер,
“Политика римских папа у 20. веку”, књ. 2, стр. 154). Папа се није ог-
лашавао поводом холокауста над Србима – али се зато огласио 2.
јуна 1945. због “туговања” услед комунистичких убистава “свеш-
теника… из Словеније и Хрватске”.
Папа Пачели (алијас Пије XII) није видео ништа лоше у томе
што је “практикујући католик” Анте Павелић, у доба монструм-
државе НДХ (1941-1945), по писању Хермана Нојбахера на најмон-
струознији начин побио 750.000, а по сведочењу генерал-мајора
СС трупа Ернста Фика око 700.000 Срба, нити што је целокупну
имовину СПЦ-a у Хрватској присвојила римокатоличка црква.
Колико је тачно уморено невиних људи у овој монструм-држави
тешко да ће икада бити утврђено, иако у својој књизи “Ватикан
и Други светски рат” М. М. Шеинман преноси један податак по
коме је број ликвидираних Срба “око 800.000”. Ове застрашујуће
цифре су ваљда једини разлог што је Авро Манхатан, култни пи-
сац о Ватикану и аутор чије су књиге доживеле преко педесет из-
дања, закључио да је “Павелићево животно дело стварање једне
од најокрутнијих фашистичких тиранија која је икад осрамотила
Европу”.
Еуђенио Пачели се није оглашавао о зверствима и клању “у ка-
толичкој великој Хрватској” у којој је трајао лов на Србе, Јевреје и
Цигане. Валови мржње, садизма и незапамћених ритуалних уби-
става једини је знак његове духовне деце која су учинила да су се
“реке Хрватске и Босне мастиле од српске крви” (Маурицио Баси).
Он је у свему имао разумевања за став фрањевачког фратра и гу-
вернера Шимића, а који је овај сажео у две реченице: “Побити све
Србе за што је могуће краће време. То је наш програм”. То у свом
поверљивом извештају тврди и командант окупиране Србије ге-
нерал Бадер, истичући како “Хрвати, без сумње, настоје да цело
српско становништво униште”.
Зар онда чуди што је из немачког посланства у Београду, још 16.
септембра 1942, Феликс Бенцлер обавештавао Министарство ино-
страних послова: “Од оснивања те државе (НДХ) до данашњег да-
на, уз опрезне процене, више стотина хиљада Срба коштало је жи-
вота”. Истовремено, генерал-пуковник Александар Лер констатује
“да је уморено око 400.000 према усташким наводима”. И у својој
књизи “Југославија на вратима”, Енцо Каталди. такође, сматра
да је “покољ Срба од стране Хрвата, између 1941. и 1942, достигао
356.000 православних жртава и неколико хиљада Јевреја”.
Макар што су хрватски србофобични католици поклали око
110.000 деце у за њих отвореним “посебним логорима”: Метајна
на Пагу, Јабланац, Млака, Јадовно, Горња Ријека, Јасеновац, Стара
Градишка, Брочић, Јастребарско, Сисак – папа Пачели као човек
“светодуховске речитости” потпуно се оглушио и о овај јединстве-
ни бестијаријум у историји Европе. То је и разлог што се Ватикан
не може ослободити од одговорности за део сопствене патобиогра-
фије, баш како што се ни Американци не могу ослободити одгово-
рности за програмирани рат против Срба током 1991-1995. године.
Они су најодговорнији за етничко чишћење Срба у Хрватској и
гашење Републике Српске Крајине 1995, директно саучесништво,
и поред постојећег ембарга, у наоружању муслимана у Босни и
уништавање око 2000 српских села (М. Иванишевић: Српска зга-
ришта сребреничког краја) по принципу “спржене земље”, и глав-
ни политички лобиста Шиптара на Косову и Метохији – под чи-
јим се надзором, и поред Резолуције 1244 Савета безбедности УН
1999, успоставила расистичка политика чије се дивљаштво огледа
у цивилизацијски поражавајућим бројкама. Од 1999. до 2011. са
Косова је протерано око 300.000 Срба, изведено 7.050 напада на
Србе, 935 њих је убијено, а не зна се судбина за 1.811 отетих; сру-
шено је 156 православних богомоља, уништено 256 гробаља, по-
крадено више од 10.000 икона, а 7.240 српских надгробних споме-
ника потпуно разорено.
Србољуб Живановић
Именовати жртве и убице
Даме и господо, драги пријатељи и драги земљаци, ово о чему ћу
да вам кажем неколико речи данас, то је оно што сам сазнао на За-
паду, другим речима у Великој Британији, шта се зна о Гаравицама.
A можда се мало више зна, него што се зна овде. Гаравице су стра-
тиште, Гаравице су и спомен обележје. Гаравице су мучионица на-
шег народа.
На позив епископа бихаћко-петровачког, господина Хризосто-
на, обишао сам, заједно са њим, низ стратишта у којима почивају
земни остаци невино побијених жртава хрватског и муслиман-
ског геноцида над православним Србима, над Јеврејима и над
Ромима у току Другог светског рата. Само у јасеновачком систе-
му хрватских концентрационих логора за истребљење и геноцид
над Србима, Јеврејима и Ромима, према налазима Међународне
комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, побијено је преко
700.000 Срба, преко 23.000 Јевреја и преко 80.000 Рома.
На територији некадашње Независне Државе Хрватске, у Хр-
ватској и Босни и Херцеговини, постоји више стотина мањих и
већих стратишта на којима ни до данас нису упокојене недужне
жртве на људски и достојанствен начин. Познато је да су током
Другог светског рата србофобни, антисемитски и антиромски хр-
ватски клерикални и џихадски муслимански кољачи и убице, си-
леџије и пљачкаши, мучитељи, починили стравичне и нормалном
човеку несхватљиве, злочине. Прво су мучили и касапили жртве
и тек, послије тешких мука, убијали. Међусобно су се такмичили
у томе ко ће бити у стању да више мучи и нанесе више бола жртва-
ма пре него што би их заклали, убили маљевима и убацили живе
у ватру, воду и масовне гробнице. А сви ти злочини вршени су под
окриљем власти Независне Државе Хрватске, уз знање Ватикана,
надбискупа сарајевског Шарића, надбискупа загребачког Алојза
Степинца, херцеговачких, босанских и хрватских и других би-
скупа и преко 1400 католичких свештеника и часних сестара ко-
ји су лично мучили, силовали и убијали жртве, уз подршку сара-
јевског муфтије и бројних имама. Геноцид који су починили Хр-
вати и муслимани над православним Србима, над Јеврејима и
Ромима заташкаван је захваљујући званичној политици братства
и јединства у бившој Југославији за жртве рата, жртве фашизма,
жртве нацизма, иако се зна да у Хрватској није било ни фашиста
ни нациста, а да су, поред усташа, већину злочина чинили обични
људи, свих професија, од најпримитивнијих до интелектуалаца,
од домобрана до свештеника, од имама до обичних муслимана.
Дакле, злочине су чинили Хрвати и муслимани, задојени одређе-
ном мржњом према Србима, Јеврејима и Ромима. Погрешна поли-
тика, вођена у бившој Југославији, довела је до тога да су одгајане
нове генерације србофоба у Хрватској и Босни и Херцеговини ко-
је су, у току протеклог грађанског рата 90-их, поново клале и уби-
јале Србе, спроводиле геноцид, етничко чишћење и починиле зло-
чине против човечности, против недужних и невиних људи, Срба.
Бихаћ је једно од места поред кога се налази огромно стратиште:
14 и по хиљада побијених Срба у току Другог светског рата на месту
сада познатом под именом Гаравице. На том месту никада није
извршено судско-антрополошко и судско-медицинско истражи-
вање масовних гробница. Масовне гробнице су необележене, зара-
сле у коров и трње. Иза гробница се налази травуљина коју пасе
стока, а на једном брегу, који треба да представља центар страти-
шта, иако се зна да је већина масовних гробница испод тог брега,
налази се нека гомила безличних камених обелиска које су влас-
ти претходне Југославије поставиле на том месту, наводно као
споменик жртвама. Ти обелисци, са усташким симболима, нико-
ме не говоре о жртвама. Не зна се ни ко је жртва, ни ко је убица, ни
када је, ни зашто је вршено убијање, ни ко је, ни зашто је наредио
или подстрекавао да се изврши геноцид. Не зна се ни одакле поти-
чу жртве. Сада по тим каменим обелисцима хулигани пишу и
шврљају свакојаке погрдне поруке. Цело место је запуштено, зага-
ђено смећем и балегом, а испод површине земље налазе се земни
остаци невиних људи који су страдали само зато што су били
православне вере, Срби, или, пак, Јевреји и Роми. Били су друге
вере и друге националности. Организовани програм истребљења
Срба у Другом светском рату почео је одмах успостављањем Не-
зависне Државе Хрватске и формирањем локалних жупа Крбаве
и Псат, са седиштем у Бишћу. Прво су покупљени Срби из самог
Бишћа одмах пошто је велики жупан Љубомир Кватерник 20. јуна
1941. године издао проглас у којем је речено: “У сврху сачувања хр-
ватског народног значаја града Бишћа и његове ближе околине,
забрањује се свим Власима, тзв. Србима, сваки приступ и задржа-
вање у граду Бишћу и његовој околини до удаљености од 15 км”.
Прво су покупљени најугледнији и најбогатији Срби 20. јуна
1941. године и побијени у злогласној кули после три дана мучења.
У ноћи између 23. и 24. јуна 1941. године око 1200 Срба је сабијено
на фудбалско игралиште у Бишћу. Њих су унезверене, гладне и
преморене натерали да пешаче према Кулен Вакуфу и Босанском
Петровцу, одакле се никада нису вратили. Ове несрећне људе по-
била је 28. јуна 1941. годнине група херцеговачких муслимана које
је предводио познати усташки крвник Енвер Капетановић.
Убијање на Гаравицама извршено је, углавном, од 3. јула до 3.
септембра 1941. године. Према подацима које поседује Музеј у
Бишћу на овом месту је страдало преко 10.000 људи, док други
извори говоре да их је било преко 14.450. Ту су страдали и Срби по-
купљени из других околних места, јер сам Бихаћ није имао толико
становника. Ту су убијени Срби из Босанске Крупе, Босанског
Петровца, Цазина, Велике Кладуше, па чак и из удаљених места,
из Лике, као што су Доњи Лапци, Кореница и Слуњ.
Хрватски и муслимански злочинци су се трудили да униште
трагове овог страшног покоља, али трагове убијања толиког бро-
ја људи не могу се избрисати и затрпати. Зна се да је само неколико
жртава успело да побегне и преживи и они су били живи сведо-
ци овог ужасног покоља. Генерал Коста Нађ, као командант Опе-
ративног штаба за Босанску Крајину, у свом извештају од 4. но-
вембра 1942. године, пише Врховном штабу НОВ Југославије да је
код једног заробљеног Хрвата нашао наређење за клање Срба и
цифру од 12 до 15 хиљада ликвидираних гркоисочњака на под-
ручју Бишћа. На овом документу се налази печат усташког логора
Бихаћ. Наслов документа је Налог за војника Раму Малкоча “…
да има све влахе, били сумњиви или не, поубијати. То има из-
вршити јер сам данас добио налог великог жупана да се побију
сви од 16 до 100 година. И влахиње које су сумњиве, које вам до-
ђу под руку, не пуштајте”.
Документ се налази у зборнику Војно-историјског института
у Београду – том 4, књига 8.
Стање у коме се налази стратиште Гаравице у Бишћу, у најмању
руку, незадовољавајуће је. Запуштеност, смеће, травуљина и оста-
ле гадости дају се очистити. То није тежак посао. Потребно је што
пре извршити судско-антрополошко истраживање масовних гро-
бница, бар оних које су најугроженије. Сваку гробницу треба обе-
лежити јасним натписом. Постојеће камене обелиске треба очи-
стити, али они ништа не говоре о стратишту, о томе ко су жртве, а
ко убице, колико је људи страдало, ко су и одакле су, нити пак по-
стоји датум злочина или када је истребљење вршено. Зато треба
на том брегу, који се зове Гаравице, подигнути једну спомен ка-
пелу која не мора да буде велика, али која треба ту да стоји као
трајни споменик жртвама које су ту побијене, само зато што су
биле Срби православне вере. У тој капели треба да стоји натпис са
свим познатим историјским подацима. На Гаравици нису стра-
дали људи зато што су били некакви антифашисти, политички
противници усташке или крижарске идеологије, зато што су пру-
жали отпор држави Хрвата, већ само зато што су били српске на-
ционалности и православне вере. Нема потребе да се на Гарави-
цама подиже црква. У њу нема ко да долази, јер су у току прошлог
грађанског рата преостали Срби истребљени. Власти Федерације
Босне и Херцеговине морале би да заштите место страдања Срба
које се налази на њиховој територији.
То од њих захтева не само међународна заједница, већ и основ-
ни етички и морални кодекс понашања сваке цивилизоване власти.
Лидија Глишић
Говорити у име оних чија је ћутња вечна
Академик проф. др. Србољуб Живановић је науком почео да се ба-
ви још 1954. године као студент медицине, имајући срећу да већ на
другој години студија дође до значајних научних открића. То га је
определило у избору животног позива, тако да се анатомијом чо-
века бавио читавог живота. У том првом раду било је и елемената
антропологије, што је младог Живановића заинтересовало за ову
комплексну науку о човеку у времену и простору.
Одмах по завршетку факултета, 1959. године почиње да ради
као асистент проф. Бранка Шљивића, а затим прелази на новоос-
новани факултет у Новом Саду.
Животне и светске околности водиле су га од једног до другог
града, чак до далеке Уганде, где је наставио своју професионалну
каријеру с обзиром да му у својој земљи, због непристајања на ус-
лове тадашњег режима, као и због учешћа у истраживању јасено-
вачких злочина, као најмлађем доктору наука, није било места. У
то време Африка је била оаза за антропологе, јер су на подручју
овог необичног континента откривена значајна налазишта.
Знајући из искуства других да ако дуже буде остао у Африци,
која се указивала као рај за научни рад једног антрополога, до-
вољно неистражена, као идеално место за човека кога су и радоз-
налост и жеља да упознаје непознато довели до овог удаљеног кон-
тинента, неће пожелети да је икада напусти, проф. др. Србољуб
Живановић одлучује да се отме овој омамљујућој привлачности
Африке и врати на Стари континент. Покушај да се врати у Бео-
град није успео, али га зато позивају на Лондонски универзитет
као већ чувеног научника, на Медицински факултет Светог Варто-
ломеја, који је основан давне 1123. године, на коме су предавали
Хочкин, Харвеј и други научници и проналазачи светског гласа.
За члана Краљевског антрополошког института изабран је 1963.
године, а 1995. и за редовног члана Међународне словенске акаде-
мије наука и уметности.
Проф. др Србољуб Живановић је члан Међународне комисије
за истину о Јасеновцу и директор Института за изучавање исто-
рије древних Словена у Лондону.
Ви сте међу првим стручњацима, пре изградње Спомен обележја
у Јасеновцу, имали прилике да учествујете у ископавању и анали-
зи скелета усташких жртава на подручју јасеновачког логора. По
Вашем сведочанству, тада је, као и данас, све рађено да се истина
коју сте откривали не сазна или заташка?
Србољуб Живановић: Непосредно по завршетку рата булдоже-
рима и тенковима је сравњен логор у Јасеновцу. Када смо дош-
ли да истражујемо подручје Јасеновца и Доње Градине 1964. годи-
не затекли смо мочварни терен, њиве под кукурузом и никакве
трагове. Захваљујући употреби специјалне бургије којом је могла
да се буши земља и из дубине извлаче узорци проналазили бисмо
гробнице, јер никаквих обележја гробова и жртава није било.
Што се тиче власти оне су се трудиле да о томе нико ништа не
говори. У школама се никада о томе није учило, али је народ о стра-
шним злочинима у овом логору знао, јер је много њих изгубило
своје најближе у Јасеновцу. Ти су људи у потаји о томе шапутали
тако да се име Јасеновца у народу повезивало са нечим страшним,
грозним. Када је коначно тај шапат постао гласнији почела су и
прва истраживања. Нажалост, циљ који су власти имали није био
да се дође до истине.
Извештаји комисија које су истраживале у Јасеновцу никад
нису објављени. У Хрватској су се и представници државе и Римо-
католичке цркве трудили да униште сва документа и књиге са
сведочанствима оних којима је суђено за злочине у овом злоглас-
ном логору. Таква је била и судбина и књиге Магнум кримен Вик-
тора Новака, тако да је тек мали број примерака сачуван. Таква је,
уосталом, била судбина и наших извештаја који су нестали и нико
није могао да их нађе све до деведесетих година.
Моје колеге и ја који смо радили у Јасеновцу договорили смо се
да свакодневно водимо дневнике, да затим урадимо више копија
тих дневника, да сви испотписујемо све копије и да свако од нас
задржи свој примерак. Моја копија је тако путовала са мном по
свету, све док једнога дана нисам помислио да је доста да се о томе
ћути, па сам те своје извештаје предао пријатељу који је у то време
био директор Архива Београда.
Међутим, био је то само део извештаја, јер се остатак, који је
касније пронађен у архивама, изгубио. Постоји и трећи део изве-
штаја који никада није објављен и који ће бити објављен у Бања-
луци на Четвртој међународној конференцији о Јасеновцу у мају
идуће године.
27. новембар 2009. у 23.10
Како су текла сама истраживања с обзиром на околности које сте
поменули и шта сте тада открили?
Србољуб Живановић: Они који су нас позвали да радимо труди-
ли су се да ништа не урадимо. Приступ медијима и новинарима је
био забрањен, нико није могао да снима, ни са ким нисмо имали
контакт, једва смо пронашли гумене чизме које су нам биле неоп-
ходне. Знате, то је рађено двадесет година по ослобођену логора и
задах је био грозан.
У лобањама су се налазили остаци мозга и они су послати на
обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. Ја сам једини имао
медицинско образовање у комисији и написао сам извештај о