03.
Душица Савић Бенгијат

Seria Antiqua

Ко буде купио ову слику, добиће и књижицу у којој се разоткри-
ва тајна која прати ‘портрет који нестаје’.
Нови власник ће одлучити да ли ће дати ову тајну у јавност,
или ће је задржати за себе.
Видим да је наше време истекло… Још само да поздравим
екипу куће ‘Крин’ и да им се захвалим на преданом раду и заузи-
мању. Дођите, драги гледаоци, у четвртак у 19 часова, улазнице ни-
су скупе, чека вас изненађење, лепо дружење, уз шампањац и…”
Мада су га рекламе прекинуле, Мавро Бара је био задовољан
својим наступом. Осећао је да је заголицао чаршију, која ће се
сигурно појавити у великом броју у четвртак вече.

*
У четвртак вече падала је киша. Дарију се због тога још мање
ишло на аукцију. Њега није занимала ни аукција, ни аукцијска
кућа “Крин”, а најмање разговор са Мавром Баром. Дарије се
клонио људи као што је Мавро Бара. Имао је осећај да такве осо-
бе шире негативну енергију око себе, као заразу. Никада ништа
добро од њих није долазило. Од њих си могао да се надаш да ће
те окрунити или нешто од тебе уграбити. “Грабеж као духовна
храна!” – мислио је Дарије и још више се чудио што га је Антим по-
слао да преговара са Мавром Баром око “портрета који нестаје”.
Дарије је волео Антима као свог рођеног оца, само што је са
Антимом осећао ону невидљиву нит припадности која се не мо-
же ни мерити ни објаснити. За Дарија, Антим је био најплеме-
нитије биће које је икада срео. Једва прикривен сетни осмех и
тужне очи одавали су благост његове душе, а усправан ход и го-
сподско држање говорили су о постојаности карактера. Човек ко-
ји је зрачио дечјом невиношћу и једноставношћу, у исто време
је пленио свестраним образовањем и оригиналним умом. Дари-
је је понекад палио свећу захвалницу “ономе горе, оном свемо-
гућем”, што му је доделио Антима за кума. Као кумче, имао је
неприкосновено право да кад год зажели закуца на Антимова
врата. Некада би закуцао, некада је нестрпљиво звонио, а често
и ограду прескакао, само да што пре стигне до свог кума.
“Куда ћеш?” – одјекивало је за њим. “Код кума!”
“Где си био до сада?”. “Код кума.”
“Одакле ти то?” “Од кума.”
“Од кога си то чуо?” “Од свог кума.”
Знао је добро да слуша и лако да учи. Животворна сазнања,
које је Антим преносио на своје кумче, примала су се као калем.
Дарије се развијао под будним оком “старог мајстора”. Естетски
поглед, рафинираност избора, отмено опхођење, вера у тајно, за-
мишљеност пред непознатим, смиреност пред познатим, култу-
ра живота и култура задовољства – то су биле премисе “лепог”
живота. Живота који ће спасити свет.
“Средњевековни витез хеленистичког доба и модерног образо-
вања! Антиме, ти си залутао у двадесети век!” – говорио је Дарије.
Антим је узвраћао: “Хвала Богу, у двадесет и првом веку ћу
и одлутати!”
Антим је пре нешто више од двадесет година изгубио “жену
свог живота”, а Дарије још није био срео своју животну сапут-
ницу. Што је више познавао Антима, Дарије се све више питао
каква ли је била његова жена. Каква ли је заиста била његова
изабраница? Дарије се кроз маглу сећао лика куме Наталије, али
та особа је за њега остала непозната. Антим је само једном рекао
да су били јако различити, а оно што их је везивало је да између
њих није било ни лажи ни преваре. Дарију се тада учинило да
је то јако мало заједан живот, поготово што је Дарије дружење
са Антимом сматрао изузетним, узвишеним односом који не
трпи ништа до савршеног склада. Зато је љубоморно чувао ову
тканину живота, не желећи да је укаља ничим ординарним. Ка-
вафијеви стихови, које је знао напамет, били су права слика овог
изузетног пријатељства:

Не унижавај (живот) разбацивањем,
честим развлачењем и излагањем
свакодневној глупости
веза и сусрета
да не постане досадан као да је туђ.

Четвртак је, киша неуморно пада, а Дарије мора да се упути ка
аукцијској кући “Крин”. Обећао је Антиму да ће отићи, из истих
стопа потражити Мавра Бару и понудити му почетну суму за
“портрет који нестаје”. Са фотографијом истог портрета, која је
направљена одмах по изради и на којој се види оригинални
потпис, треба да суочи директора аукцијске куће и да му “на-
реди” да скине слику са лицитације. У противном, Мавро Бара
ће бити изведен пред суд. Биће подигнута оптужница за фал-
сификовање и продавање фалсификата. Дарије је даље понављао
у себи све што треба да изговори и шта да уради. Дао је реч да ће
поступити дословно онако како му је стари кум наложио. Под-
свесно се надао да ће Антим схватити колико стаје ово излагање
унапред непријатном разговору. Једва је чекао да прође испла-
нирани сусрет, да се домогне слике, да је преда Антиму и да чује
разлоге овом конспиративном подухвату.

*
Четвртак је. Киша и даље пада, а Мавро Бара и поред лошег вре-
мена констатује да ће вечерас аукцијска кућа “Крин” бити добро
посећена. Он на вратима дочекује госте, ћаска са њима, хвали
изложене предмете, убеђује, даје поверљиве савете… За свакога
има по неку лично скројену и дотерану причу. Док разговара,
очи му шарају по сали у потрази за потенцијалним интересен-
тима и још необрлаћеним купцима.

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ]

Слични текстови


Властимир Станисављевић Шаркаменац
Грачаница

Горан Михајловић
Мало јеси, мало ниси

Тамара Симић
Змија и коњ

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026