Божин Јаневски
Оглед о вуцима
Размишљајући о појави вука као тотемске животиње у Словена,
током териоморфне етапе у историји религије, долазим на по-
мисао да вук то није постао на овом, балканском тлу, већ у некој,
много старијој епохи изван Балкана. Најчешћи, тотемски узор
балканских старинаца, наиме, била је најчешће змија о чему већ
и постоји већинска сагласност антрополога, уз напомену да је,
наравно, мушки род од змија – змај.
Онда је вук заузео то почасно место код потомака великог,
мигрантског прамена, отиснутог са Медитерана и то, током
њиховог дугог боравка на северу, негде на ширинама руских
степа или у дубинама северних шума, на самој граници арктич-
ког круга.
Претпоставља се да је у праискону, велики прамен Будими-
рових Беласта, односно, по грчком Пелазга, миграната са овог
тла, оставио за собом стари завичај и његова светилишта са обо-
женим змијама и стигао на хладни север европског континента.
Скоро је сигурно да су понели са собом своје тотемске животи-
ње. Тај обичај, ношења чак и живих тотема, уместо заставе, чак
и у ратним приликама, помиње луцидни Д. Срејовић уз опис
“Трачког коњаника”. Међутим, те животиње су имале ограниче-
ни животни век и нису подносиле хладну климу.1)
Та протословенско-германска скупина доспела је у хладне,
шумовите или степске пределе северне Европе и тамо боравила
вековима и миленијумима. Али то је био и остао климат где или
нема гмизаваца или су они реткост и неугледне величине, а то је
околност која свакако, није ишла у прилог одржавању традици-
оналних, териоморфних узора, односно тотема великих змија
из суптропског климата какав је тада владао око Медитерана.2)
На другој страни, религијски нагон и потребе су били неодо-
љиви. Ниједно племе није могло опстати без тотема који би за-
ступао “првог оца племена”. Дакле, потрага за новим ‘оцем’, на-
метала се, сама од себе, па га је ваљало одабрати у лику неке од
животиња из новог окружења, и то неке која би се такође исти-
цала по својим особинама и била достојна метафоре.
Избор тотема (животиње) чињен је, обично, према оним осо-
бинама које су доживљаване као идеалне особине за владаоца
или ратника. Отуд су углавном одабиране животиње ‘снагато-
ри’, или највећи грабљивци међу њима, али у сваком случају,
бића која су најлакше опстајала у суровим околностима, спо-
собна да превазиђу нека опасна животна искушења, каква су и
иначе, често доживљавали људи оног времена.
Пре осталих врлина, као највећа предност рачунала се спо-
собност да се савлада директни противник – припадник непри-
јатељског клана (народа), а затим каква опасна звер или да се
спретно савлада свакодневна ловина. На северу су имали сјајан
избор: више врста медведа, сибирског тигра, јелена, ирваса, риса,
вука, јастреба, орла, сокола… Но, затекли су тамо и старинце,
монголског порекла који су такође, обожавали неке териоморф-
не узоре. Разликовање тотема у суседних племена и народа било
је неизбежно, па се неким родовима медитеранских дошљака,
како верујем, наметнуо медвед, а некима северни, степски вук.3)
На Балкану није било стариначких племена са тотемом вука.
У суптропској клими оних времена, овдашњи вукови су били
ситни грабљивци, попут данашњих, афричких сродника, ближи
шакалу него данашњем вуку чије су особине иначе, добро по-
знате. Међутим, одсељеници са Подунавља и Медитерана, буду-
ћи Словени и Германи, упознали су горе северну врсту тих жи-
вотиња, далеко крупнијих стасом, светлије боје крзна и очију, за
трећину већих од медитеранског вука, а за два пута, од африч-
ког, који су иначе по свему ближи шакалу или чагљу. Осим тога,
степски вук има сасвим друкчије животне навике, с обзиром да
живи на пространствима пребогатим дивљачи, која је вучији
природни плен. Истовремено, њихов животни простор је био
врло ретко насељен људима.
Отуда, степски вук је, од искона, стекао некакве изузетне и
ако се то гледа људским очима, племените навике, како у лову,
тако и ван њега. Умереност у лову на дивљач и изузетан осећај
припадности породици и чопору, учинили су да се на неки
начин, степски вук наметне неким родовима за новог заштит-
ника, новог “оца племена” – као најпожељнији, племенски то-
тем. То се догодило у оба протоевропска огранка – словенском
и германском.
Много касније, након раздвајања од германске лозе и сада
већ у историјском времену, јужнији део словенског живља, оз-
начен тотемом вука, одвојио се од осталих и спустио на југ, на
прастара, подунавско-медитеранска станишта (Сеоба Словена у
6-ом и 7-ом веку н.е.).4)
________________________
1) Велику скупину миграната са Медитерана морамо узети као прото-
словенску, али и протогерманску с обзиром да се етноним Словени,
први пут јавља тек у 5. веку н.е. у грчког аналисте Прокопија, док се
етноним Серб, јавља неупоредиво раније, односно чак и два миленијума
раније (Србинда, Ргведа) или у 6. веку п.н.е (Сервије Тулије, 6. краљ Рима).
2) Последње лавове у Тракији ловио је Александар Македонски, у 4. веку
п.н.е.
3) Узгред речено, у староиндијском спеву “Махабхарата”, повезаном са
Ведама, помиње се братоубуилачки рат два сродна, аријевска пле-
мена: Пандава (Пандуха, панда – медвед) и Курава (Куруша, куруках
– курјак). Словени свакако, припадају такозваним аријским народима
(индоевропска група).
4) Разлози ове сеобе су били различити. Један би био притисак ратобор-
них, монголских племена са севера, почев још од Атилиног похода на
Европу, а други присилно покрштавање Балтичких Словена, мачем и
ватром, извођено од Данаца предвођених католичким бискупима на
Балтику.
Мирко Палфи
Зрнца духа бисера расутих
Ви сте овде да божанском смислу универзума
омогућите да се прикаже.
Ето колики је ваш значај!
Екарт Тол
Јохан Волфганг Гете (1749–1832), немачки књижевник
Ако и један човек хоће да пише јасним стилом, прво му мора све
бити јасно у мислима. И мора да познаје језик. А то није мало.
Никад не сме човек, нити народ, мислити да је дошао крај. Губи-
так поседа лако надокнадимо. За друге губитке нас утеши време.
Само једно зло је неизлечиво – ако народ дигне руке од себе.
Пропадање литературе указује на пропадање народа. Они држе
корак у силазној путањи.
Оноре Де Балзак(1799–1850), француски књижевник
Место које човек може стећи у свету само је привидно. Оно што
је стварно, то је мисао!
Идеје се налазе у нама као довршен систем, сличан систему цве-
тања у природи, чији ће опис дати неки генијални човек кога ће,
можда, сматрати лудаком.
Три камена спотицања су: поверење, баналност и предусретљи-
вост. Превелико поверење смањује поштовање, баналност доно-
си презир, а предусретљивост нас чини погоднима за искоришћа-
вање.
Фјодор Михаилович Достојевски(1821–1881), руски књижевник
На свету нема ничег тежег од искрености, ничег лакшег од
ласкања. Ако је у искрености само стоти део ноте лажан, одмах
се јавља дисонанца, а за њом и скандал. А у ласкању може све до
последње ноте бити неискрено, оно је и тада пријатно и слуша се
са задовољством, макар и са грубим задовољством.
Човек воли да броји своје проблеме, али не броји своје радости.
Ако би их пребројао, као што треба, открио би да свака судбина
има довољно радости за њу прибављене.
Лав Николајевич Толстој (1828–1910), руски књижевник
Сав овај свет је мајушна плесан израсла на сићушној планети. А
ми мислимо да можемо имати нешто велико – мисли, дела. Све
су то зрнца песка.
Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна поро-
дица несрећна је на свој начин.
Оно што ми називамо идеалима, то је само указивање на сврху
и смисао живота.
Оскар Вајлд (1854–1900), енглески књижевник
Нема моралних или неморалних књига. Има само добро или
лоше писаних књига, и то је све.
Ништа душу не може да излечи осим чула, баш као што ништа
не може да излечи чула осим душе.
Просјак зато улази у царство небеско што је био несрећан и јачи
разлог од тог нико не може да измисли.
Марсел Пруст (1871–1922), француски књижевник
Црте нашег лица тешко да су ишта друго до гестови који су по-
стали стални.
Људи који стварају генијална дела нису они који живе у отменој
атмосфери, чија је конверзација бриљантна или култура широка,
већ они који су имали снагу, престајући у тренутку да живе само
за себе, да употребе своју личност као огледало.
Херман Хесе (1877–1962), немачки књижевник, добитник Но-
белове награде за књижевност 1946.
Човек је луковица састављена од стотину љуски, тканина од
многих нити. То су тачно знали и схватили стари азијски наро-
ди, и изумели су тачну технику будистичког јогија, наиме рас-
кринкавање заблуде о личности. Весела је и многострука игра
човечанства: Индуси су се хиљаду година трудили да разоткрију
заблуду, а Запад је уложио исто толико труда да је подупре и
оснажи.
Алберт Ајнштајн (1879–1955), физичар, пореклом немачки Јевреј
Духовна елита нема никакав директан утицај на историју народа;
њена расцепканост онемогућава јој непосредно суделовање у
решавању политичких проблема. Стога је подручје, тако битно
за судбину народа, предато на милост и немилост несавесности
и неодговорности политичких моћника.
Радомир Батуран
Ткањe циглом и металом скулпторке Оташевић
Упознавање и препознавање
– Јесте ли видели моју скулптуру међу торњевима на рас-
крсници
Јанг – Еглинтон?
– Јесам…
– Онај мобијус, бескрајну траку, и читав сет столица и клупа
око ње?
– Видео сам… – као кроз измаглицу, у сећању ми провирују
контуре свега тога да ми се чини да не лажем.
– А када сте их видели? – упорна је вајарка.
– Не знам… Али сам их видео…
Овако је започело моје познанство са вајарком Љиљаном Ота-
шевић, у галерији Канадског скулпторског центра, на њеној из-
ложби ликовних инсталација
“Re-construct”. Ни скулпторка ни уредник часописа Људи
говоре (чији примерак јој је овом приликом поклонио) нису били
сигурни да је он ту њену скулптуру, на једном од нових центара
Торонта, стварно и видео.
А на изложби “Реконструисање” (поновно грађење) таласају
се зидови од цигле, у пет инсталација: Persistence of My Memory
with Darwil Watches/Упорност мог сећања са Дарвил сатовима,
Brick Weave/Ткање циглом, Wishing Well/Бунар жеља (уз леви
део галерије који је у нивоу улаза), Barricades/Барикаде и Where
I begin/Где ја почињем (на уздигнутом делу уздуж подељене га-
лерије у два нивоа, на који се стиже топлим дрвеним степеница-
ма). А унутар зидова прве инсталације четири сата марке “Дар-
вил”, пожутелe фотографијe, транзистор, ђачка књижица, возач-
ка дозвола… Из ње сам сазнао да је Љиља дошла из Обреновца.
На зиду галереије, иза овог мудрог вајаркиног зида, читам и пре-
водим енглески натпис на српски:
“Дарвил сат. Опскурни швајцарски бренд, првенствено познат
на Балкану и у Источној Европи. Био је то врло популарни симбол
доброг живота за сваког запосленог човека у Социјалистичкој
Југославији 60-их и 70-их годнина прошлог века. Често је био
поклањан за дугогодишњу оданост предузећу или установи, или
као компанијски поклон при одласку у пензију.“
Поред заталасаног зида од црвених и жутих цигала, с насло-
вом Ткање циглом, пише:
“Игра речи упућује на ткање слојевима цигли. Ова скулптурал-
на реконструкција повезује две ствари: често асоциране терми-
не кућа – цигла и традиционално ткање ћилима. У овом ткању
циглом неке су од шара које налазимо на пиротском ћилиму у
Србији.”
И, на крају, у ћошку овог нижег нивоа галерије, озидан је
старим циглама Бунар жеља, поред кога стоји натпис:
“Бунар жеља је термин узет у европском фолклору да опише
бунар, за који се мисли да ће бити испуњена свака изговорена
жеља над њим. Емиграција, као и бунар жељa, може донети наду,
отворити нова врата где је све могуће – свака жеља може постати
истина. Само, као и у старом фолклору, испуњење те жеље најчеш-
ће је у пару са жртвовањем нечега драгог што човек поседује.”
На десном, уздигнутом нивоу галерије, као на палуби брода,
на коју излазимо степеништем, уздижу се Барикаде, озидане ис-
том, већ употребљаваном циглом, на којој се беласа остатак о-
чишћеног слоја малтера. Са натписа преводимо:
“Било да их ми градимо, или су оне постављене од других –
постоји увек нека врста барикаде. Физичке, менталне, или емоци-
оналне барикаде могу бити заштитни елемент; али у исто време
могу нас још подсећати и на наше рањивости и ограничења – на-
зиране или реалне.”
И поред последње инсталације, циглама озидане мајчине ут-
робе, са називом Где ја почињем…, која би требало да буде прва,
пише:
“… представља сећање на детињство и унутрашњи мир и не-
виност – варљив осећај припадности који је некада постојао. Осе-
ћање мира приликом посете месту рођења, или када видимо
предмете или осетимо мирисе који су урезани у сећање.”
Именовали бисмо све ове инсталације скулпторке Оташевић
насловом: Цигле које причају. И сама скулпторка на отварању
своје изложбе 18. јула 2013. у Канадском центру скулптора у То-
ронту потврди нам наша трагања:
“У моме новом скулпторском грађењу истражујем однос из-
међу старог и новог у непрестаном циклусу промена. Узимам упо-
требљаване цигле из срушених старих кућа у Торонту да сагра-
дим структуру која евоцира сећања. Једном су оне биле куће које
су суштински део људских живота. Унутар зидова – смех, вапаји,
или шапат можете чути. Сад – срушене – оне су безоблични ехо
прошлости.
Моје стварање употребљеним циглама представља осећај из-
губљене земље – тла под ногама, тако присутан у људима који су
изгубили своје домове у непредвиђеним околностима; или су, на
један или други начин, били принуђени да напусте своје куће у
потрази за бољим животом. На личном плану, цигле симболизују
сигурност, интимни простор, кућу детињства, и осећај припад-
ности који сви ми, који смо напустили кућу-земљу, покушавамо
да поново створимо ма где да смо у свету.
У мојим скулпторским инсталацијама покушавам да рекон-
струишем (поново створим) та интимна, лична осећања. У исто
Редакција
Изложбе Љиљане Оташевић
Самосталне изложбе
(Хронолошки подаци)
2013. РЕ-КОНСТРУКЦИЈА – Канадски центар за скулптуру,
Торонто
2010. Линије Светлост и сенке – KWT Contemporary, Торонто
2008. Портали и био-предели – Шиши галерија, Торонто
2006. Био-предели – Галерија 1313, Торонто
2004. Атомик, Кабат Вробел галерија, Торонто
2004. Флукс, Берстон галерија, Торонто
2003. Круг – Берстон галерија, Торонто
Одабране групне изложбе
2012. Memento Mori – Шеридан колеџ, Оквил, Онтарио
2010. Групна изложба, KWT Contemporary, Торонто
Скулптура XII, Канадски центар за скулптуру, Торонто
2009. Понешто за свакога, Шиши галерија, Торонто
Скулптура XI, Канадски центар за скулптуру, Торонто
2007. Индекс Дубаи, Дубаи, Уједињени арапски емирати
Есенција Азије: Источни утицаји на уметност запада,
Азијски културни центар, Њујорк, Њујорк, Сједињене
америчке државе
2006. TrueSpectrumTDot: Слике и арматуре, Аутор Оливер
Гирлинг, Loop галерија, Торонто
Making The Cut, Галерија Насау колеџа, Лонг Ајленд,
Њујорк, Сједињене америчке државе
Салон Шоу, Кабат Вробел галерија, Торонто
Thought Mass, Џон Б. Ерд галерија, Торонто
А.Д.2006, Праксис галерија, Торонто
Скулптура VIII, Канадски центар за скулптуру, Торонто
2005. Чвор Шоу, Лонсдејл галерија, Торонто
Анти салон, Праксис галерија, Торонто
Азијске идеје, Канадски центар за скулптуру, Торонто
Терен, Канадски центар за скулптуру, Торонто
2004. Од множине јединство, Џон Б. Ерд галерија, Торонто
Више 3-д прича, центар за скулптуру, Торонто
Стратфорд фестивал канаде, Стратфорд, Онтарио
Фина равнотежа, Канадски центар за скулптуру, Торонто
Избор од пет уметника, Праксис галерија, Торонто
2003. Канадски центар за скулптуру, Торонто
Аукција, Гледстоне хотел, Торонто
Camera Obscura Serbica, Праксис галерија, Торонто
2001. Праксис галерија, Торонто
2000. Праксис галерија, Торонто
1997. Арт салон ’97, Дел бело галерија
1996. Арт салон ’97, Дел бело галерија
Владимир Умељић
Немачка ревизија историје Балкана на крају 20. и почетку 21. века
(Механизам политичко-идеолошки мотивисане виртуализа-
ције стварности [Теорија дефиниционизма] у служби хегемони-
јалних циљева)
У другој половини деведесетих година сам по први пут објавио
став да је Савезна Република Немачка до уједињења две немачке
државе несумњиво заслуживала епитет “европске Немачке”, а да
је потом појам настајања једне “немачке Европе” постао много при-
меренији новонасталој стварности. То се може илустровати и на
примеру историје Балкана у последњој деценији 20. века.
Од почетка акутне фазе кризе у бившој Југославији, следст-
вених грађанских ратова и распада савезне државе, немачка по-
литика, медији али и научне институције су били активни и из-
узетно вирулентни чиниоци овог и оваквог развоја ситуације.
Тиме је недвосмислено најављен “Нови светски поредак”, у нај-
мању руку у Европи.
У даљем разматрању, тежиште се налази на улози немачких
универзитетских и академских институција при систематским
покушајима ревизије позитивне историјске науке у односу на
Балканско полуострво. Овај нови тренд немачких друштвених
наука се не ограничава само на актуелну историју, дакле на вре-
ме грађанских ратова и распада друге Југославије, при чему се
– као што је познато – неуморно тврди да су само и искључиво
Срби били “једини кривци, агресори, геноцидне убице, етнич-
ки чистачи, масовни силоватељи, оснивачи концентрационих
логора” и слично. Тај временски период, међутим, није тема овог
конкретног излагања. Тај ревизионистички тренд се не ограни-
чава чак ни на читав 20. век, већ се простире и на време османске
окупације српских земаља, па штавише и на време досељавања
Словена на ове просторе. Јер, као што је исто тако познато:
“Ко контролише прошлост, тај контролише и садашњост, али
и будућност”.
Садржај:
– Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и
академских институција у односу на 20. век на примеру недавно
актуелизоване тезе: “У НДХ 1941-1945. се није догодио Србоцид,
геноцид тадашње хрватске државе над Србима”
– Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и
академских институција у односу на време османске владавине
српским земљама и у време досељавања Словена на ове просторе
– Језичко-филозофски приступ ревизији историје Балкана од
немачких универзитетских и академских институција на крају
20. и почетком 21. века (Теорија дефиниционизма)
I
Ревизија историје Балкана од немачких универзитетских и ака-
демских институција у односу на 20. век. на примеру недавно акту-
елизоване тезе: “У НДХ 1941-1945. Се није догодио Србоцид, гено-
цид тадашње хрватске државе над Србима”
Млади немачки историчар Александер Корб је на берлинском
Хумболт-Универзитету успешно одбранио своју докторску тезу
из области историјских наука под насловом: “У сенци светског
рата. Масивно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима”.
Научници, који су били задужени за законом предвиђене експер-
тизе у односу на његов научни рад (проф. др Јерг Баберовски,
проф. др Киран Клаус Пател и проф. др Михаел Вилт) једногласно
су му доделили највишу могућу оцену, summa cum laude. Проф.
Баберовски пише у образложењу свог предлога највише оцене,
поред осталог, чак и: “Корбова дисертација је један изванредан
прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи
да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин.”
Шта је то што је револуционарно ново у Корбовом начину на-
учноисторијског третирања хрватске државе 1941-1945, коју су
Адолф Хитлер и Бенито Мусолини војном силом изнудили пош-
то су разбили и прегазили прву Југославију? То што Александер
Корба, несумњиво и непревидиво, дијаметрално разликује од о-
громног дела претходне (позитивне) историјске науке и истра-
живања овог периода историје Балкана, односно злочина гено-
цида у дотичној хрватској држави (осим наравно од става хрват-
ске историографије), то су његови основни постулати и финални
закључци. Он наиме тврди:
1. У тадашњој хрватској држави 1941-1945. “није се догодио ге-
ноцид над Србима” (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374.)
2. Клерикална компонента (хрватски католички клер и Вати-
кан) “није играла никакву битну улогу” при масивном насиљу над
Србима у хрватској држави 1941-1945. Тако је нпр. и насилно по-
католичавање Срба имало “искључиво секуларни карактер” (стр.
29, 73, 248, 285, 286, 363.)
Ово је несумњиво један радикални заокрет у истраживању исто-
рије НДХ тј. феномена геноцида, јер – како Корб успут наводи –
само о логору смрти Јасеновцу је до 1999. објављено 1188 моногра-
фија и зборника, као и 1544 научних чланака и прилога (стр. 297)
и Корб дакле улази у колизију са огромном већином тих научних
радова и њихових закључака. Његова дисертација, после које “ни-
ко више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уоби-
чајени начин”, као што је напоменуто, компатибилна је прева-
сходно са хрватском историографијом и њеним упорним релати-
визовањем и порицањем геноцида у НДХ 1941-1945, као и било
каквог (негативног) учешћа католичке цркве у том делу историје.
Тако нпр. и са ставом једног високог хрватског, интелектуал-
ног и клерикалног, ауторитета по имену Иво Омрчанин, Doctor
Theologiae, Juris, Juris Canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rota,
Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Iurisprudens and Pro-
fessor of Philosophy of Law, који је једва десет година по завршетку
Другог светског рата тврдио, не само да хрватска држава 1941-1945.
није извршила геноцид над Србима, већ да су напротив “Срби
извршили геноцид над Хрватима”. Оно што је значи револуцио-
нарно ново код Корба, то је – уколико је проф. Баберовски у пра-
ву – да је тиме најављена једна радикална промена парадигме у
немачкој историјској науци и то је већ више него довољан разлог
да се овом раду посвети пажња.
Бела Tукадруз
Тајна професора Младеновића
Живомир Младеновић, један од најзначајнијих проучавалаца на-
родне књижевности и српског реализма, сигурно тренутно и нај-
старији живи научник на овим просторима. Рођен је у години ка-
да је умро Лаза Костић – 1910, усавршавао се на Сорбони, а први је
докторирао на тези о Јовану Скерлићу, на Београдском универзи-
тету 1940. године. Познавао је Бранимира Ћосића, породично се
дружио са Исидором Секулић. Говори и преводи са више европ-
ских језика… У разговору који је са њим водила гђа проф. др Сла-
вица Гароња, дуговеки професор и научник изнео је на видело
једну велику тајну, која открива нешто недопустиво и у друштву
и у свету науке и књижевности. Видећете о чему је реч. ЗАВЕТИ-
НЕ су одлучиле да овај разговор публикују у целини као књигу, и
објаве је као дигитално и непрофитно издање, са не само све-
српским него и планетарним дометом. За изучавање српске књи-
жевности и неславних прилика у њој у другој половини 20. века,
ова књига представља врло подстицајну грађу!…
Из књиге “Тајна професора Младеновића”, одломци:
…Определили сте се за докторат о Јовану Скерлићу код професо-
ра Павла Поповића. Да ли нам можете из личног угла предста-
вити портрет овог знаменитог научника, као и одлуку да се
баш у свом докторском раду определите за дело Јована Скерлића
и како је текао Ваш рад на тој теми?
Моја рана књижевноисторијска и критичарска активност била
је од утицаја да добијем Скерлића за докторску тезу. Када сам
се 1936. године, после дипломирања и одслужења војног рока, ја-
вио Павлу Поповићу да ми одреди тему за докторски испит, ре-
као ми је да му поднесем списак од десет писаца од којих бих
једног могао да обрадим. Ја сам му поднео списак, међу њима и
Борисава Станковића и Лазу Костића (које бих најбрже могао да
спремим). Када ме је упитао кога бих најрадије обрадио, одлучио
сам се за Љубомира Ненадовића, али ми је он рекао да је њега већ
узела Паулина Лебл Албала, и одредио ми Јована Скерлића, који
је био последњи на списку. То је тада била најтежа могућа тема.
Не верујем да ми је њу дао да би ме упропастио како су ми неки
говорили. Пре ће бити да му је било стало да Скерлића, који је за
живота био популарнији од њега а у то време превише уздизан
код нас и у свету, сведем на праву меру.
Ја сам тему прихватио јер сам био уверен да сам јој дорастао,
као што бих и сваку другу прихватио коју ми је могао одредити.
Међутим, што сам више улазио у проучавање Скерлићева живота
и рада, при чему је требало обухватити његов буран живот и сло-
жене политичке прилике код нас и у свету, као и његова много-
бројна дела, све више сам увиђао да је тема сувише обимна. О то-
ме сам се пожалио професору Белићу, у једном писму из Париза,
где сам се налазио на постдипломским студијама са стипендијом
француске владе, који је пажљиво и са симпатијама пратио мој рад,
и он ми је предложио да обрадим само тему Језик Јована Скер-
лића. То ми се допало и био сам спреман да послушам његов савет,
али кад сам затражио одобрење Павла Поповића, он се томе од-
лучно успротивио и остао при томе да обрадим целога Скерлића.
Када сам се вратио у Београд, ја сам, и поред заморне дужно-
сти суплента, а затим и професора III, па и VIII мушке гимназије,
прионуо да скупљам потребну грађу за осветљавање Скерлићевог
живота и рада. С времена на време састајао сам се са професором
Павлом Поповићем у пријатној атмосфери негдашње Академији-
не кафане. Њега су интересовали резултати мога истраживања и
са пажњом их је пратио, али, онако како је имао обичај и на испи-
тима, није ми постављао никаква питања нити је било каквим
саветима утицао на моје даље истраживање, свакако зато што је
увиђао да се успешно сам сналазим и да ми нису потребни никак-
ви савети и упутства за даљи рад.
Тада су били врло повољни услови за то истраживање. Богата
некадања Народна библиотека на Косанчићевом венцу имала је
сачуване све часописе и листове у којима је Скерлић од ране мла-
дости почео сарађивати. Поред тога, били су у животу многи који
су га познавали, дружили се и пратили његов јавни и књижевни
рад. Његова сестра Јелена (удата за професора Владимира
Ћоровића), ставила ми је на увид његову писмену оставштину, са
писмима која је писао њој и рано преминулој сестри Јованки, као
и другим члановима породице. Скерлићева писма ставила ми је
на располагање и његова супруга Клара, која је, на моју молбу, на-
писала и опширне мемоаре на француском језику, у којима сам
нашао драгоцене податке о његовом животу и раду.
Када сам већ био прикупио главни део грађе за цео Скерлићев
живот и рад, изненада је умро професор Павле Поповић, 1939.
године. Његова смрт ме није омела у раду, јер сам за све време
грађу скупљао и тезу почео да обликујем самостално, без икакве
његове помоћи. Међутим, она ме је ослободила кочнице, која ме
је ометала да заокружим тезу и раније је завршим, у тим тешким
временима. Како су се политичке прилике у свету погоршале,
било је све очигледније да ратни вихор неће мимоићи ни нашу
земљу, па су почеле припреме за њену одбрану, а ја сам као резерв-
ни интендантски потпоручник био више месеци мобилисан ради
активирања једне противоклопне артиљеријске јединице. Због
тога сам одлучио да тезу поднесем ради одбране скраћену (колико
Раде Антонијевић
Културни догађаји у Српској националној академији и Клубу часописа Људи говоре
Нови двоброј 17/18 представљен у Мисисаги
Српска национална академија и Клуб “Људи говоре”, који од по-
четка 2013. године ради у оквиру Академије, организовали су пред-
стављање новог двоброја (17/18) часописа “Људи говоре” у СКУД
”Опленацу” у Мисисаги 19. јануара, 2013.
У програму су учествовали аутори из Торонта, Мисисаге и
околних градова чији су радови објављени у овом двоброју: Мла-
ден Обрадовић, Мирко Палфи, Катарина Костић, Дарко Станко-
вић, Желимир Млађеновић, Јулија Пешић и Радомир Батуран.
Организатор ове вечери били су програмери Жељка и Драгос-
лав Богићевић који су посредством интернета укључили директ-
но у програм Б. Вонгара, алијас Сретена Божића из Мелбурна,
истакнутог аустралијског писца, Антонија Батурана, песника и ди-
зајнера овог часописа, из Лондона (Енглеска), Доминику Гапску,
преводиоца и уредника рубрике “Из пољске књижевности” док-
торанткињу са Универзитета Познањ (Пољска) и сликарку Ма-
рину Гавански-Зисис из Монтреала, чијем сликарству је посве-
ћена рубрика ”Прича о уметнику” и којој је објављено 18 репро-
дукција слика у пуном колору.
Вече је водила песникиња Душица Ивановић, лекторка часо-
писа “Људи говоре”
У музичком делу програма учествовали су Драгана Стошић
(сопран) и Александар Бојичић (гитара).
По завршетку програма угодан коктел приредили су спонзори
вечери: Драгана Батуран, брокер продаје некретнина, и Радмило
Вишњевац, дизајнер и технички уредник часописа “Људи говоре”.
Часопис “Људи говоре” представљен у Градској кући Отаве
Двојезични часопис “Људи говоре” (на српском и енглеском) пред-
стављен је у Градској кући Отаве 7. марта 2013. на отварању излож-
бе монтреалске сликарке Марине Гавански-Зисис, којој је наш ча-
сопис посветио целу рубрику “Прича о уметнику” и започео свих
својих 18 рубрика са по једном репродукцијом њених слика.
Учеснике програма и све присутне поздравио је градоначел-
ник Отаве, господин Џим Вотсон.
Изложбу је отворила њена екселенција Биљана Гутић-Бјелица,
амбасадор Републике Босне и Херцеговине. Међу 200 посетилаца
налазио се и цео дипломатски кор у Канади.
Часопис “Људи говоре” представио др Радомир Батуран, уред-
ник часописа. Своје песме, објављене у најновијем броју часописа
и на српском и на енглеском језику, прочитао је песник Николај
Мишчевић из Перасту у Црној Гори.
После отварања изложбе и представљања часописа приређен
је богат коктел.
Српска национална академија Канаде отворила изложбу “Ли-
ковни уметници часописа Људи говоре” у Градској библиоте-
ци Виндзора
Српска национална академија и Клуб “Људи говоре” отворили су
изложбу “Ликовни уметници часописа Људи говоре” и представи-
ли свој часопис у Градској библиотеци Виндзора, 6. априла 2013.
Један од пет оснивача Српске националне академије Канаде, у
Торонту, далеке 1981. године, магистар историје уметности Душан
Бијелић, представио је програм и рад Академије и отворио ову
изложбу. Ни мало му није било лако јер су били изложени радови
осам сликара: Невенке Рајковић из Крушевца, Ђура Лубарде из Ха-
милтона, Богдана Мишчевића из Балтимора, Драгице Гађански-
Диди из Торонта, Бобана Бурсаћа из Кармела у Калифорнији,
Олгице Стефановић из Новог Сада, Зорана Рајковића из Крушев-
ца и Марине Гавански-Зисис из Монтреала; и три скулптора: оца
Војислава Билбије изРотердама, Душана Иванчевића из Хамил-
тона и Жељка Родића из Оквила.
Маниром врсног беседника доајен српке дијаспоре у Канади,
господин Душан Бијелић, мудро је објаснио функционалну по-
везаност српских ликовних уметника и књижевника из читавог
свеста, окупљеник око часописа “Људи говоре” и обједиљених у
Српској националној академији Канаде. Аудиторијум у сали Град-
ске библиотеке Виндзора упијао је сваку његову реч и, на крају,
топло поздравио ово излагање.
Уредник часописа, др Радомир Батуран, упознао је посетиоце
са уређивачком концепцијом часописа, основним начелима ње-
говор уређивања, са разноврсношћу рубрика и мисијом часописа
у повезивању уредника, сарадника и читалаца из читавог света.
Колико су ова изложба и афирмација часописа “Људи говоре”
успели, најбоље говори да се више присутних претплатило на ча-
сопис и купило слике из колекције Клуба, како би часопис редов-
но излазио и одржао се.
А излази већ пет година и врши мисију духовног јединства у
српском народу и другим народима са којима Срби живе у расејању.
Атрактивности овог културног догађаја допринели су и умет-
ници који су допутавали на њено отварање: сликар Ђуро Лубарда
и вајари Душан Иванчевић и Жељко Родић, који је и поставио ову
изложбу.
Представљање СНА, ликовних уметника којима је наш часо-
пис посветио изузетан простор и самог часописа “Људи говоре” у
Виндзору, краси и пијететан одност посетиоца који су пристигли
читав сат раније и учествовали у уношењу слика и скулптура у са-
лу Градске библиотеке. И током програма та људска пажња трепе-
рила је у сали, и остварен је пун контакт представљача и публике.