Ћаскање у сабраном времену

да је гледам тужно, као пас бернардинац свог господара. Сигурно
јој је још било чудно да кукам “О Господе Боже, зар је то баш мени
морало да се деси? О Господе Боже, зар је то баш мени морало да
се деси?” Потпуно неприпремљена и збуњена почела је да теле-
фонира властити телефонски број. Наравно, на моју срећу, линија
је била заузета, па јој је ‘синуо кликер’ и пребацила се на звање
станице хитне помоћи. Ја сам још успео да се бацим на кревет под
утиском да ми виолина пара срце и да ме испраћа на онај свет. Још
се сећам да ми је Олива дала аспирин и неке капљице за срце, које
су остале у медицинском ормарићу још од прабабе и које би тре-
бало да спрече срцу (наравно безуспешно) дириговање величан-
ственог концерта. Тренутак касније још сам само регистровао да
се моја госпођа труди да ме што лепше обуче за пут и да се поште-
но упиње да ми провуче главу, у којој је одзвањала главна тема
концерта, кроз рукав моје најлепше, кицошке пиџаме. А онда сам
се у трену нашао у неком потпуно непознатом и никад виђеном,
чулно-трансцендентном окружењу.
Стојим пред тешким задатком да вам опишем то необично
окружење, задатком који превазилази моја скромна књижевна
знања и способности. Помислио сам прво да би можда био одго-
варајући начин описивања пута, који је одабрао Џемс Џојс у сво-
јем последњем делу, које је настајало пуних седамнаест година,
Finnegans Wake, и у којем је извео “револуцију речи” трагајући
за њиховом мултидимензионалношћу и нијансама значења. При-
влачило ме је и потпуно одсуство процедуралности и времена у
његовом опширном, тешко разумљивом роману, који је и поред
својих, рецимо шесто страна, био замишљен као сложена целина
тренутка – сингуларност крајње уређеног микрокосмоса, који
је немогуће разликовати од тоталног хаоса – стање, које је бар
приближно одговарало мојем, на оном свету, без правог почетка
или правог краја. (У роману се незавршена реченица на крају: A
way a lone a last a loved a long the, повезује с окрњеним почетком
романа: riverrun, past Eve and Adam‘s, from swerve of shore to bend
of bay, brings us by a commodius vicus of recirculation back to Howth
Castle and Environs). Смејали се ви мени или ме сажаљевали, још
једна паралела ме је неодољиво привлачила, поређење са самим
дубиозним насловом романа и серијом могућих повезаних хомо-
нима – дакле, падом зидара Finnegana са мердевина и његовом
смрћу. Пријатељи који су бдели уз њега мртвог (wаке), полише га
касније вискијем, он је оживео (wаке), и придружио се слављу
(wаке)! (Онако нузгред, by the way, синуло ми је без везе, да се
каже Es fällt kein Meister vom Himmel, а ја би наставио, aber man
kann er von der Leiter fallen).
На срећу сам се уплашио, да би описивање мог необичног пу-
товања и доживљеног окружења у стилу ЛЕО WАКЕ извео не-
вешто или, што је можда још неприкладније, не дај Боже, да би
остао неразумљив читаоцима, мада је оно што сам доживео, и
овако и онако, једва разумљиво. Коначно сам се одлучио, да не
описујем оно што се не да описати, већ само да се сетим неких
својих осећаја и опажања, који су ме прожели и оставили трајно
дубок отисак.
Први такав трајни отисак или утисак, или једно и друго, био је,
када сам у трену перципирао, да “стојим с једном ногом у гробу”,
зашто постоје еквивалентни изрази у скоро свим језицима (avoir
un pied dans la fosse, to have one foot in the grave, mit einem Fuße
im Grabe stehen,... За мене би истина било тачније да напишем,
да сам био “са једном ногом у пламену”, јер ја желим да ме кре-
мирају по смрти). Та универзалност, тај осећај да мој пут и стање
у којем се налазим нису јединствени, да је тога већ било и да ће
тога бити и убудуће, значи, да нисам усамљен, дала ми је неку ве-
дрину, или боље речено неку смиреност, за коју се не усуђујем да
напишем (дакле, нисам написао!), да је била рајска. Утисак не-
обичне милине био је појачан чињеницом да се сва линеарност и
процедуралност свакодневног бивања преобразила у сажет мул-
тидимензионални и мултимедијални простор, у којем сам на
својствен начин проживљавао свој живот, а истовремено видео
и његову пројекцију у будућност. Из почетне “недефинисане
интерпретације” концерта, настале су истовремено три “генера-
цијске” верзије истог концерта, које су одговарале различитим
раздобљима мог живота, а који су били поткрепљени окружењем
божанских комбинација боја, можда неких будућих слика. Ин-
терпретација Фрица Крајзлера (Fritz Kreisler), вероватно највећег
виолинисте свих народа и доба, кога сам слушао у своје време,
као студент, са грамофона на ручно навијање, допуњавала се
(да ли то можете уопште да представите себи?) врхунском ин-
терпретацијом Артура Гримоа (Arthur Grumiaux) из средине
шездесетих прошлог века, док ми је интерпретација најмлађег
Ивана Зенатија (Zenaty) најлепше дочарала ведру мистериозност
Бетовеновог концерта и мојег стања лично, веома загонетног, на
оном свету.
Доцније у болници, док сам још био у соби за интензивну
негу, рекао сам лекару, да сам у кратком раздобљу док ме није
било, проживео свој живот. Замолио ме је да му то опишем и био
је немало изненађен када сам му рекао да је та представа била
лишена и најмање прозаичности; била је то фасцинантна мрежа
најразличитијих асоцијација, структура и веза, које су се стално
динамично преобликовале и при томе мењале моју суштину, а
баш у томе је и била суштина.
Сигурно сте већ нестрпљиви да ме питате како је изгледало
само ћаскање. Данас, док се присећам тог необичног и по свему
величанственог окружења сабраног времена, призвао бих једну
реченицу отргнуту из сасвим другог контекста, драге ми књиге
Бошка Петровића “Дан међу сликама”, који је записао скоро
тачно како сам се тада осећао: “критично, оштро, немирно, про-
вокативно, али и у смејурији шале којој је на дну тишина сете,
па и мрака”. Сем тога, разговор је био пун обрта, подстицајних
тема и дигресија. Потрудићу се да све поједноставим тако што
ћу делимично сецирати сложену топологију виђења, мисли и
дијалога. То, нажалост, иде на уштрб аутентичности јединственог
доживљаја – у том смислу, остаће записан само сурогат ћаскања
у сабраном времену. Али и овако и онако смо у данашње време у
свакодневном животу већ навикли на саме Божије сурогате!
Б: Ето такви сте ви људи! Ако сте имали којим случајем икакве
везе са мном, одмах сте се потрудили да то искористите за своју
личну корист.
Л: Богами, баш тако. Само кад помислим, како су живели ста-
роегипатски свештеници у Теби?! Каква каденца – ипак је вио-
лина, виолина! Чак су се и фараони тресли...
Б: Мани ти фараоне! Мислио сам на тебе. Као, познајемо се
нас двојица и ћаскамо повремено, па је то по теби довољан разлог
да удар тресне неког другог, а ти да имаш протекцију. Е, не иде
то тако. Једино хохштаплери државници имају протекцију јер се
они због народа, које вуку за нос, ништа не секирају. Ево, лепо
реци Лео, да ли си икад чуо да је и један државник умро од инфар-
кта? То вреди и за Мојсија. Четрдесет година је вукао израиљско
племе за нос по пустињи, што је проузроковало чак генетске про-
мене на носевима овог народа. А дао сам му смерницу да ‘удари
direttisimo‘. Боже ме прости, али морам ти рећи, да си се и ти лоше
припремио за данашњи пут, а све је било тако лепо програми-
рано и дозирано. Ипак, морам признати да сам цвикао и ја, а не
само ти.
Л: А зашто би се Ви, Свемогући, бојали?
Б: Видиш, када сам те позвао на ћаскање у сабраном времену,
нисам ни сањао да ће Олива, уместо да ти масира срце (то морате
обоје научити!), гурати твоју главу кроз рукав пиџаме. Али ускоро,
прорачунао сам, требало би ипак да све буде у реду. Опусти се,
буди добре воље и уживај у музици и у свим тим прелепим бојама
које те окружују и које, допуњујући се, круже наоколо.
Л: Сад тек видим, упркос свим чарима и грандиозности Моне-
ових локвања у галерији Мармотан (Musée Marmottan) у Паризу,
колико је то у ствари почетнички, да не кажем дилетантски по-
кушај стапања гледаоца са сликарским амбијентом природе. Али
он је пионир свакако био и скоро непревазиђени сликар цвећа у
природној средини.
Б: То си добро опазио. Његов врт са цвећем у Живернију (Giver-
ny) крај Париза ме у малом потсећа на Мој Рај. Лупају у празно
неки ваши ‘стручњаци’ на Земљи кад тврде да ‘у Рају теку мед и
млеко’. Рај је пре свега цвеће – много, много разноврсног цвећа!
Л: Господе Боже, то сте одлично одабрали! Сад разумем зашто
је у Рају блажени мир. Цвеће и на нашој земљици највише повезује
људе и не постоји свеопштија тема за разговор и дивљење, и
лепши поклон, него што је то цвеће. А да се нашалим, без флоску-
ла практично није могућа ни комуникација међу људима. Нисам
још срео људе који мрзе цвеће, а и сами знате, колико је људи, који
не подносе друге људе и/или животиње. Цвеће би по мени морало
бити симбол мира, а не голубови. За многе људе су чак обични