Seria Antiqua

Прилази му предузимач – извозник ластиша и увозник свињ-
ских изнутрица. Мавро Бара гледа преко његове мале, округле
главе и нечујно мрмља себи у браду: “Само ова будала говори
више од мене, а да бар има неке вајде од њега… Како да га се
отресем? Коме да га утрапим? Где су нестала ова деца која раде
овде? Где је мала Снежа? Она би могла да га анимира и да ми га
склони с очију…”
Мавро Бара се већ био мало унезверио тражећи Снежу, тра-
жећи спас од извозника ластиша, који заиста зна да извуче жив-
це и натегне их до пуцања. Спас је стигао изненада. Појавио се
у облику високог, наочитог, младог човека који директора аук-
цијске куће “Крин” молио за неколико минута драгоценог вре-
мена. Мавро Бара се брзо одвојио од извозника ластиша и са
захвалношчу усредсредио сву пажњу на свог тренутног “спаси-
оца”. “Леп младић. Сивозелене очи као у сокола. Подсећа ме на
глумца из неког црно-белог филма. Лепо држање. Одлично је
обучен, са стилом… Млад је, значи још је зелен, а има стила и
пара… Ово обећава!” – размишљао је Мавро Бара покушавајући
да смести младића у прави оквир, како би знао шта ће даље са
новајлијом. Дарије је прекинуо процењивачку нит у мислима
Мавра Баре и сасвим мирно и одлучно започео увежбани говор:
“Господине директоре, ја, као представник заинтересоване
странке, имам у свом поседу фотографију ‘портрета који не-
стаје’, како га ви зовете. Фотографија датира из времена на-
станка слике. Потпис је не само видљив, већ и читак. Зашто је
преко потписа утиснуто име Душан Драгоман, у овом момен-
ту није ни важно. Важно је да је неко оскрнавио оригинал и да
га Ви као таквог нудите за дебеле паре. Ако изнесете ову слику
на лицитацију, ми ћемо позвати полицију и оптужити вас за
фалсификовање. Ми смо вољни да вам платимо вашу почетну
цену и да купимо ‘портрет који нестаје’ и да заборавимо на овај
инцидент. Ви ћете добити новац, овде, одмах, а за узврат више
нећете помињати ово дело, нити се распитивати о његовој даљој
судбини. Ми знамо тачно шта се десило са овом сликом а ‘Ваша
истраживања’ су чиста лаж и превара. Ми можемо и то да до-
кажемо, па ми се чини да бисте имали далеко више невоља у
колико не прихватите нашу понуду. Промислите! Сигуран сам
да се добро разумемо и да Ви нећете ставити на пањ све ваше
активности у свету уметности. Ваша аукцијска кућа се налази
на тачки са које нема повратка… Па, изволите!”
Мавро Бара је застао запањен, пренеражен… Чинило се да
је престао да дише. Укочено је гледао у младог човека док му
је мозак радио као парна локомотива. Прво га је бес ухватио, а
онда је схватио да се налази очи у очи са својим првим неуспе-
хом. Застрашујућим неуспехом, који је могао да се прошири
као куга и уништи све што је до сада створио. Ако се прочује
да је ‘портрет који нестаје’ фалсификат, све што је на аукцији
биће сумњиво. Све што је икада радио утопиће се у мору сумње
и подозрења, а из тога изласка нема. Сваки следећи потез је већ
избрисан. Ово је крах! Ово је крај! Мавро Бара је препознао без-
излазну ситуацију, у коју је он до сада друге стављао. Безнађе
га грли, у кобном загрљају му затвара врата свих могућности и
оставља један мали уклети пролаз. Мавро Бара зна да мора да
пристане на понуду овог младог, зеленог, препотентног скота.
“Ово није понуда, ово је омча о врату! Вечита омча о врату!
Само мало, само мало, да станем… Чекај… Шта је најбитније…”
Одмах мора да прода “портрет који нестаје”, брзо да се реши
купца, и публици што пре да објасни да је портрет оштећен
у превозу до те мере да га је било немогуће приказати. Не, ни
рестаурација није могућа, а наша кућа не може себи да дозволи
да обмањује цењену публику и зато следи извињење и… Вечерас
ће се извући већ некако. Најважније је решити се портрета!!!
Ознојеног чела, Мавро Бара је позвао Дарија у своју канце-
ларију, предао му портрет, чак није хтео ни паре да узме. Ко зна
у шта би се још увалио, а за данас му је било доста. Дарије је узео
уредно завијену и запаковану слику, индиферентно пожелео
лаку ноћ и упутио се ка вратима.
Мавро Бара је неприметно подрхтавао, али нагон за кориш-
ћењем указане прилике није јењавао.
“Морам да га питам! Можда ћу сазнати ко је заинтересована
странка у овој збрци и одакле зна све оно што је мени промакло!
Уосталом, и то би могло негде, некада да се употреби…” – пре-
метао је у себи Мавро Бара, а онда се понизно обратио Дарију:
“Млади господине, ако ви знате шта се десило са овом сликом,
можда можете и мени да кажете. Ја сам спреман да Вам платим
за ту информацију”.
“Истина се не купује и не продаје!” — хладно је изустио Дарије.
Учинило му се да је излазећи прејако залупио вратима.
Под провалом облака, дубоко је удахнуо свеж ваздух са улице,
пружио је корак до првог ћошка, а онда лагано кренуо ка Анти-
мовој кући.

*
Антимова кућа је била у једној мирној улици близу самог цен-
тра града. Имала је капију и ограду од кованог гвожђа. Дрво
лициније се испреплетало око ограде према улици и заклонило
је од погледа пролазника. Са широких степеница се долазило на
трем, који је од Ђурђевог дана до Митровдана подсећао на скри-
вену башту, толико је било бујног зеленила око куће. Тај трем је
чувао најупечатљивије успомене Даријеве младости и сва пре-
остала сећања Антимове старости. Ове мартовске вечери трем
је био пуст, мокар од кише као сироче на ветрометини.
Дарије се у неколико корака нашао пред улазним вратима.
Није се осврнуо на трем, нити на успомене које су се скупиле и
склониле испод прага. Брзо је ушао у кућу, стресао кабаницу и
огласио свој долазак: “Ево ме, Антиме! Стигао сам!”