Ка светосавској филозофији

Када говоримо о крају филозофије, или бар о њеној кризи, онда
мислимо на заједно са Хајдегером исцрпљене западне матрице
филозофије, а то је оно што Жарко Видовић зове јудео-римска
теологија и на њој настала филозофија. Та филозофија је објави-
ла чувени став да је Бог мртав. Тиме се затвара круг западно-хри-
шћанске цивилизације, која прераста у глобалну, световну, а то
овде значи и безбожну филозофију легитимације владавине моћи
надљудским бивањем.

Цивилизацијски оквир
Источно-хришћанска цивилизација оличена у Византији може се
одредити још према хеленистичким коренима, па се може дефини-
сати као хеленистичко-византијска, или хеленистичко-ромејска
цивилизација. За њу се може рећи да у њој Бог никада није умро,
иако је она умрла. Међутим, њени извори и увири, од Бога и ка
Богу, нису умрли до данас за наслеђе које овде тематизујемо као
светосавску филозофију. Пошто Бог није умро, треба указати заш-
то је тако, а не исто као на Западу. Бог се у виђењу византијског
човека не види у свету, у историји, у људским друштвима. Он је
оностран и може се видети само ако се оваплоти. Хеленистичка
мисао је у знаку платонизма у новом руху, у оном који је под ути-
цајем духа вере и судбине хеленистичког света у прожимању раз-
личитих култура.
Оно што је божанско припада духовним свету, оно што је
људско припада земном свету. Бог се не може сазнати људским мо-
ћима, већ само у духу (који, пак, њему – Богу, припада).
За разлику од овог становишта, западна мисао се ослања на
аристотеловску парадигму посредовања божанског у земном, тј.
у знању о божанском (његовом земном трагу) већ се исказује при-
суство Бога. Људске ствари, свет, историја само су начини како се
Бог манифестује.
На Истоку је обрнуто. Свет никако није индентичан Богу, иако
га је он створио. Свет, дакле, не може бити начин на који се Бог
препознаје. Зато се о Богу не може знати ништа што бисмо зак-
ључили из искуства о свету, људској природи и историји човечан-
ства. Бог је духовне природе и не може бити предмет знања, нити
обухваћен знањем. Бога је могуће сазнати само бивањем у духу,
односно са-бивањем, а то је заправо одуховљење човека, или оно
што је у православној вери исказано као усиновљење човека.
Метафизичност филозофије је заједничка и западно-хришћан-
ској и источно-хришћанској филозофији, једино је различито ра-
споређена када је реч о питању Бога и мишљења, па и знања о Богу.
У историји филозофије (писаној на Западу) она мисао која је
Бога укључила у свет и људски процес проглашена је филозофијом,
а она која је духовно превазилазила растојање Бога и света – на-
звана је теологијом. Мишљење и римски racio су изједначени. Као
да оно духовно није могуће мислити.
Ако је, међутим, филозофија облик духовности који артику-
лише управо људски дух у сопственом људском положају, онда се
само категоријално, али не и духовно-искуствено (тј. бивствено)
источно-хришћанска цивилизација може прогласити не-филозоф-
ском. Јер, на крају није смрт Бога услов филозофије, већ њен сим-
птом кризе, како смо раније видели.
Бог који је “умро” може бити само Бог као део смртног света
у коме се огледа човеков страх од пропадања и несталности. У ко-
рену Запада, па и западног хришћанства је  јудеоримска  теоло-
гија коју носи начело обоготворења, а не Бога у објави. Тај Бог је
привидан, а привид се може уклонити.
Криза филозофије је криза духовног односа према човеку, јер
је она израз те духовности. Дух зато можемо да разумемо и као
начин бивања у несливености спољашњег и унутрашњег човека.
Дух је бивање у такозваном дефицијентном модусу бивања, оно-
ме присуству које не видимо. Дух је утешитељ. Исток гледа на по-
редак живота у двострукости која се усаглашава. Двострукост је
оличена у Божијем закону, док су закони државе виђени као људ-
ска творевина. Насупрот томе, у римском, односно папском по-
ретку закон државе произлази из пуномоћја Божјег закона. И с
тога произилази негативно одређење таквог мишљења и деловања
као папоцезаризам, док се аналогна појава на Истоку у негатив-
ном изобличењу владарске улоге цара назива цезаропапизам.

Православна вера и светосавље
Вера је стање човека који зна да не зна своје унутрашње биће, али
му по искуству избивања припада и настоји да буде што ближи,