Радомир Батуран
Кијуку у помен
Ако се за некога може рећи да га је убила брига за свој народ, онда
се, са великом сигурношћу, то може рећи за Предрага Р. Драгића
Кијука. Цео дан децембра 21. и ноћ између 21. и 22. провели смо у
разговорима о Србији и српском народу, њиховој невеселој ствар-
ности, прошлости и будућности и мисији часописа “Људи говоре”
који смо заједно уређивали. Нисам срео човека који, са толико сми-
рености, знања и бола, говори о свом народу. Дубоко је патио и
пророчки говорио о Косову, расрбљавању Срба и Србије, и прима-
њу непријатеља за пријатеље на које се ослонила актуелна Србија.
Био је “крв јуначка, душа девојачка”, како каже српска народна мудрост.
За сваког правог човека бар су три догађаја света у животу сва-
ког људског бића: рођење, то јест свети чин крштења; венчање, од-
носно заснивање породице и увећање породице и народа; смрт –
одвајање вечне душе од тела пропадљивог.
Они који не поштују ове свете чинове човековог живота, не мо-
гу се човеком ни назвати. И поводом смрти великог хуманисте,
мислиоца, књижевника, философа прословили су и људи и нељуди.
Ако је истина да човек умире, онда он умире два пута: једном
физичком смрћу умировљеног тела, а други пут метафизичком
смрћу људског заборава. Пеђа Кијук овом другом смрћу никада не-
ће умрети. Толико су велика и сувише стварна његова дела и дела-
ња да њега људи никада неће заборавити. Ево, прве вечери зала-
ска његовог тела у земно упокојење, а душе његове у вечне про-
сторе метафизичке осећајности и саборности српских „светлих
гробова”, дело његово и иза гроба дела у народу његовом ко и пре
гроба. Сигуран је знак и овај парастос који му држе Срби у То-
ронту у истом дану када га сахрањује његова породица, кумови,
пријатељи и српски народ у Београду. Док се “елан витал” његовог
чудесног бића четири дана борио да га отме од смрти после пред-
убоког можданог удара, сви органи његовог тела, сем најглавнијег
за мислиоца, савршено су функционисали. Функционисала је и
сувише стварна људска осећајност и метафизичка конекција са
овим обореним горостасом духа српског, па смо му палили свеће
за живот и молили се у нашим црквама, кућама, аутомобилима, на
ауто-путевима од Београда и Бањалуке, и свих градова Србије и
Српске, преко Москве и Петрограда, Беча и Берлина, Франкфур-
та, Ротердама и Штокхолма, Париза и Лондона, до Торонта и Ван-
кувера, Лос Анђелеса и Њујорка, Сиднеја и Окланда… молили
смо се Господу да нам Кијука спаси. Људи снују, а Бог одлучује.
Велики Кијук се упокојио у Господу, а ми му данас палимо свеће
за душу и држимо парастосе свуда у свету где су расејани бројни
поштоваоци његове личности и дела. У истом дану у ком су му
држали опело у Београду пре неколико сати, држимо му и ми по-
мен у овој часној, најстаријој цркви Светог Саве у Торонту, са на-
шим преосвећеним Владиком Георгијем пред олтаром.
Ништа не бива случајно под капом небеском. Наш Велики
Друг, Пеђа Кијук, био је, јесте и остаће велики у душама и свести
нас који ћемо ускоро кренути за њим, а још већи у нараштајима
оних који долазе. Јесте и биће онолико велики колико је велико
његово дело или колико су били и јесу велики 30 хиљада вршњака
гимназијалца Растка Петровића који су остали у сметовима Срп-
ске Голготе па им је бесмртни Растко испевао величанствену по-
ему “Велики Друг”. Надахнути том поемом и Растковом чудес-
ном прозом “Људи говоре”, сагласили смо се са Пеђом да часопи-
су за српску књижевност и културу, који смо пре четири године
покренули у Торонту, дамо име “Људи говоре”. А само 40 дана
пре његове смрти сагласисмо се у његовој кући у Београду да уве-
демо и нову рубрику “Српска Голгота”. Бог није дао да је заједно и
реализујемо. Зебем како ћемо одржати и ту рубрику и часопис без
Кијука. А био је уредник каквог више никада нећемо задобити у
Редакцији “Људи”: саветник, посредник до аутора и њихових ру-
кописа у матици и расејању, жива енциклопедија знања, повере-
ник и курир до аутора и претплатника у Србији, Српској и Црној.
Речју, био је мозак часописа “Људи говоре”. И то све “у свом руху
и о свом круху”. Сваки његов рукопис који смо објавили преузе-
ли су други часописи и сајтови на интернету.
О његовим књигама говорићемо ускоро на посебној књижев-
ној вечери њему у част. Вечерас ћемо рећи само толико да ништа
више није написао ни сачинио него монументалну књигу “Catena
mundi”, задужио би свој народ да вечно живи. А написао је више
значајнијих књига да су их скоро све превели страни издавачи на
више светских језика: “Антологија средњовековног и ренесансног
српског песништва”, “The Little Legacy”, “Кушач и искупитељ”,
“Bestiarium humanum”, “Атлантократија као идеал Језуита”,
“Europe versus Europe”, “Излазак у игру”, “Уметност и зло”…
Бранио је све оклеветане и прогнане мислиоце у Србији и све-
ту и све српске патриоте који су бранили свој народ и државу, а
осуђени на хиљаде година затвора. Ушао је у најстроже селекције
слободоумних мислилаца света. Сагорео је бранећи српски народ
и српске земље од србомрзитеља, самомрзаца и самопорицатеља
и “милосрдних бомбардера”. Његова метафора “логорски век”,
којом слави 20 век, прихваћена је у културним круговима Европе.
Упознао сам га на једном скупу корчуланске Филозофске шко-
ле, која је осамдесетих протерана у Србију. На једном симпозијуму
те школе у Врњачкој Бањи сви смо читали своја саопштења,
само је Кијук везао из главе своју тему “Креацијом против зла”.
Касније, када сам ишчитао његова дела и боље упознао његову
стваралачку личност, схватио сам да целокупни његов интелек-
туални ангажман и није ништа друго до борба креацијом протим
зла, јединим оружјем које људи од књиге и знања имају. Због тога
сам му поверио да уреди моје две књиге (“Антологију српског ме-
тафизичког песништва “Од Растка до Растка” и збирку есеја и
приказа “Казивање у Србици”). Изабрали смо га и за јединог уред-
ника из матице у Редакцију часописа “Људи говоре”.
Етички и божански принцип у њему разлози су више да га из-
аберем за сарадника у свим важнијим пројектима које сам покре-
тао у животу и остваривао са њим. Друге моје колеге у матици, који
су сада редовни професори и декани на универзитетима, радо су
ме примали и дочекивали у “Мажестику”, на “Ушћу”, у рестора-
нима аласа на “Дунаву”, а само ме Кијук дочекивао домаћински у
својој кући. Тако је било и овог последњег нашег дружења пре чет-
рдесет дана. Јавио сам му са аеродрома да идем на сахрану сестре
у Крушевац и замолио да ми договори састанке са сарадницима
часописа “Људи говоре” који су од раније инсистирали да се срет-
немо. По пвратку из Крушевца примио ме је, са својом породи-
цом, опет домаћински, у кући. Миром тихог хришћанина који се
одавно изградио у вери, благим и топлим речима смирио ми је
бол за сестром више него ико у мојој фамилији. Ништа није пог-
решније изречено о Предрагу Р. Драгићу Кијуку него да је “оштар”,
“искључив”, “радикалан”. Биле су им то квалификације и када су
му одузели место председника Удружења књижевника на које га
је Скупштина књижевника Србије изабрала и када су га смени-
ли са места уредника “Књижевних новина”. Његов брилијантан
ум, хришћански мир у души који је освојио кроз веру, спремност
да се жртвује за друге који страдају, узвишен етички принцип и
његова јасна мисао сметали су свим властодршцима и њиховим
удворицама. Овог последњег сусрета сачекао ме је у својо кући, са
распоредом уговорених састанака са писцима. За један дан имали
смо 7 састанака, међу њима и са два академика из Европе. Није ми
дао да преноћим у хотелу, пошто сам сутрадан рано летео за То-
ронто, па нисам желео да му тако рано породицу будим. “Па, Раде,
брате, ми се нисмо ни испричали од ове трке данас! Какав Ваш
хотел?” И скоро целу ноћ смо препричали у његовој радној соби,
иако ми је госпођа Драгана спремила собу за спавање.
Био је и остао Велики Друг и Велики Уредник часописа “Љу-
ди говоре”.
Захвалност породице
Београд, 6. Фебруара 2012.
Драги пријатељи
Ганути смо вашом саборношћу којом сте размеђили просторну
удаљеност и заједно уз породицу се опраштали са Пеђом.
Хвала вам свима и на свему.
Ми, сада, уз мирну жишку кандила молитвено носимо своју ту-
гу, а деветог марта, на четрдесетодневицу, поново ћемо се покло-
нити нашем Пеђи и милосно замолити Господа да га пригрли у
свету првобитне красоте.
Својим животом, мислима и делима сведочио је да га је расту-
живао овај свет поремећене земаљске савести, а својом оданошћу
и љубављу према породици и пријатељима сведочио је своју ода-
ност, доброту и веру у постојање добрих људи – доброг Човека.
Ова неописива туга не умањује нашу свест о томе да је наш Пеђа
у свом животу превалио стотине и стотине година уз свој страдал-
ни народ, сведочећи то, колико својим књигама, толико и књига-
ма других писаца о којима је писао и говорио. Сведочио је то и по-
свећеничком, скоро апостолском Љубављу према Истини која је
била и остала суштина васцелог његовог бића – овде, а сада и Тамо,
у крилу свога Родитеља.
Захвална породица:
супруга Драгана,
ћерка Марија и син Ранко.
Светозар Влајковић
Беч
(Поглавље из необјављеног романа Странац)
“Зашто те чуди, Петре, то што смо кадри
преварити се, кад ти је знано да смо људи?”
Григорије Двојеслов
Жице под напоном су зујале. Странац се опет вратио својој нави-
ци да буде сам усред људи. Овде није било гужве у купеу, али је
био сасвим задовољан што није приметио никога од оних који су
ту седели. Као да нису постојали, обични људи и жене, тренутни
сапутници.
При том, није имао отпор према тим људима, чак као да је по-
штедео себе тиме што их није приметио. Ту лекцију је добио јед-
ном док је путовао возом од Париза у Марсеј. Дотле навикнут да
у нашем возу људи одмах започну да деле прасетину, пију из исте
флаше, исприповедају свој живот иако их нико ништа не пита,
Странац је у том возу искусио благотворност тишине и људске од-
сустности, мада није био сигуран да ти људи ћуте искрено. Кас-
није је открио да испод привидног мира свакога од њих потреса
грозница пустоши. Тада се није осећао странцем, ти људи су били
странци једни другима и то су свакако знали.
Док су жице испуштале металне цијуке питао се зашто не сиђе
на некој станици коју није планирао, зашто баш да иде до Беча.
Глупо, одмах је закључио, глупо би било банути у неко мађарско
село. Било би као кад се једном обрео у грчком селу Неа Рода, иза-
шавши погрешно са бродића на мол. Кад се тргао, видео је само
бели траг на води и удаљавање групице калуђера са којима је
пловио. Није знао реч грчког, а сељани нису знали реч неког другог
језика, само свој матерњи, што је нормално. Ни у Мађарској се-
љаци не говоре енглески, није им потребан, нити иједан други
светски језик. Трава је свуда трава. Сељаци су свуда исти. Ови го-
воре језиком Џингис Кана или тако некога, баш их брига за “бон
жур”. Шта ће им један странац. Тамо где су у села продрли стран-
ци, опустошили су све, као некада Европу црна куга.
Уместо да сиђе у недођији, зачитао се. Неко је оставио илу-
стровани магазин за уседелице, згодан за путовање до Беча.
Ту је био чланак о правилном дисању. Да ли неко дише по у-
путствима из тог чланка? Нико. Али у тексту се алармирају ште-
тне последице, уколико смо непослушни. Испашће да су његови
уздаси последица неправилног дисања. Каква памет ауторке. Од-
говара памети уседелица којима је намењен.
Немојмо се лагати, све железничке станице су исте, сви градови
су исти, сви хотели. Кад једном пропутујеш нешто света, утвр-
диш да су путовања гуљење времена. Не губљење, него гуљење.
Хтео си да се што пре удаљиш из Београда, да утрошиш дане до
обиласка градова дуж Рајне, није ти био довољан цвет у соби, сад
ћеш имати на располагању безброј цвећара и ништа ти неће зна-
чити. Имаћеш и историју, ходаћеш по њој. Изволи, то си тражио.
Откако су Келти основали на том месту своје насеље у VI веку пре
Христа, у овом граду није било човека кога је мање импресиони-
рала историја и њени великани. Историју је избегавао као свако
подручје неистине. Сви су говорили супротно, величали истори-
чаре, умове удаљене од дубине људског постојања. Гибон, Дилтај,
Расел и друштванце.
Историја, хроника људске сујете, лицемерја и страха од смрти.
И на послу, међу цикетанима, наишао је на типове који су сас-
вим озбиљно о себи говорили као о будућим историјским лич-
ностима. Што је још горе, неки су то и постали. Ушли су у енцик-
лопедије, у читанке. И он је био један од тих, не баш истакнут,
али у једном периоду су га трпали у све то, па кад су видели да ни-
је захвалан, брзо су почели да га избацују. Тек тада је био сигуран
да историја стоји на климавим ногама пролазности.
Са необичним миром опажао је незаинтересованост такозва-
них обичних људи за историју. То што је ушао у читанке и енцик-
лопедије, у Ко је ко, нико није запазио. Или скоро нико. Одлично,
рекао је тихо самоме себи да не наљути још више околину. Један
од његових познаника, наслућујући да му од дела неће остати ни
трунка у нечијем сећању, разгаламио се против незаинтересова-
ности обичних људи, против њихове самоодбране од таквих по-
пут њега. Игноранција је вид самоодбране, него шта. Није свака иг-
норанција за похвалу, далеко од тога. Међутим, да би се преживе-
ло од насртљивости самозваних величина неопходно је мирно их
не приметити. Свака расправа је слична свађи лудог и збуњеног.
Дошао је у град који врви од имена, титула, догађаја. Запамти-
ти делић тога неправда је према огромној запостављеној већини.
Зато он неће да се труди да памти. Ако се нешто ухвати у мрежу ње-
гових природних способности памћења нека се ухвати, свакако
ће то бити повезано са неким одређеним искуством или важним
сазнањем. Учити историју је насиље над спонтаношћу постојања.
Да ли му се инцидент са Бројгелом десио у том граду? Пришао
је слици “Зима”, нагнуо се, додирнуо заштитно уже, аларми су
прорадили, поред њега су се нашли ливрејисани кустоси. “Куд
сте запели, господине!?” Једна од ретких слика из које је избијао
мирис зиме, снега пре свега. Какво постигнуће, често је о свом у-
тиску причао људима.
Далеко од тога да човека избаци из слике, Бројгел је умео да га
представи живљим но што је у природи, како то и бива са уметни-
цима позваним да обогаћују људски живот уместо да га пони-
штавају. Обогаћење тиме што из укупности твари извлаче конту-
ре које супротстављају хаосу. Основни задатак уметника, самим
тим и сврха уметности, у томе је да се својим средствима боре за
хармонију и лепоту. Уметност је пут ка истини, оружје против ба-
налности, нихилизма, хаотичности и ружноће. Модерна уметност
с почетка XX века је више податак о посрнулости човечанства
него уметност. Емпирија за антропологију, ако тако нешто уоп-
ште и постоји. Не, антропологија је такође податак о посрнулости
човека. Податак за кога?
Изгубљени у сусрету са тварним светом, уметници беже у
апстракцију. Изгубљени су јер су изгубили и контакт са самима
собом. О томе да други не постоји узалудно је разбацивање речи.
Све у свему, модерна је кљокнула у бездан нихилизма, зауз-
врат, проглашена је за мерило вредности. Ко није за модерну, тај
је ретроградан. Ко није за модерну тај је против демократије. Про-
тив владавине мртваца, заправо, али они то никад неће рећи. Прво,
јер то не знају, друго, јер бити мртав за мртваце значи увреду. И та-
ко, док се полако освешћивао од утицаја пропагандиста модерни-
зма, којима је покушао као писац да припадне, али му није ишло,
није му се дало, Странац је набасао на ту изложбу Петера Бројгела.
Никад у сликарству као дотле није осетио да слика има више од
две димензије, слика као предмет. Ова “Зима” му је то омогућила.
Занет, пришао јој је одвише близу.
Касније, много касније, сетио се тог случаја кад је открио чу-
десно деловање икона. И знао је одмах да би у осмом веку био на
страни иконобораца.
Да ли је та ретроспектива дела Питера Бројгела била у Бечу или
негде другде?
Ни друга сећања нису поуздана.
Имао је у Бечу књижевно вече које је преносио радио. Дошао је
пијан пред скуп песника и еминентних професора књижевности
који су ту дошли из разних крајева Аустрије због њега. Организа-
тор је био пред колапсом. Ем касни, ем је пијан, ем радио преноси.
Радио неће да чека да се Странац отрезни. Ничега се не сећа, осим
да је говорио како треба, сви су на крају били задовољни. Зашто је
у то време толико пио кад је све ишло како треба? Сад зна да није
ишло, Савест, Интуиција, Прекогниција и њихове сестре увелико
су дрмале звона за узбуну, које је чула душа, док су његове уши
биле глуве.
А шта није ишло, тога се радије не би сећао.
Тада, приликом првог доласка у Беч, пословно, неколико хладних
вечери проводио је у малој кући љубави где је могло да се попије
без обавезе да поведе неку од расположивих жена горе на спрат.
Сцена се понављала: дође, за шанком газдарица под тешком шмин-
ком, још активна и у другим радњама, тамо крај зида, на столица-
ма даме спремне да угосте муштерије, седне за шанк, газдарица
понуди пиће, он одабере пиво, газдарица га пита да ли би хтео још
нешто, мислећи на даме, пре свега на себе, он се захвали, извади
књигу Алена Филкенкраута о љубави, чита при барској светлости
и чуди се, чуди се колико тај тип нема појма о љубави. Даме се
играју са поспаним кучићима, у полици дремају мачке папер-
јастих репова, напољу светлуцне кап кише, мирис плоти се појача-
ва. Највише онај део при врху бутина. Беч. Странац ко зна који
пут зна да градови не постоје, осим као условности, да се људи не
би погубили на планети. Сличан феномен као и са временом. Сви
знамо да време не постоји, па ипак се придржавамо за те казаљке.
Беч, складиште обликованог камена, галерија, лустера, опера, кла-
вира, Моцартових кугли, уштирканих крагни.
Неколико пута је становао у хотелу поред кога је било гради-
лиште. Ујутро су радници долазили на прстима да не пробуде су-
седе, никад се није чуо ударац чекића или стругање електричне те-
стере. Странац им се дивио. Хотел је носио назив једног анђела, у
ствари, касније је утврдио да се тако звала богаташица која је прва
купила то здање. Габријела се звала, писало је на мермерној табли
у ходнику ка рецепцији. Скромни богати родитељи надену својој
кћери наследници скромно име једног од ангелских старешина.
Радомир Батуран
У посети београдском писцу Светозару Влајковићу
Поткрај прошле године боравио сам неколико дана у Србији. То
је била прилика да посетим књижевника Светозара Влајковића. У
благо децембарско вече, без снега, такси се зауставио пред оазом
старог Београда на Чубури: приземна кућа из 19. века, са баштом
и растињем у коме преовлађују четинари, чесма у дворишту, успо-
мена на доба… И капија, и двориште, и улазна врата, и цела кућа
су старински… А унутра – књиге и слике. Пуно је књига, и српских
и страних, а слике су већином сликане руком овог писца. Цео ен-
теријер одише топлином и људским маром. Дочекао нас је дома-
ћин са којим сам се зближио преко његових дела, посебно преко
романа Чубура, негде у Калифорнији и есејистичко-полемичке
књиге Дон Жуан београдски у шуми чудноватој, али и током на-
ше преписке последње четири године. У гостинској соби сачека-
ла нас је госпођа Нена, пишчева супруга, до недавно уредник му-
зичког програма Културног центра Београда. Упознао сам је 2008.
на промоцији првог броја часописа “Људи говоре” у коме сам
објавио есеј Зашто Београд прећуткује београдског писца Свето-
зара Влајковића који је изазвао велику полемику. Отада су прошле
четири године, Влајковић и ја смо у преписци, разноврсној и плод-
ној. Моју духовну визију овог писца у београдској изолацији пот-
врдили су сви утисци нашег недавног непосредног познанства.
Тих, доброћудан, разговоран и помирен са наметнутом изолаци-
јом коју подноси.
Послужење госпође Нене топлим чајем од нане и питом од
јабука, уз разговор, у коме сви свакога слушају и уважавају, дома-
ћи амбијент старе, српске градске куће употпуњен је мирисом и
звуком. Из тог синкретичког сазвучја Влајковић и ја морали смо
се повући да завршимо разговор за часопис.
Људи говоре: Часопис Људи говоре пре четири године први је
отворено проговорио о Вашој позицији у београдској заједници.
Као и Пекић, Селенић и други, ви сте били постмодерниста и пре
постмодернизма у Београду. Ту своју постмодернистичку визију
и осећајност испољили сте у роману Чубура у Калифорнији, а за-
окрет ка психолошки утемељеним романима и приповеткама у
следећих двадесет књига. Истога дана када смо промовисали први
број часописа Људи говоре у Француској 7, напали су и часопис
и Вас и мене постмодернистички апаратчици, нажалост, колеге
писци. Зашто?
Светозар Влајковић: Драго ми је да сте овај дом доживели као
гостопримљив. Утолико ми је непријатније да говорим о нападу
извесне групице новинара и писаца којој је засметао ваш текст у
часопису Људи говоре. Да не кваримо расположење, зар не? Али,
често смо принуђени да учествујемо у нечему што не волимо, али
морамо да чинимо. Ви њихову реакцију зовете нападом. То није
ништа. То је танушно хорско певање. Чини ми се да су они били
више усмерени на часопис и на вас лично, него на мене. Шта им
смета у часопису? Смета им то што га не воде и не уређују људи из
Србије који су запосели цео медијски простор и завели једноумље
по диктату својих шефова из сенке. Ви у Торонту имате случај са
Serbica books, књижаром и издавачем који преузима програм из
“канонизоване” српске књижевности током четврт века уназад, а
знамо ко је произвео тај канон и зашто. То би могло да буде за све
вас тамо поучно како не треба радити. Издаваштво је између оста-
лог истраживачки посао. Какво је то истраживање кад се преузму
коњуктурни, политички коњуктурни издавачки планови партиј-
ских издавача па се све то објави у дијаспори? Данас би у Србији
могли да постоје генији, нико их не би приметио, уколико нису
чланови владајуће партије.
Што се мене тиче, више пута сам чуо причу о пострањивању
мојих књига. Једном сам срео Радета Константиновића, седамде-
сетих година, он ми каже: “Како подносиш то што су те екскому-
ницирали?” “Ма слушај, Раде, нисам ни приметио да су ме екс-
комуницирали.“ Он ме гледа, не верује. Неколико година касније
сретнем Драгана Јеремића на Славији, он ме заустави, онако умо-
ран од полемике са булументом – то је хор!, а не ови око Вечерњих
новости – и каже ми: “Знате ли да су вас избрисали из српске
књижевности?” “Појма немам, кажем, нисам ни приметио.” Он ме
гледа, чуди се. Онда се ви појавите са својим есејом. Ја и даље не
примећујем оно што неки примећују. Било је још неких покушаја
да ме бране. Иако ценим ваше напоре да обелоданите фалсифи-
кате у културној политици, не бих да учествујем у отклањању не-
правде учињене на мој рачун, јер никад не знам зашто је добро, а
добро је, то је сигурно. Јер, постоји невидљиво братство о коме
поменути арбитри ништа не знају. То братство укида неправде.
На пример, ових дана се јавила једна жена која тражи моју књигу
Складиште уздаха, тренутно је запослена као возач аутобуса у
Нишу, пита где може да купи књигу. “Нигде”, кажем. “Да фото-
копирамо ваш примерак, ако га имате?” “То може.”
ЉГ: Влајковићи су београдски староседеоци. И отац Вам је био
песник и прозни писац. Определио се за монархисте. Сигурно је
и он прећутан. Има ли више његових књига и рукописа у Вашој
кући или у Националној библиотеци Србије?
СВ: Мој отац Момчило је писао прозу и поезију. Од свега тога
остала ми је само једна књижица. У великом предметном ката-
логу Народне библиотеке Србије видео сам својевремено шест
његових наслова. Кад сам пре извесног времена потражио на ин-
тернету те наслове, приметио сам да их нема, као ни његовог име-
на. Онда су ми рекли да је управник избацио из библиотеке све
књиге које нико није тражио уназад десет година. Питао сам се да
ли је избацио и своје књиге, јер ни њих нико не тражи.
ЉГ: У белешци на крају романа Тајанство спајања читамо да
Вам је бака, очева мајка, била учитељица, деда учитељ, а затим
ратник у Српској војсци. Бака је, са троје деце, прешла Албанију
и на Крфу радила у српској школи. У свим националним престо-
ницама био би то валер више да Вас заједница прихвати. Откуда
је у Београду све то другачије?
СВ: Обојица мојих дедова су пострадали у Првом светском рату.
Драгутина Влајковића су заклали Арнаути у пољској болници,
док је Стеван Поповић, отац моје мајке, отишао на фронт са 120 ки-
лограма, а вратио се кући са 40 да умре. Њих двојица су остави-
ли за собом осморо деце и две удовице. Једног мог претка, Влајка,
Турци су живог запалили у Жарковачкој цркви поткрај 18. века.
Има о томе у једној монографији о Карађорђу. Његов сино-вац
је пуковник Ђока Влајковић, познати трибун, који је дигао рају
после догађаја на Чукур чесми 1862 године. Могао бих доста да
причам о људима из своје породице… Не сматрам да патриоти-
зам треба уновчити, али га се не треба ни стидети. Патриотизам
је природно осећање. Ако је птици дато да пева, а не да њаче, она
пева, зашто би њакала. А овде наилазимо на људе који њачу, пра-
већи од себе магарце зато што то неко од њих тражи… Писци који
свој “педигре” наметну заједници као дужнику, којa би требало да
им врати дуг, којим су је задужили њихови преци, заправо тргују
туђим имањем.
ЉГ: Написали сте преко 50 драма, десетак романа, незаборавну
есејистичко-полемичку књигу “Дон Жуан београдски у шуми
чудноватој” и њен наставак “Пустиња у прашуми”, пет збирки при-
поведака, небројено есеја и разговора, пишете поезију и сликате.
У свему томе настојали сте да Београд добије свој духовни знак
бар онолико колико га је добио Вишеград у Андрићевој прози.
За све то Андрић је добио и споменик и Андрићеве дане (које су,
истина, Вишеграђани и поносно славили и мацолом разбијали и
бацали у Дрину), а београдски писац Влајковић, и у комунизму и
у демократизму, прећуткиван. Шта је свему томе разлог?
СВ: У драми Црква Луј Фердинанд Селин каже: “То је човек без
важности за друштво, то је појединац”. Могао бих тим цитатом да
одговорим на ваше питање. Доиста, нисам члан ни једне партије,
ни масонске ложе као што је био споменути Андрић, нити сам
хомосексуалац, ни полицијски доушник, ни плаћеник страних
агентура за блаћење своје земље, нити сам од било каквог интере-
са да ме неко подржава и хвали. Дело овде мало кога занима. Дело
је углавном измишљено покриће да се обави неки други посао.
У Дон Жуану… сам показао да је у Србији поуздан начин да се
неки појединац претвори у робу кад му се наметну привилегије.
Да, наметну. То уосталом није наш изум. Али то би био један део
одговора на ваше питање. Можемо и овако да размишљамо. Да је
позориште прихватило моје драме, шта би се десило са драмама
Ковачевићевим, Симовићевим, Алета Поповића? Или сви они за-
једно, или ја. Разуме се, они, а не ја. Такође, да су моје драме изве-
дене, цео тај најновији петпарачки естаблишмент на челу са Биља-
ном Србљановић био би подведен под булеварско позориште или
политички кабаре. Па зар би било могуће да се то догоди? Не
би, наравно. Од чега би живели новинари и квази критичари по-
зоришта? Зар од мене, који не идем у позориште, правити вели-
чину? О томе сам писао за часопис Драма који је промовисан пре
неколико дана. И то је само део одговора. Има још неких објаш-
њења, али ја не бих у то овде улазио.
ЉГ: Слутећи према песмама, које смо Вам објавили у прошлом
броју, сада сте у поетским водама. Будући да сам поклоник
Ваших романа и есејистичке полемике, интересује ме хоће ли
бити ускоро Ваших нових књига тих жанрова?
СВ: Пишем роман под називом Странац. О чему? “Ми смо стран-
ци и дошљаци“ каже Давид у псалму 38, 13. То би била срж спо-
менутог романа. Што се тиче осврта на свакодневицу, ако буде
потребно, огласићу се.
ЉГ: Ми из дијаспоре високо смо вредновали Вашу есејистичко-
полемичку књигу Дон Жуан београдски у шуми чудноватој про-
гласивши је “значајном по српску књижевност на прелому веко-
ва”, а у Београду је она етикетирана као памфлет и највише због
ње наш часопис прогласише Вечерње новости “полигоном за пам-
флете”. Јесу ли у Београду још увек на делу “тунелски погледи” у
култури и јавном животу уопште? Воде ли то још увек “жуте де-
мократе” идеолошки рат њихових дедова и очева?
СВ: Тунели, код нас, све су дужи. Ускоро неће постојати ни она
бела тачка која означава излазак из тунела.
ЉГ: На једном месту у Дон Жуану београдском… рекли сте да
сте знали да је вапај за Западом “огољених техничара” у српској
књижевности (постмодерниста – Р. Б) “њихова чежња за ропст-
вом”. Како тумачите да српски писци који живе на Западу нису
њиме одушевљени као писци у Србији?
СВ: Вероватно су осетили западну слободу на својој кожи па
им не прија колико овима што гаје илузије да је тамо боље. Ови
потоњи, да су хришћани, знали би да светлост долази са Истока.
ЉГ: Има ли и данас Србија “писаца-иконе” и “забрањених писаца”?
СВ: Забрањених нема званично, али има прећутаних. Прећут-
кивање је облик забране који се користи у земљама демократије.
Како ствари стоје код нас ће се увести и законске забране. Јер нај-
веће звезде се увелико буне што је данас лако објавити, тражиће
забрану. Власт слуша своје звезде јер их је произвела.
ЉГ: Могу ли се и данас у Србији лако научити напамет састави
књижевних тимова као састав фудбалске репрезентације?
СВ: Да. С тим што се састав репрезентације теже научи него не-
када, имена играча се мењају. У књижевности је то спорије. Овде
стигне нова генерација, заседне у институцијама, окрене леђа
свему што је пре било и врти своја имена по медијима. Једини лек
је окренути леђа свему томе, што паметни људи и чине. Ви кажете
да сам у принудној изолацији… Немам осећање да сам изолован.
Постоје видови живота који су изван вулгарних… Али о томе се
не говори гласно.
ЉГ: Који је однос данас у Србији између анимозности према свет-
ској књижевности и оних који све светско некритички прихватају?
СВ: Има и једних и других. А највише оних који не читају ни једно
ни друго.
ЉГ: Молимо Вас осврните се на издаваче, књижаре, награде, жи-
рије, књижевна друштва…
СВ: Немам на шта да се осврнем. Ту и тамо понека светлост тиња…
Још нису све удавили. Не бих именовао, да неко не добије идеју да гаси.
ЉГ: Која је разлика између фашистичког и комунистичког захте-
ва за “новим светским поретком” и данашњег? Каква је сразмера
њиховог утицаја на уметност?
СВ: Једини нови и трајни светски поредак је хришћанство. Све
остало је употреба људи. Нажалост, свет је више него у римско
доба окован безверјем.
ЉГ: Могу ли се ини “перформенси” на београдским улицама, “па-
раде поноса” и “параде срама”, “расрбљивања”, “самомржње”, “пре-
окрети” назвати осамосвешћивањем или “терором прекомерно-
сти као израза неукуса” или “множење легла стеница у науци, умет-
ности, култури … инфлацији безначајности”, како сте својевре-
мено говорили?
СВ: Парада ПО НОСУ је само облик парадирања. Не бих се овде
упуштао у све то. Нека се тиме баве невладине организације и
политичари.
ЉГ: Шта данас мислите о “националним вредностима”, “нацио-
налним библиотекама”, “националним пензијама”, “почасним док-
торима”, “водећим писцима”, “водећим философима”, “двоструким
академицима” као “двоструким народним херојима”…?
СВ: Националне пензије су јевтин начин за државу да купи соци-
јални мир. Подели хиљаду – две пензија и ућутка уметнике. Сујете
су нахрањене, више и не треба властима. О томе какав је уметник
тај кога ућуткају са 500 евра, нека размисле они који јуре то признање.
ЉГ: И, на крају, молим Вас будите први Београђанин који ће нам
одговорити на анкетно питање:
Да ли је Београд потрошио кредибилитет да слови као главни
град Србије и прерастао у главни град бизниса, као Торонто и
Њујорк, на пример?
СВ: Ако је бизнис доводити овде расходоване певаче са Запада,
ангажовање странаца за кустосе неких наизглед важних изложби
и “пројеката”, ако је бизнис затварање књижара и у тим простори-
ма отварање бутика за доњи веш и ципеле, онда је Београд главни
град бизниса, доиста. А што се тиче заслуга, историјских, да буде
главни град, у то нема сумње. Надам се да ће тако и остати, ма шта
значило то – главни град. Толики су радили и раде против Бео-
града, па није још уништен.
По завршетку разговора одмарао сам се у метафизичкој осећајно-
сти старе, градске српске куће. Поглед сам задржао на калдрми-
саној другој страни дворишта према другом крилу куће или за-
себној повученој кућици иза воћака. Домаћин је то приметио и из-
вео ме на баштенска врата, где нас је госпођа Нена дочекала на
улазу свог радног амбијента директора Међународног фестивала
оргуља и оснивача удружења Арос које се бави очувањем српск
духовне и културне баштине. У духу, стилу и мару тог очувања,
блистале су њене просторије. Речју, домаћинство стваралаца Влај-
ковића са Чубуре непатворено је чубурско острво међу бездуш-
ним грађевинама суседних улица. Па само због овога Београд би
морао да их поштује и воли. Вероватно је супротно, јер модерним
градитељима Београда смета све што је старо, поготово српско.
Сутрадан, у свануће, полетео сам за Торонто, и даље стопљен
са гласовима, сликама, мирисима и визијама Влајковића са Чубу-
ре. Са мном је полетела и Чубура, негде…
Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
Миладин Берић, Бањалука
1. EU? … AU? … UA!
Даница Машић, Александрово
1. Свитање почиње буђењем народа.
2. Србија се неће делити,она ће се одузимати.
3. Није довољно само дати глас. Треба имати и слуха.
4. Са пријатељима ти је као са кочницама-откажу
када се најмање надаш.
Михаило Вујани, село Мала Паукова,на Банији
1. Губитком Косова продужићемо живот Косовском миту!
2. Жив сам,мада ме то све мање обавезује.
3. Кад саберем све што сам проживео, радујем се
што губим памћење.
Драгутин Минић Карло, Крушевац
1. Велику пажњу смо посветили криминалу и –
резултати нису изостали!
2. Прешли бисмо са речи на дела, али остали смо без речи.
3. Можда би и било братства да није било јединства!
Душко М. Петровић, село Превије,код Рибника, Босанска Крајина
1. О Косову се различито пише. Свет пише латиницом
а ми ћирилицом.
2. Ко је стално у заветрини, узалуд чека повољан ветар.
Бранислав Брана Црнчевић, Рума
1. Богаташи труле, сиротиња цвета.
2. Човеку је лакше објаснити да је срећан него да је сит.
Бранислав Бане Јовановић, Нови Сад
1. Види излаз па уђи!
2. Оптимизам ће нас надживети!
3. Смех је наш ле-лек.
Зоран Ранкић, Дервента
1. Стално идемо даље. Никако да стигнемо ближе.
2. Ко о чему, балван о свом корењу!
3. Лепа реч, али и рђа гвоздена врата отвара.
Митар Митровић, Подличак, код Светог Стефана
1. За наш поглед у будућност потребни су дужи вратови.
2. Ако се у мени крије геније, баш се добро сакрио.
Раша Папеш, Београд
1. Косово је српска колевка. Ја у то више не бих улазио.
2. Ми смо се решили биолошког оружја. Утрапили смо
интелигенцију свету.
3. Млади не треба да брину за своју будућност. Нека они мисле
како ће данас да преживе!
Нинус Несторовић, Смедеревска Паланка
1. Револуција једе своју децу, али само неваљалу
2. Не бирамо непријатеље. Сви нам одговарају.
3. Непријатељ је преплашен. Видео је шта радимо сами себи.
Анђелко Ердељанин, Војка
1. Живот није тако једноставан као што некима успева.
2. Како да ценимо домаћу памет кад није код куће?!
3. Добра воља је оптужена да омета мрзовољу
Мијо Мирановић Гроф, Цетиње
1. Најопасније оружје су људи малог калибра.
2. Не пљујте по малом човјеку! Може да порасте!
3. Има излаза,али је добро брањен.
Недељко Радловић, Наково, код Кикинде
1. Човека уче док је жив а животињу док не научи да слуша човека.
2. Једина важна победа у литератури: остати читан.
Саво Мартиновић, Беговина, код Даниловграда
1. Недеља је дан који посвећујем прецима. Идем у зоолошки врт.
2. Хвала ти, мајко, што си ме родила. Не захваљуј, сине, нема на чему.
3. Ми смо бре, самостална издавачка кућа. Неће нам ваљда
читаоци одређивати тираж.
Александар Чотрић, Лозница
1. Енглески говорим као српски. Углавном користим наше речи.
2. Дао је допринос заштити животне средине. Престао је да говори.
3. Са писцем ћемо лакше. Он је у једном примерку.
4. Даћемо ми вама демократију!
Живојин Денчић, Бела Паланка
1. Ово је златно време за рђава искуства.
2. Највише нам дугују они који не питају за цену.
3. На актуелна питања нису потребни историјски одговори.
Живан Жикић, Братунац
1. Од мноштва људи у мени, многи су ушли силом.
2. У еволуцији човека лактови су одиграли значајну улогу.
Слободан Дучић, Бршадин, код Вуковара
1. Развијамо се до изнемоглости!
2. Народ трпи до одређене границе, а преко, границе трпи други народ.
3. Већина нема шта да изгуби, али се плаши да не добије још!
Зоран Симовић, Липовац, код Горњег Милановца
1. Најгори је резултат: ником ништа.
2. Не обећавајте више! Не могу толико да се радујем!
3. Уска врата, а велики шкрипац!
Илија Марковић, Дријењани
1. Лудо смо се провели. Немамо појма ни где смо били
ни шта смо радили.
2. Мања форма од афоризма је – језик за зубе.
3. Слава удара у главу. Зна где је отпор најмањи.
Драган Шуши, Липница, код Чачка
1. Такви смо зато што нас је ово снашло. А ово нас је снашло
зато што смо такви.
2. Споразум. То је код нас сложеница од ”спор разум”.
3. Нећемо заборавити Косово! Растанак ће нам остати
у трајном сећању.
Растко Закић, Крагујевац
1. Министар пољопривреде каже да га боли ниска цена пољо-
привредних производа. И што ниже иде њега све више боли.
2. Они који историју уче само од очева неће ни знати за друге хероје.
3. За почетак добар је и крај илузија.
4. Хране има за све, гладују само они који не могу да је купе.
Јово Николић, Тутуњевац, Босна
1. Помози, Боже, ако те има! Ако те нема,р еци да се не надамо.
2. До општег лудила није могло доћи раније. Нисмо били
психички спремни.
3. После вјековног сна, нормално је да народ буде и гладан и жедан.
Зоран Поповић, Сомбор
1. Пазим шта говорим. То је моје демократско право.
2. Европа од Србије много очекује. Војводину, на пример!
3. Комшији никако да цркне крава. Не знам зашто ми то ради!
Ђорђе Оташевић, Ужице
1. Био сам код лекара. Сад сам здравији за осамдесет евра.
2. Деца се играју лопова и жандара. Једни краду, други их чувају.
Драган Рајичић, Крагујевац
1. Умри мушки! Не дај доктору мито!
2. У атмосфери општег ћутања доушници имају највише посла!
Мирослав Средановић, село Вучија Ластава, код Требиња
1. Није тешко бити чист. Довољно је опрати биографију.
2. Плач је лековит. Ми смо дуговечан народ.
3. Читају графите. И с олакшањем запишавају зидове.
Митар Туцовић, Гостиље, код Ужица
1. Истина је да су у лажи кратке ноге, али ни лаж више
не путује пешице.
2. Плашим се да су нам са колена на колено пренете само закрпе.
3. Косово је, yes Sir, passa zota, света српска земља!
Мирко Палфи, Торонто (избор Редакције)
1. Ал’ се некад добро крало.Сада мало тог остало.
2. Мајко, Србијо, маћеха туђина према мени фина.
3. Одричем се Европе. Немам довољно евра за пут.
4. Ћути и трпи! Видиш да већина ћути и трпи.
Светлана Павловић
Моје најлепше
Људски односи су такви да у њима, под разним видовима, свесно
или несвесно, човек бива искоришћен или да искоришћава друге.
Буде ту најневинијих начина искоришћавања до најгрубљих злоу-
потреба. Таконеки мушкарац краде с мене све што се очима укра-
сти може, греје се на мојој лепоти, распаљује своју машту за дрске
узлете. Он ни не помишља да бих и ја њега могла у нечем искори-
стити. Прва сенка која је пала у мој безоблачни живот дошла је уп-
раво због моје изузетне лепоте. Колико год ведро и безазлено гле-
дала на свет, нисам могла да не приметим промене у држању муш-
караца око мене, чинило ми се као да их бива све више, да се њи-
хов обруч стеже око мене и да им држање постаје све чудније и нас-
ртљивије. Једног дана једна меланхолична али трезвена и оштро-
умна жена рекла је: “Велика лепота је увек опасна и по тебе и по
друге. Зла судбина лепотица је управо у томе што их сви жуде, а
нико их не воли”. Тада се у мени први пут јавио глас стида и огор-
чења због овог и оваквог света. Тај свет ми се на махове чинио као
бескрајни, густи шипраг по коме мужјаци као похотљиви зверови
јуре немоћне женке. Све живо је окретало поглед пут мене и били
су захвални што постојим, што се смејем и крећем, што гледам и
говорим. Неким случајем да сам тада нестала са света, умрла бих
као најнесрећније људско створење, које и не зна да је срећно јер
не схвата шта је зло и несрећа.
Лепота, тајна неухватљива, раскошна лепота жене коју би тре-
бало овековечити, насликати. Срећан је онај коме то пође за ру-
ком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што јесам, а
не звезде, облаке и луде, опасне обмане. Лепота, највећа од свих
варки човекових, ако је не узмеш – нема је, ако покушаш да је уз-
меш – престаје да постоји. Мој мушкарац и не зна да ли то она при-
влачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ло-
ми се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту. Одмах би га напа-
дао силан страх од сопствених жеља и помисли. Лежећи расање-
ни у тами, испитивао је до најситнијих појединости своје држање
у мом присуству. Тада бих се стиснистих зуба и стегнуте вилице
зарицао да се овога пута то неће и не сме десити, да ће бити ра-
зумнији и опрезнији. Неће више пиљити у мене као мачак у жи-
жак и неће ничим одати своју луду и немогућу жељу која би га
осрамотила и онемогућила у мојим очима. Можда се заиста не би
ни одао да је само он желео, можда би се све свршило са тим крат-
ким часовима заноса и дугим сатима грозничавог ноћног кајања
и испаштања. Очигледно је било да је и код мене постојала нео-
дољива потреба за њим и жеља да му се све више препустим. Див-
ни су били ти часови када га не бих прекидала и када би пуштала
да све живље и смелије покретима слика за мене и њега.
Људски односи су такви да у њима под разним видовима, све-
сно или несвесно човек бива искоришћен и искоришћава друге.
Женска лепота, маја налепша и најгрубља потреба.
Илијана Кладар
Моје најлепше
Могу вам писати о мом најлепшем искуству, најлепшем дану, нај-
лепшем путовању, о најлепшој књизи коју сам прочитала… Оно
најлепше чини те срећним, али ово су само ситне ствари које у по-
једине делове нашег нашег живота уносе срећу и радост. А шта је
са остатком живота? Управо зато и нећу да пишем о томе, јер то је
само површински слој, односно маска иза које се крије она права,
истинска лепота… Када би завирили мало дубље, схватили би да
срећан човек није срећан човек зато што има најлепши ауто у ком-
шилуку, већ зато што има породицу коју воли, и која воли њега, и
схватили би да му лепше и боље од тога ни не треба.
За себе могу рећи: “Немам срећну породицу…”, али када бих
тако говорила, лагала бих. Са три године остала сам без мајке, са
пет сам дошла у Дечије село. Многи то тумаче погрешно, мисле да
ми немамо никога, да смо препуштени сами себи. Али шта ће ту
онда сви ови људи који ту раде? Верујте ми, нису они овде само
због плате, они су ту да обоје наше животе у дугине боје, да нас
претворе у праве, способне људе. Детињство је најлепши део жи-
вота, а радници Дечијег села се труде да нам то и остваре.
Моје детињство било је прелепо, и све то захваљујући онима
који су ми увек били подршка, гурали ме напред, онима који нису
допустили да изгубим вољу за животом… Можда би било боље
да сам живела са родитељима, и можда цео мој живот није требао
да буде овакав какав јесте, али ја сам срећна што сам увек имала
некога поред себе, некога ко ме воли и ко ме никада не би оставио
саму и ко би ми увек био подршка. Мислим да је то најлепше што се
једном човеку може догодити. Имати ослонац није само најлепша
већ и најважнија ствар на свету и треба да будемо срећни што га
имамо. Желим само још једном да поменем да, иако немам роди-
теље, имам једну велику породицу, пуну љубави, која је увек спрем-
на да је подели са свима онима којима је потребна.
Иако је некада тешко толико да заплачемо или помислимо на
нешто глупо, због чега се касније кајемо, наш живот и људи који
га чине треба да буду оно најлепше, сврха нашега постојања, и
тога увек морамо бити свесни.
Нада Матушев
Moje најлепше осећање
Сви имамо своје емоције, свако на свој начин испољава радост, ус-
хићење, срећу.
Ја сам се најлепше осећала када сам упознала свог друга Ку-
кија. Не знам шта се десило, али то је било тако чаробно.
Били смо другари, онда је то са моје стране прешло у љубав.
Сама реч љубав говори колико је то јако осећање. Обузме ти цело
тело, осетиш лептириће у стомаку, добијеш крила да полетиш.
Не знам шта ми је било али сама помисао на његове очи и пре-
леп осмех… Његов осмех будио је у мени нешто што је било са-
кривено у дну душе. Стално сам мислила на њега, чак ми се деша-
вало да не могу ноћима да заспим. Сваким нашим сусретом била
сам све чуднија и узнемиренија. Он је то приметио, свака његова
реч отварала ми је срце све дубље. Ја мислим да сам и ја будила
нешто у њему. Мислим да сам му била важана, био је уз мене у
најтежим тренуцима. Помогао ми је много у животу, уз њега се ни-
чега нисам бојала. Чини ми се да сам била спремна да напустим
цео свет са њим и да одем негде далеко.
Сваким даном све више смо се волели, живели смо као једно
биће. Сами смо били против свих љубоморних и злих људи. Пре-
живели смо много успона и падова. Најтанија осећања јављала су
ми се само на помисао о њему. Мојој срећи није било краја, али
све што је лепо кратко траје…
Сећања из прошлости су нас раздвојила и свако је пошао сво-
јим путем.
Још данас када се сетим те љубави, осећам да сам била много
срећна и да је он био прави дечко за мене. У мом срцу и даље чу-
вам посебно место за њега.
Зоран Младеновић
Ми о нама
Разговор са г. Зораном Младеновићем, председником жирија
за доделу литерарних награда часописа “Људи говоре” за 2011.
Часопис “Људи говоре” расписao је почетком 2011. године наград-
ни конкурс за најбољу причу, песму или драмски текст младих
који живе или су живели у установама за децу без родитеља у било
којој земљи света, на тему Моје најлепше. Једини услов је био да го-
воре и пишу српским језиком и писмом.
За победнике на конкурсу обезбеђена је по једна новчана наг-
рада за три узраста младих литерарних стваралаца:
а. основношколски узраст (8-14 година)
б. средњошколски узраст (15-19 година)
в. универзитетски или почетни радни узраст (20-25 година)
У фебруару ове године чланови жирија су ишчитали све при-
спеле радове и једногласно доделили награде:
Нади Матушев, ученици основне школе из Прихватилишта за
децу и омладину;
Илијани Кладар, ученици средње школе из Дечијег села “Др Ми-
лорад Павловић” из Сремске Каменице;
Светлани Павловић, студенту из Дечијег села “Др Милорад
Павловић” из Сремске Каменице.
Награде су по 200 долара и објављивање њихових радова у ча-
сопису “Људи говоре”, у рубрици “Они који долазе”.
Жири је радио у саставу:
Зоран Младеновић, председник
Никол Марковић, члан
Др Радомир Батуран, члан
Уз имена награђених, објављујемо и кратак разговор са пред-
седником жирија, г. Зораном Младеновићем из Монтреала.
Људи говоре: После читања радова приспелих на овогодишњи
конкурс, који су Ваши утисци и о конкурсу и о радовима?
Зоран Младеновић: Из читања свих приспелих радова од деце
и омладине у домовима без родитеља, којима је био намењен ово-
годишњи литерарни конкурс, стичем утисак да смо успели да бар
за тренутак одшкринемо њихова срца. Они су нам свима казали
оно што њима највише недостаје: љубав и пажња . То је углавном
оно за чиме сва та деца највише чезну .
Мислим да ће и читаоци три награђена литерарна исказа, која
објављујемо у овом броју, доћи до истог закључка.
Интересантно је да су све приспеле приче написале девојчице.
Нажалост, нисмо ниједан рад добили од дечака.
Надам се да ће им скромне награде које смо доделили бар за тре-
нутак помоћи да себи приуште “нешто најлепше”, какав је био и
наслов овогодишњег конкурса.
ЉГ: Наш часопис овим бројем улази у пету годину свог постојања.
Од овог броја и електронско издање часописа је на мрежи, а већи-
на текстова ће бити и на енглеском језику. Имате ли предлога за
будућа успешна издања?
ЗМ: То је исто као и у музици, где популарност једног певача не
можете мерити само бројем продатих целулоидних дискова. Ве-
рујем да наш часопис “Људи говоре” долази у руке и бива читан од
много већег броја читалаца него што наговештава број претплат-
ника у овом тренутку. Сигурно је да ће, са могућношћу претплате
и читањам часописа путем интернета и на српском и на енглеском
језику, наши “Људи” доћи у додир са новим читаоцима у свим де-
ловима света. Томе ће сигурно помоћи и двојезично штампање ча-
сописа. То ће дати шансу и свим пријатељима српског народа и ње-
говог језика и књижевности, као и новим генерацијама наших по-
томака у дијаспори, који још довољно нису научили српски језик,
да боље упознају и језик и културу српског народа. Слутим бројно
читалаштво овог по много чему значајног часописа..
Сигурно је да магазин из године у годину расте и стаје раме
уз раме са најбитнијим издањима на српском језику. И у рубрици
“Одјеци и полемике” овог часописа читали смо судове еминент-
них књижевника, језикословаца и философа да је “сваки број ча-
сописа Људи говоре бољи од претходног”, што се ретко догађа у
периодици културе.
Због свега наведеног, доћи ће тренутак када ће и наш часопис
за књижевност и културу из Торонта “Људи говоре” покренути
конкурс за најбољи роман године на српском језику .
ЉГ: Ми организујемо посете и предавања уважених гостију са
свих континената и из различитих области културе. Имате ли
свој коментар и савет и за ту мисију нашег часописа?
ЗМ: То јесте важна мисија часописа и морате наставити упозна-
вање наше заједнице са свим битним гостима који могу да нас
посете.
То су догађаји које друге наше организације не практикују, сем
у њиховом комерцијалном интересу. Нажалост, много су чешћи
гости фолк-певачи него професори и академици. А управо инте-
лектуалци и уметници с визијом креирају здраву, трајну и проспе-
ритетну заједницу и друштво.
Сва та предавања, упознавања и разговори отварају нам ши-
рину и дубину мисли и осећања, величину , разноврсност и богат-
ство живљења. Стварају комплексност грађана као појединаца и
као заједнице.
Луцидни, креативни гости доносе нам сигурнију оријентацију
у сопственим животима, преносе на све нас богатство и ширину
своје мисли и рада. Богатство своје личности и дела на тренутак
поделе са нама, дарују нам део себе и побуђују размишљања, идеје
и визије које се могу доживети само личним коктактом.
Такође мислим да би у неко скорашње време часопис и клуб
“Људи говоре” требали да, уз издавачку активност, појачају и орга-
низацију културних приредби, као што је била јесенас изложба де-
сетак ликовних уметника, који су претходно објављени у часопи-
су. Томе треба додати и довођење монодрама и позориших пред-
става. Свакако, све то не сме да потисне презентацију већих и
вреднијих књижевних, уметничких и научних издања.
ЉГ: Имате ли још неки предлог за наш часопис?
ЗМ: Имам. Морате да идете на сајмове књига и све манифестације
књиге, националне и светске. Јесте ли представили часопис на Сај-
му књига у Београду?
ЉГ: Нисмо, али верујем да ћемо већ на јесен ове године бити при-
сутни на Сајму књига у Београду.
На крају, не можемо а да се не дотакнемо и Вашег колекцио-
нарског рада, прикупљања наших вредних књига. Шта је оно што
Вас највише у томе одушевљава?
ЗМ: Суштина потраге за свим битнијим српским делима, а такође
и страним издањима која се баве нама, јесте сабирање релевантних
мисли и речи које ће нас заувек подсећати, упозоравати и учити о
нашој прошлости, садашњости и будућности.
“Карејски типик”, “Крмчија” Светог Саве, “Мирослављево јеван-
ђеље” (које је УНЕСКО ставио у листу сто највреднијих дела која је
човечанство сворило до данас!) и његов комплетан превод, који
поседују само две особе, данас су део моје библиотеке, као и “Душа-
нов законик” (мало се царева у средњем веку могло похвалити да
су сачинили кодекс своје државе и владања на свом језику и пис-
му!). Све су то непоновљива и незаменљива дела, на којима се и
одуховио и отелотворио српски народ.
За потписаним књигама Андрића, Лазара Марковића, Чеде Ми-
јатовића, Џамса Вилеса, Алексадре Кер, затим за првим страним
преводом на енглеском језику Његошевог “Горског вијенца”, или
за “Историјом Србије” Леополда Ранкеа итд, све то са њиховим
посветама – свакако сам страсно трагао и чувам их још страсније.
У ретком издању из 1916. ”Србија у светлу и тами” записана је и
ова српска мудрост:
“Сваки дан Србин долази да слуша брбљиву књигу и седи у пот-
пуној тишини.
– Зашто долазиш код мене сваки дан? – пита га књига.
– Ја сам осуђен да ћутим од мојих тирана и долазим да слушам
мој протест кроз твоје брбљање”.
Зар то није довољан разлог за мој сакупљачки рад?
Небојша Радић
Мој језик је моја домовина
“Мој језик је моја домовина”, ускликнуо је чувени португалски пе-
сник Фернандо Песоа, док се амерички писац румунског порекла
Андреј Кодреску јада, па каже: “Некада сам био Румун, а онда сам
сам себе превео на енглески језик!”
Мотив језика као домовине је присутан у свим светским књи-
жевностима. Које је то последње уточиште писца и човека, уточи-
ште које ниједна војска није покорила, ниједан бандит отео, нити
кабадахија обешчастио? Шта је то што ниједан банкар још није
успео да под хипотеку стави? Одговор знамо: језик!
Матерњи језик је неотуђиви део нашег идентитета и личности.
Он се предаје на чување с колена на колено. Сетимо се само веко-
ва отоманске владавине Балканом, када је наша народна поезија
проносила наше име, памћење, мудрости, изреке, лепоте и мелодије.
Језик је такође и активна компонента “изградње” идентитета.
Значи, не само да нам је језик предат на чување, већ нам је дат да
се са њим развијамо, да га обогаћујемо и даље преносимо наред-
ним генерацијама и да у њега “учитамо” наше бивствовање и трагање.
У нашем случају питање језика и идентитета има још неколико
додатних димензија, као на пример питање настанка језика којих
у бившој СФР Југославији није било: босанског и црногорског. Пи-
тање је, наиме, следеће: на основу којих су се то критеријума ови
“језици” издвојили и добили “лингвистички” статус? Но, како је то
већ свима јасно, то није питање лингвистике (науке), већ полити-
ке и краткорочних интереса одређених елита и тиме се бави ис-
торија језика. За питање којим се овде бавимо, ја наново сугеришем
компаративни приступ проблематици историје народа и ње-
говог језика, а за пример предлажем Енглезе и енглески језик.
Последњи пут је нога освајача ступила на тло енглеског острва
пресудне 1066. године, када су Нормани (Французи), које је пред-
водио Вилијем (тада назван) Освајач, поразили Англосаксонце у
боју код Хејстингса на југоистоку Енглеске.
Покореној земљи освајачи су наметнули своју власт, обичаје
и донели нови језик: француски, тако да, на пример, чувени ен-
глески херој из доба крсташких ратова, Ричард Лављег Срца (1157-
1199), енглески језик није ни говорио, а јавно се свима и жалио
како би Енглеску најрадије продао само кад би имао коме!
Потом је дошао краљ Џон звани Беземљаш, који је био толи-
ко неомиљен и озлоглашен да већ осам векова ниједна енглес-
ка краљевска породица није детету дала име Џон, иначе најрас-
прострањеније име у земљи! Елем, тај Краљ Џон је био принуђен
од стране великаша (барона) да потпише документ који се звао
MAGNA CARTA LIBERTATUM (Велика повеља права, 1215.г.). Био
је то први у свету признати устав који је ограничавао права кра-
љева и прецизирао дужности властеле.
Један од занимљивих података у вези тог документа је списак
барона, којима је дато да надгледају спровођење Повеље. Наиме,
свих двадесетак имена су норманска, имена властеле, освајача из
Хејстингса, барона који су се споразумевали на француском јези-
ку. Значи, у то време је англосаксонски био језик сточара и ратара,
а француски је био језик норманске властеле. Ако само погледа-
мо данашњи речник енглеског језика, видећемо да су називи жи-
вотиња на испаши англосаксонски, а њиховог меса на трпези нор-
мански (нпр. ox и beef ).
Амерички научник Џозеф Вилијамс је спровео испитивање
енглеског језика, у коме је користио узорак од десет хиљада речи
узетих из пословне кориспонденције, и дошао до следећих резул-
тата:
• речи француског порекла чине 41%;
• “оригиналне” енглеске речи 33%;
• речи латинског порекла 15%;
• речи из старонорвешког 2%;
• речи из холандског 1%;
• речи из свих других језика 10%.
Како су овакве историјске и лингвистичке околности утицале на
развој енглеског језика? На основу расположивих доказа бисмо
морали констатовати да су утицале повољно, јер се данас увелико
сматра да је енглески:
• лексички најбогатији језик на свету;
• постао језик међународне комуникације;
• језик којем се “опиру” сви други језици света.
Што је код енглеског језика још и најзанимљивије јесте да је тај
“међународни” језик управо овај који говоримо ми странци, а не
онај који говоре у Лидсу, Манчестеру, Бирмингему или источном
Лондону!
А како се оваква лингвистичка перипетија одразила и одра-
жава на питање идентитета? Наиме, данас, по “заласку” империје
изнад које “сунце никада не залази”, имамо врло занимљиву си-
туацију. На британским острвима од старих, аутохтоних народа
данас постоје Енглези, Шкоти, Велшани, Ирци и Британци.
Па, ко су сада ти Британци? – могао би неко невешт да се упи-
та? Британци су углавном Енглези! Шкоти су Шкоти, Ирци су
Ирци (без обзира да ли су “северни” или из “Републике”), Велшани
су Велшани а Енглези су – Британци!
Мало старији читаоци ће се сад вероватно сетити Југославије
у којој су Словенци били Словенци, Хрвати су били Хрвати и тако
даље, а Срби су бивали Југословени. Народ са већинским станов-
ништвом који себе види као хегемона, тежи да “присвоји” општи
идентитет, да себе “пројектује” на територију “империје”.
Још један занимљив детаљ: Енглези ретко кажу “у Енглеској”.
Они готово искључиво користе израз “у овој земљи” (in this coun-
try). Како то само подсећа на наше “на овим просторима”, на про-
сторима који се на дају ни именовати!
Но, да размотримо случај, на пример, Ираца који су насељава-
ли Британију и пре доласка Англа и Саксонаца (о Норманима да
и не говоримо). Ирска је била вековима под суровом енглеском
окупацијом. Средином 19-ог века је током велике епидемије гла-
ди Ирска изгубила четвртину становништва (колико и Србија у
Првом рату). Током те застрашујуће пошасти, када су деца умира-
ла у рукама мајки и када се пола Ирске преселило (побегло) у Аме-
рику, Енглези (краљица) су и даље редовно и без грешке напла-
ћивали порез!
Глад је била толика и таква да је 1845. године и турски султан
Абдул ел Меџид објавио да шаље помоћ ирским фармерима у вре-
дности од десет хиљада фунти, на шта је краљица Викторија од-
говорила да никако не шаље више од хиљаду, јер она намерава да
пошаље две хиљаде, па да не испадне… Султан је послао хиљаду
фунти, али је послао и конвој бродова са помоћи, који је енглеска
морнарица покушала (неуспешно) да блокира! Ирци су у потпу-
ности преузели енглески језик и данас је мали број оних који го-
воре Гелик.
Шта су Ирци постигли на енглеском језику? Четири Нобелове
награде за књижевност су изузетан подвиг за земљу са не више од
пет милиона становника: Вилијам Батлер Јејтс (1923), Џорџ Бер-
нард Шо (1925), Самјуел Бекет (1969) и Шејмус Хини (1995).
Ирска је направила економски бум крајем прошлог века и од
једне од најсиромашнијих постала једна од најбогатијих земаља
Европе. Тај њихов успех је у доброј мери заслуга језика којим се
служе, енглеског.
А кад смо већ код тога, морам да скренем пажњу и на нешто
другачији пример прото-становника британских острва, Велша-
на и њиховог језика (кимрајг). Велшани су, наиме, очували свој
језик и све га више уче и користе, тако да је Велс данас двојезичан.
Ми смо истрпели турску окупацију, двадесети век, ратове и
пустош. Ми, међутим, свој језик, веру и обичаје јесмо задржали и
нама турски султан помоћ није слао, ми смо сами отишли и узели
шта је наше.
Онда је дошло време нових сеоба и сада српски језик говоримо
широм света, од Балкана до Аустралије, Канаде и Јужне Африке.
Дакле, “језик је моја домовина” како на почетку рече Фернан-
до Песоа, а Раде Батуран ми каже да ставим “отаџбина” уместо
“домовина”, јер је ова друга хрватска реч. Ја му кажем: “Раде, наша
је реч, него су је Хрвати позајмили! Зар само због тога да ми пре-
станемо да је користимо? Поред тога, још да ти кажем да ми мета-
фора не би стајала како треба!”
“У реду онда”, сложи се Раде, ја одахнух, а ми сви заједно наста-
висмо ово путовање воденим и језичким токовима света.