Seria Antiqua

преуредим, да осмислим свој нови животни простор. Изнена-
да се појавила једног раног поподнева са ‘својим’ таксистом и
донела сандук слика. SERIA ANTIQUA се нашла на мом трему,
у мом поседу. Покушао сам да је одговорим од ове сулуде идеје,
покушао сам да не примим, покушао сам, али није било говора.
Она је била врло тврдоглава, а слике су у истину биле тако лепе…
Скоро да је њена срећа била већа од моје.
Рекао сам јој, користећи Јувеналове мало преправљене речи:
‘Дружићемо се у морима ноћи, а искре твојих спољних радо-
сти обавијаће моје слутње.’
Смејала се…
Дружили смо се дуго и проводили не мало вечери заједно.
Била је пријатељ за сва времена. Ја сам познавао и Крсту Кара-
вана. Површно, додуше. Сретали смо се у неким друштвима,
некад и седели у кафани за истим столом. Шта се дешавало са
њим и Дарјом, остало је завијено велом тајне. Његове авантуре
су биле мање тајновите и више познате. Доста је шарао, а онда
и претерао. Завршио је са једном младом љубавницом, која га
је држала на кратком повоцу. Знала је да прави скандале, да
урла, да га понижава… Код његових пријатеља га је оговарала, а
његове пријатеље пред њим омаловажавала.
Прочуло се било да је млада љубавница љубоморна на Дарју.
Не може да је види, а на помен самог имена зна и да удари Крсту.
Ја нисам много полагао у те чаршијске приче док се једне
касне вечери нисам сасвим случајно нашао у стану Крсте Кара-
вана. Околности нису ни важне, ишао сам колима да покупим
свог школског друга Србу, како би заједно отишли у Народно
позориште. Рекао ми је где ће бити и ја се нашао тачно у догово-
рено време на договореној адреси. Позвоним. Врата ми отвара
Крсто Караван. Срба ми маше из дневне собе и ја се нађем у
скромном стану. Прво што осетим је Дарјин парфем. То ме за-
чуди и нехотице почнем да гледам по соби, око себе. Тражим је
несвесно. Ње нема, само смо нас тројица ту. Гледам по зидовима
и у ћошку с десне стране угледам портрет који је радила Дарја.
Добро познајем тај портрет, али са запрепашћењем видим да је
преко њеног потписа неко црним маркером, штампаним слови-
ма исписао име Душан Драгоман. Поглед не могу да одвојим
од ћошка са десне стране. Кришом загледам, са неверицом. Док
Крста и Срба завршавају своје договоре, мени се јавља права
слика ствари. Видим, то није светлост у питању, добар део лица
је избрисан. Могао бих да се закунем да сам препознао потез
брисања. Знао сам тачно како и чиме је то рађено.
Осећам се мало изгубљено. Колебам се да ли нешто да кажем,
да ли да ћутим као да ништа не видим… Ја се осећам понижено.
Где се ја ово налазим? Какав је ово човек код кога сам у кућу
ушао? Шта се дешава са мном? Како могу да гледам у ову под-
валу, у затрти потпис Дарјин? Ћутећи гледам у њено уништено
име и схватам зашто ћутим: због оног другог уништења.
Дарјин парфем. Дарјина рука која је осликала вољено лице
и Дарјина рука која га је уништила. Никакав Душан Драгоман
неће присвајати и њена сећања! Боже, да ли је још ко схватио
шта се овде десило? Зар овај Караван не примећује? Волео бих
да он зна, али нико други да не сазна! Можда би било добро сви
да знају! У глави осећам дамаре који су све јачи. Једва чекам да
одем одавде, да се смирим а изнад свега да се измакнем што даље
од портрета који је себи приписао Душан Драгоман!
Тада нисам могао ни да замислим да ћу једнога дана желети
да дођем до плагијата под именом Душан Драгоман!”
“А ко је тај Душан Драгоман?” – питао је Дарије.
“Не знам, ја за њега нисам никад чуо. То је само име које је
послужило да избрише правог аутора, а онда је прави аутор из-
брисао остало. Моји докази не морају да буду меродавни, али за
мене су више него довољни. Требало је познавати Дарју па знати,
а ја је знам! Штавише, у овом моменту ја једноставно ЗНАМ!
Када сам чуо за ову аукцију и шта ће бити изложено, вратило
ми се неподношљиво осећање људске беде, исто оно које ме је
затекло у стану Крсте Каравана. Сетио сам се свега са гнушањем
и знао да морам нешто да предузмем. Хтео сам да предухитрим
чаршију, да јој ускратим задовољство у испредању тричарија.
Сећање на Дарју није остављало места равнодушности. Ја нисам
могао да будем успутни посматрач када се део Дарјиног живота
излаже злим дусима. Сем тога, једно уметничко дело је дожи-
вело доста понижења. Остало је без идентитета. Зашто га изла-
гати? Унизити га поново? Овога пута пред обичним погледима
из приземља! Долазила је у питање цела SERIA ANTIQUA и ја
нисам смео да ризикујем. Ово је био мој начин да учиним нешто
за Дарју, иза њених леђа.”
Антим је застао, узео гутљај вина и са уздахом наставио: “Из-
гледа да је на мене пало ‘треће уништење’. Ову слику ћу ја морати
да уништим до краја. Слику која је рађена са толико љубави и
сликарске страсти… Али, шта је остало и шта је до мене дошло?
Похабане, испрљане рите некада узвишених осећања! Можда ја
претерујем. Као да је ово први пут у историји да се нешто униш-
тава! Уништење је једини сигурни пратилац живота. Све про-
лази, све одлази, све на крају буде уништено…”
“Антиме, ти си као Софија Алкамот, осећаш прљавштину жи-
вота на свом уредном оделу. Али, сам си говорио, потребно је
стати и опстати у најгорим условима. Могу ти рећи да је и мени
било тешко отићи у аукцијску кућу ‘Крин’, суочити се са ди-
ректором Мавром Бара. Бити изложен његовој простоти, вул-
гарности духа, његовој незајажљивој похоти. Срећан сам што
то није дуго трајало и што сам могао да побегнем неосакаћен
и неприкосновено свој. Ја сам отишао због тебе, ти си урадио,
што си урадио због Дарје. Наше намере никада не могу бити
уништене. Негде су вечно записане. Дај да исечемо овај ‘портрет
који нестаје’ и нека нестане заувек у ватри камина. Ватра ће нас
огрејати и распламсати неуништиве успомене наших дела” – за-
несено је говорио Дарије са малом дозом театралног, са дозом
полета и одлучности, са осмехом, како само младости доликује.
“Све је дошло на своје” – помислио је Антим док је гледао у
постојано, племенито лице младог Дарија. Захвално се насме-
шио осећајући присуство ‘главног команданта параде’, оног
‘главног диригента’ који све доводи у савршени ред постојања.
Спалили су портрет, уништили га до краја. Антим је промис-
лио да у овом свету, таквом какав јесте, уништење и није стра-
шно. Било би много горе да га нема.