Seria Antiqua

Антим је промолио главу из мале трпезарије позивајући
га да дође. Управо је спуштао један већи тањир на намештени
сто поред камина. “Наручио сам тартар бифтек код ’Конобе’ и
оно њихово стоно црвено вино. Тек што су донели “ – најавио је
Антим понуде вечери полазећи у сусрет Дарију.
Пред вратима мале трпезарије захвално је загрлио Дарија и
тапшао га по рамену не говорећи ништа.
После пар минута, гледао их је распаковани “портрет који
нестаје”. Речи са призвуком презира отеле су се Дарију: “Једна
варварски уништена слика!”
“Ово је слика са два уништења! Једно је свакако било варвар-
ско, а друго неизбежно”, одговорио је Антим. “Оставимо то сада
и хајде да седнемо. Вино чека, а ја сам већ дуго чекао овај дан.”
Дарије је детаљно описивао све што се десило овог кишног
четвртка у аукцијској кући ‘Крин’. Ватра у камину је пуцкета-
ла, између залогаја тартарског бифтека вино је грејало. Антим
је пажљиво и задовољно слушао. С времена на време, у знак
одобравања, климнуо би главом. Дарије се трудио да ништа не
пропусти, да у целости изложи све, а још више се трудио да не
брза и да не ода нестрпљење које је у њему расло. Када је све било
речено, Дарије баци поглед ка слици коју је донео, а онда се за-
гледа у Антима. Дарије је чекао упитно посматрајући Антима.
Немо чекање је залегло, само што се није зачаурило. Како крај
сваком чекању дође изненада, тако је и Дарије био мало зате-
чен када је Антим устао, усправио се и отишао до “слике са два
уништења”. Кажипрстом је показао прво слово оригиналног
потписа које се још увек добро видело.
Ево, ово је слово ‘Д’. Овај портрет је насликала Дарја и пот-
писала га. Она је била посебно створење. Мени је много значила.
Можда сам чак и био заљубљен у њу у неком младалачком заносу.
Но, ми смо остали ретко блиски пријатељи све до њене смрти.
Она је увек била пожртвовани пријатељ. Знала је да разуме, да
те вади из глупости, да ти чува леђа, да те брани, да буде уз тебе
када те сви напусте… Мени је помагала у многим ситуацијама.
Некада је то радила и иза мојих леђа, и то је једино што је иза
леђа радила, али никад није о томе говорила. Све што јој пове-
риш, све је чувала. Кроз шта год да је пролазила, од себе је нај-
више давала. После животних падова, она би се напросто саку-
пила и васкрсавала. Била је увек иста. Њу је пратила нека чудна,
регенеративна енергија кроз цео живот. Данас би рекли и да је
била јако интуитивна особа, а ја мислим да је била и више од
тога. Често смо седели баш за овим столом и разговарали. О
чему све не… То су били ванвременски разговори и дан-данас
ми недостају.
Сигуран сам да знаш да сам и теби дао њено име. Посрећило
ми се. На неки начин, вратило ми се то истанчано осећање бли-
скости духа које сам са њом осећао. Дарја и Дарије! Има нечега у
имену. Надам се да ми не замераш…”
“Антиме, не замерам ни најмање, напротив! SERIA ANTIQUA,
па то су њене слике! Нешто ми је било познато у овом наруше-
ном портрету, па он би припадао тој серији зар не?” – узбуђено
је питао Дарије.
“Да, SERIA ANTIQUA, то су њене слике! Сећам се када су тек
почеле да се наговештавају…
Једне године, октобра месеца, сасвим изненада одлучили смо
да одемо у Грчку – Дарја, њен први муж, Наталија и ја. Авионом
смо стигли у Атину, обилазили град неколико дана, пењали се
до Акропоља, посећивали музеје, одлазили на Плаку, лумпо-
вали… А онда смо се нашли у Делфима. Не сећам се како смо
дошли до Делфа. Ваљда смо изнајмили нека кола. Сећам се само
тог величанственог амфитеатра, погледа на долину препуну хи-
љадугодишњих маслина, неке измаглице, сенки, мириса и Дарје
која се променила. Гледала те је а била далека, слушала те а била
одсутна. Сви смо то приметили, а она се једино мени повери-
ла и рекла да се носи са судбином. Обухватила су је нека давна
сећања и тешка предосећања. Нисам могао да јој помогнем, али
сам био ту, уз њу. И тако одсутна, ценила је моје присуство.
Њен муж је говорио да је то ментални проблем и почетак
лудила.
По повратку из Грчке она је у јако кратком времену изради-
ла слике за своју познату античку серију. Неко време се нисмо
ни виђали. Она је била опседнута својим радом. Осамљивала се
данима, ноћима… Чули смо се само пар пута телефоном. Рекла
ми је да је сустижу сећања, да се јављају као идеје, као занос, као
инспирација. Она сама не зна одакле долазе, не сећа се из ког
времена стижу, али зна да су њена. Мора да их се ослободи и
њих да ослободи…
‘Уметници’, рекла је Наталија, а ја сам већ почињао да бринем.
То је био период њеног великог креативног набоја и успеха
и крах њеног приватног, емотивног живота. Од првог мужа се
раставила, а ја мислим да се баш у то време заљубила у Крсту Ка-
равана. Она о томе није никада говорила, а ја нисам ништа пи-
тао. Када је, мало испошћена, изашла из свог атељеа, њен муж
се већ био одселио. На прво приватно приказивање Дарјине ан-
тичке серије били смо позвани само Наталија и ја. Поред опуса
SERIA ANTIQUA, како га је она назвала, био је и овај портрет.
Исти начин рада, исте боје. Могао је слободно да се нађе као са-
ставни део серије, али није… Она га је поклонила Каравану.
Док смо били у њеном атељеу ја сам фотографисао све те
слике. Одатле и фотографија ‘портрета који нестаје’ у свом ори-
гиналном облику. Ја нисам успео ни да развијем фотографије, а
твоја кума Наталија је отишла… Заувек. Празнину сам подно-
сио. Само подносио.
Дарја је неприметно ублажавала подношење и испуњавала
празнину. Ни сам не знам колико је времена потрошила на мене.
Помогла ми је да испразним кућу од непотребних ствари, да је