Ка светосавској филозофији

приснији са оним што му је у билу, дубоком осећању присуства
Бића које је и изнад њега, али и у њему. Вера заправо описује како
обрисе просторности духа егзистенције човека оспољеног израза
(изнад или унутра), тако и настројење духа човека у избивању ка
проналаску стања припадности, односно аутентичном животу у
пунини бића, а то је смисао који Бог значи у смислу Логоса.
Православна вера је она која у складу са источним промишља-
њем Божијег стварања и Бога уопште покушава да организовано
упућује човека ка Богу, а не обрнуто да Бога упућује човеку на раз-
личите земне и световне начине. Када кажемо организовано, мис-
лимо на апостолско деловање и оснивање хришћанских заједни-
ца, које су дефинисане као заједнице у Духу светоме, чиме су посве-
ћене у цркве, јер је у њима настројење духа према Богу стално и орга-
низовано у смислу саборности, тј. сабирања малих у велики дух, што
је налик античкој дефиницији логоса као сабирајуће збраности.
Православна вера упућује човека на Бога кроз прву објављену
заповест о првенству љубави према Богу. Љубав је у ствари нас-
тројење душе ка Богу. Реч је о духовном односу, јер је душа упу-
ћена Духу светоме утешитељу, односно ономе ко је присутан у
одсуству, али и спони са двема другим личностима троједног
Бога – Богу Оцу и Богу Сину. Личносно начело јесте оно које све-
дочи дубину везе између човека и Бога. Тај је однос на први по-
глед сувише човеколик, јер сваки лични однос ми брзо видимо
као типично људски.
Међутим, православна вера тек упућује (у ствари изнедрује у
историји тај појам и однос) на богочовечанску природу људског
бивања (не, дакле, есенцију, природу, већ бивање), на разлику од
из-бивања, и то опет према библијској објави да је Бог створио
човека према свом лику (подобију). У православљу се често каже
да је стога човек икона Божија.

Личност је оно што човек постаје уколико се приближава богочо-
вечанском бивању, а то је могуће ако има личносни однос према
Богу, али и према ближњима (а личносни однос управо сведочи
љубав, односно настројеност душе и припадање).
У складу с тим је друга објављена заповест о љубави – према
ближњима својим и стављена је по значају уз раме са првом. Ближ-
њи су они који деле људско из-бивање, али су у позвању пре свега
они који се одазивају на људско бивање према богочовечанској
личности својој. Та је заједница названа црквом новој породици
(ближњих) људи, односно обитељи Духа Светог.
Последња Господња заповест, пак, односи се на велико пос-
лање (мисију) у вези са животом људи у вери: “Идите и крстите
све народе” (у име Оца и Сина и Светога Духа). Народи су, као и
појединачни људи, схваћени као дати ентитет у из-бивању, однос-
но палој или нижој природи људског бића. У том смислу те за-
једнице нису богочовечанске, али ипак носе везу ближњих, која
је и основа за успостављање личносног присног устројства зајед-
нице у Духу Светоме. Према томе, крштење народа је њихово пос-
већење, а оличење у вери јесте основ и за праксу православља да
омогућава и отвара пут тзв. аутокефолности црквене организације.
Све је ово важно да бисмо разумели шта је онда светосавље.
Као назив за традицију православља српског народа, светосавље
је аутентично православна вера оличена у предању и повести (а
кроз заветну везу и посвети) српског народа. Тиме је оно постало
преносива (а не западно-трансцендентална) мисао испуњавајући
један од важних чинилаца источне хришћанске филозофије.
Светосавље је преношење и претакање вере доследно апостол-
ски у друштвени и обичајни живот народа, тумачећи и прету-
мачећи боготражитељство Срба из стања природе у стање Духа
и богочовечанског личносног односа.
Зато је светосавље и могло да породи нове односе и везе наро-
да са Богом и међу собом чинећи хришћанску-православну онто-
логију новорођеног бића – родине (лат. natio), чинећи отачаство
родственошћу (родом вишег реда) и заједно са предањем посве-
ћену заједницу. То је чини оним што је на западу названо нацијом,
која ће се све више удаљавати од свог хришћанског корена значе-
ња и смисла. Израз родина још није у довољној употреби у срп-
ском говорном језику, док готово исто изговорену реч Руси упо-
требљавају за земљу, за домовину. Ми на други начин ипак све-
дочимо у језику хришћански садржај родствености. Изговарамо
не случајно отаџбина по отачаству, односно рођену у Оцу и пре-
даји која је увек била од Оца на Сина.
Вера је без дела празна, каже св. Апостол Јаков, а додали бис-
мо да су дела без вере слепа. То онда значи да светосавље означа-
ва дејственост православља, његову делотворност на основама
животворне улоге (плодоносног рађања, односно стварања) вере.
Улога цркве у нашој духовној традицији је да подстиче боготра-
житељство и зато не треба да избегава свет, већ да побеђује па-
лост која је постала друго име за свет. Јер, његово прво име (име
света) је било светлост у појави Божјег стварања. То обухватање
таме светлошћу је уједно блиско платоновском тумачењу истине
у алегорији са пећином, а њена обнова је у улози цркве као свет-
лости свету, односно соли земље.
У том смислу се може рећи да византијски принцип симфо-
није светосавље шири са односа цркве и државе на однос роди-
не (нације) и народа. Отуд је светосавље толико везано за просве-
ћивање као светилништво у народу и за освећивање народне ду-
ше. Оно је и основ стварања родствености по источно-хришћан-
ском моделу, иначе прво и родоначелно за православне народе.

Српски монашки живот је такође у знаку светосавља. Богомо-
љење и боготражење уједињени су у просвећивању и стварању ро-
дине као новог облика стваралаштва, то јест стварања нових одно-
са човека и света…