Ка светосавској филозофији

Логичке категорије посебног, општег и појединачног унутар
светосавске онтологије су у следећем односу:
– у заједници са Богом посебност личности (појединца или на-
рода) основа је разумевања и бивања и извор је укрштања општег
и појединачног у човеку, насупрот
– хијерархијској лествици хегеловске дијалектике од поједи-
начног (индивидуизираног човека), преко посебног (колективног
човека), до општег (универзалног) људског бића – човечанства у
свету без Бога.
Овде је реч о апсолутној разлици источно-хришћанског модела
светосавске филозофије у односу на јудео-римску традицију, која
достиже врхунац са Хегеловим мишљењем. Светосавље представ-
ља историјски проверен угаони камен супротстављању јудео-рим-
ском универзализму, али и оним облицима хеленистичког импе-
ријализма од којих је патила Византија, што се и данас осећа у тра-
говима пан-хеленизма у грчкој цркви, а нарочито у остацима ва-
сељенске патријаршије, која се назива екуменском, претендујући
на ромејски универзализам.
Сраслост са светским пословима римску цркву је стопила са
државним принципом, а њен универзализам у империјализам за-
падне цивилизације. Универзализам, иначе категорија која ука-
зује на свеважење, односио се на васељенски божији закон, рим-
ском логиком спуштен је на свеважење црквених закона у свет-
ским пословима, а касније и на самог папу, његову улогу и власт.
Светосавље је поред тога осведочено постало носећа култу-
ра и баштина, којом се преносило као суштина вере, као и етика,
норма нове заветне обичајности народа. Зато је српска национал-
на култура предањска и заветна. Отуд и могућност  косовског
завета и његов митски значај у косовском (изворно) светосав-
ском предању. Издвојићемо само нека важна уочавања:
– Опредељење за царство небеско, а не земаљско, као залога
вечног живота.
– Свест о повесном значају опредељења као прекретници у
времену (животу) народа.
– Српско родствено биће дели новозаветну судбину.
– Лазарева клетва као вододелница верности и издајства.
Као у Хаду, од тада српско биће очекује васкрсење у животу
нараштаја које живи само у вери и светосавском предању као мо-
литвеном обраћању Свевишњем Творцу. Предање, изнад свега, у
дуготрајном народном из-бивању из отаџбине (слободе) преноси
само епско својство, односно митску синтезу етичког и општев-
редносног, јер пунина родствене културе није могућа у условима
окупације.
Зато је, између осталог, порука о издаји отачаства (а тиме и ко-
совског завета) данас трн у оку онима који би да се обрачунају са
светосављем, као што су Турци то покушали 1594. спаљивањем све-
тих моштију Св.Саве на Врачару. То је међутим још више ојачало
култ св. Саве у Срба и веру у сопствено ослобађање и будућност.

Светосавска филозофија
Светосавље је у пуној мери одразило филозофију као обликовање
људског духа у из-бивању, тј. егзистенцијалној ситуацији српског на-
рода, а пре свега као обликовање духа националног бића које се мо-
гло пренети у његово из-бивање у опстајању народа у окупацији.
Зато светосавску филозофију можемо разумети као филозофи-
ју на основама источно-хришћанског њеног корена надограђеног
у светосављу, традицији народа у смислу баштине и родствене
културе.
Тако свети владика Николај Велимировић, између осталог, на-
глашава улогу светосавске филозофије у обликовању националног
бића српског народа, чији се смисао и плод огледа у народном ка-
рактеру цркве, народном карактеру државе коју он доживљава као
отаџбину: као имање отачаства, али народног карактера културе
која чува просветни етос образовања личности, а не тек неке допу-
не свакодневном животу.
Свети Ава Јустин Поповић види светосавску филозофију као
целовиту филозофију живота, која представља филозофско-ду-
ховну алтернативу филозофији западне цивилизације. Он наро-
чито истиче могућност њеног гранања у филозофију духовне лест-
вице, културе и просвете, али и филозофију света, филозофију
друштва, вредности и мерила.
На тим путоказима можемо у основним цртама да скицирамо
могући академски оквир изучавања филозофије на трагу свето-
савске духовности. То разумети значи следеће:
– У њој се обнавља значај духовности као оквира филозофског
мишљења.
– Филозофија зато представља начин обликовања духовности
у рефлексији (мишљењу) људског (из)бивања.
– Филозофија, међутим, не бива поретком мишљења као у
Византији, већ одлика духа, његове живе стваралачке природе.
Филозофија је, такође, медијум преносивости у друге облике ду-
ховности.
– На тај начин светосавска филозофија представља духовну
рефлексију, тј. укључивање или одбацивање различитих духов-
них утицаја, обичаја, културе, митова или уверења.
– Мишљење се сматра аутентично филозофским уколико је
духовно, а не тек логично (као у Византији), или рационално (као
у традицији Запада).
– Светосавска филозофија зато представља “трећи пут” фило-
зофског мишљења, оног које не изједначава дух са земаљским по-
ретком стварности (као на Западу), али и мишљење о световно-
сти духа филозофије као палом и греховном, априори облику ду-
ховности ( као у Византији).
– Светосавска филозофија, као филозофија животворног духа,
види основ живота људи у освећеном (и тиме освештеном) народу,
као сврси или плоду који обнавља стабло из кога ниче.
За одлике ближег одређења теорије и методологије мишљења
ове аутентичне филозофије источно-хришћанског и народног ок+
вира, пре свега треба имати у виду следеће:
– онтологија богочовека, која негира поставке јудео-римске фи-
лозофије и превазилази хеленско-византијске
– повесност мишљења се темељи на предањском сабирању духа
– фундаментално-прагматичка методологија узрастања у позна-
њу истине
– политика заснована на филозофији саборности
– етика завета, преображаја у миру и витештва у рату
– филозофија права као изучавање дејствености заједнице црк-
веног и држављанског поретка у животу људи
– естетика са-стваралаштва у Божјем домостроју
Ово је само један општи оквир, којим се показује да можемо да
уобличимо академски устројен вид разраде и развоја аутентичног
основа за истински српску културну област, односно културни об-
разац изучавања духовних, друштвених и природословних поја-
ва. Светосавска филозофија зато представља српску основну фило-
зофију уобличавања живота и истраживања света.
И за крај да истакнемо да се литература овде коришћена односи
на оквир филозофског, или бар културолошког промишљања све-
тосавља, а таквих књига је, симптоматично за ову тему, на жалост
мали број.