Ћаскање у сабраном времену

Хоџом и Маом стрпали у ‘флајш машину’. Па кад помислим коли-
ко Вас безобразници испсују сваки дан по целом свету.
Б: Ма ни то није ништа. На све то сам већ навикао. Најлошије
се осећам кад читам какве глупарије пишу о мени. Ево, недав-
но сам читао нешто што су у безвезничком стилу написало двоје
САДиста, један као неки ‘тежак’ религијски стручњак са докто-
ратом, а други експерт за измишљање рекламних текстова за пре-
парирање можданих ћелија. Цела књига, написана са великим пре-
тензијама, највише ме је потсећала на fast food с којом трују омла-
дину по целом свету. Само још чекам да сниме филм о мени. Баш
ме занима, како би ме представили и која филмска звезда би ме
глумила. Наиме, у књизи пишу да сам ја можда “она”. црнкиња
или белкиња, риђокоса или плавуша. Само ми још то треба, па
да праве безобразне вицеве на мој рачун! Пишу, да ме неки пред-
стављају у облику Духа, а други, што је у стилу САДиста, као силу
из филма “Рат звезда”.
Л: Какви глупандери и САДистички лакеји смо постали ми
Европљани да такво религијско лупетање преводимо и издајемо
у Европи?! Да ждеремо њихове нездраве бургере и да лочемо
њихове отровне коле са префиксима, и још да им се чак дивимо
као неким, мо‘ш мислити, ÜBERMENSHIMA?! Срам нас било!
Ипак, морам признати да сам и ја у трагању како бих Вас пред-
ставио ~ још ми је некако најближа слика некаквог НАД-ОЦА,
покаткад нежног али врло често и веома свирепог.
Б: Некад било, у Старом завету, сад се приповеда! Много вре-
мена ми је било потребно да увидим да је моја љубав према вама
људима била условна. Сад ми је јасно да то није и не може бити
права љубав! У ствари сам селективно предавао своју љубав не-
умесно захтевајући да се промените како би мени то одговарало.
Много ваших предака сам ојадио на тај начин или их чак сурово
обезглавио. Куд Ми је чак пало напамет да састављам Уговор са
вама људима?!
Л: Драги мој Господе, и мада сте с тим ‘дали рецепт родитељима-
ствараоцима’ који су из нараштаја у нараштај преносили на своје
потомство сличне уговоре, ни моји родитељи нису били бољи, а о
себи да и не говорим – ЈА ВАМ ИПАК СВЕ ОПРАШТАМ!
Б: Баш ми је драго да си тако брзо схватио мудрост за коју је
мени требало неколико еона да је откријем: да се не секирам због
других, да не будем повремено бесан ко рис, те осветољубив као
некад. Видиш синко мој, то ти је предност сабраног времена!
Л: Стварно, зашто би се све у животу који ми је преостао мора-
ло одвијати по сценарију који мени најбоље одговара?! И мада ру-
шевна срца, осећам већ сада да сам много срчанији и срећнији. И
то за срце сам Вам већ опростио! — Ипак ми се још чини, да се
сада више ждерем зато што сам Вам то тако олако опростио него
што би се можда ждерао да Вам то нисам опростио као право зло-
памтило. Зато бих искористио прилику да Вам у брк кажем, ако
га имате, да сте највеће геноциде над човечанством изводили баш
Ви (светски потоп, Содому и Гомору, ...), а потом Ваше нарече-
не слуге, инквизитори и конквистадори, и да би Ви први морали
отићи на Божји, односно Ваш суд.
Б: Допада ми се твоја одлучност у сабраном времену. Ти си
први човек на Свету, истина за сада на оном свету, који је оп-
тужницу против мене тако јасно и храбро подигао, и то још из
љубави, а не из мржње. И мада злочини против човечанства ни-
кад не застаревају, мене спасава чињеница да у доба Ноа није још
било правних прописа по којима бих себе каштиговао. Олакша-
вајућа околност би ми можда била моја жеља да поправим свет,
мада то исто увек тврде и сви други реформатори који врше ге-
ноцид. А да сам морао самом себи судити, веруј ми, Лео, ни до
дана данашњег не бих себи опростио што сам с људима потопио
и масу животиња, ни кривих ни дужних.
Л: Ово ми је била одлична лекција Господе Боже! Тек сада сам
потпуно схватио како треба, и како је бар теоретски могуће, себе
оптуживати, вешто бранити и самом себи правично судити. А
хвала нека дође од других, ако је заслужена. Хваљени били Го-
споде Боже!
Диванили смо ми још много што-шта, али није моја намера
да вас сада замарам свим детаљима чаврљања збрда-здола. Бог би
га Свети знао како, тек концерти су се завршили, у једном трену
сам опазио две виле поред себе (Олива је касније тврдила, да је
једна вила била свакако она, а друга можда лекарка), осетио сам
страховити трзај, нешто као земљотрес, мада је телотрес сва-
како примеренији термин и кад сам отворио очи нашао сам се
слабашан, али оснажен на носилима. Имао сам још толико снаге
да енергично и самоуверено одобровољим престрашену Оливу
речима: “Вратићу се ја још кући! Вратићу се ја још кући!”
Колико се Господ ангажовао да се нормалан вратим у нормал-
но време, разумео сам тек касније и веома сам му захвалан за
то. Лекарка је оценила да би остао “ударен” да је закаснила само
минут. А ово вам сигурно не бих писао, да је закаснила пет ми-
нута или чак и мање. Са носила сам видео да су улицу пред кућом
закрчила чак три возила хитне помоћи и лекарски ауто. Свим
спаситељима, а тих је било чак седам, искрено бих захвалио на
труду, знању и ангажованости.
Олива ми је у болници рекла да је чула неке обесне младиће,
који су се враћали са забаве, а који су видевши сијасет возила хит-
не помоћи и мене плавог у лицу (од напора и излива крви због
електрошокова) коментарисали: Изгледа да су се ноћас гадно по-
тукли у тој кући?! Плавило на лицу се није брзо изгубило па
сам сваки дан имао прилике да се уверим пред огледалом да сам
стварно “други човјек”. Ипак, Олива је остала неповерљива према
тој промени и чини ми се да још ни до данас није убеђена да сам
се препорођен вратио са оног света, те да искрено продајем своју
нову мудрост. Нешто слично као Алфонс Доде, који је био крајње
резервисан према Толстојевом препороду и његовом науку о пот-
пуном уздржавању. Док је Лав Николајевич Толстој био млад, гово-
рио је, грабио је све сласти живота, које му је давало његово богат-
ство. Сада, када му старост више не дозвољава те ужитке, жели
да их се и други одрекну. Мој нови modus vivendi ми не дозвољава
да се секирам због таквих ситница и смицалица; ако то баш желе,
нека се секирају други, који немају поверења у крајње једноставну
али дубоку мудрост, до које сам се докопао у сабраном времену.
Ја бих на крају још само додао да сам постао непоколебив, те
да редовно заборављам и опраштам. Али никад не заборавим
коме сам и шта опростио.