Епске формуле у песмама старца Милије

Уводну формулу смењује експозиција која се дели на део који гово-
ри о томе шта је то чудо и део који описује чудо, а на средини и
крају налазе се “ауторски коментари”, који су карактеристични за
поетику старца Милије: “Ја каква је, јада не допала!” и “Ни вила
јој, брате, друга није.” Инвокације у епским песмама обично под-
разумевају зазивање Бога као заштитника песника (што датира
још из античке књижевности), али и као сведока да су опевани
догађаји истинити. Међутим, Милија другачије исказује веродо-
стојност испеваног, јер “понављањем глагола кажу (Што казује
чудо у Призрену; Кажу чудо Росанду ђевојку; Кажу расла петна-
ест година) жанровски се епска песма помера ка поетици усме-
ног предања.”

II. Улога и типови завршних формула
Док је избор поступака при започињању песме знатно сужен,
дотле су на крају песме могућности народног певача много веће,
јер “зависно од фабуле и композиције, песма сасвим безболно
може да се заврши кад и њена радња, тј да остане без епилошког
дела, и да се при том њен крај поклопи са крајем комуникатив-
ног чина.” 11 Као и уводне, тако се и финалне формуле Милијиних
песама могу груписати у неколико различитих типова.

Певачев лични коментар у улози финалне формуле
Премда је речено да се из иницијалне формуле ишчитава суд на-
родног певача о опеваним догађајима или ликовима, његов ау-
токоментар представља и сасвим легитимну финалну формулу
која, затварајући песму, сугерише аудиторијуму шта је оставило
најјачи утисак на извођача. Старац Милија се истиче управо по
својим личним коментарима, који дају посебан печат његовим
песмама. У делу о ситуационим иницијалним формулама поме-
нуто је да се у последњим стиховима “Бановић Страхиње”, као
што је случај и на почетку песме, поново чује одјек дивљења које
певач гаји према овоме јунаку:

“Помало је такијех јунака,
Ка’ што бјеше Страхињићу бане.”

Два завршна стиха следе одмах после бановог одговора тазбини
и осликавају ону страну банове личности за коју је Милија сма-
трао да заслужује највише поштовања и због које му се отео овај
коментар на крају – Страхињина спремност да опрости. У почет-
ном и завршном десетерцу понавља се реч “бјеше” која, будући у
имперфекту, а поткрепљена и речима “нетко бјеше” или “помало
је такијех јунака” напомиње да у Милијином добу више нема так-
вих јунака као што је овај о којем пева младоме Вуку. Својим ства-
ралачким умећем и оваквим виспреним коментарима, старац
Милија се истиче као одистиниски квалитетан певач, јер “постаје
стваралачко памћење епохе. У миљеу усмене културе певач памти
време. Али се и време памти по њему.”

Формуле историјског предања
Може се рећи да и завршни стихови “Максима Црнојевића” ос-
ветљавају Милијин однос према опеваним догађајима и поново се,
као и у “Бановић Страхињи” епско време приближава садашњем
и “као у народним предањима садашњост је доказивала давно за-
вршена (или започета) збивања.” Корелативним поређењем “ка-
ко таде, тако и данаске” и упозорењем да “и данас ту просипљу
крвцу”, певач инсинуира да се није заборавило порекло озлогла-
шеног потурчењака Скендербега. Финална формула је копча, пре-
бацивач у садашње време, а истовремено и јемац веродостојности
догађања у песми. Индикативно је то да се реч “крвца” двапута
понавља на крају песме: крв је неумирена од тада, и данас се про-
сипа; то је иста она “крвца” која ће “из земље проврети” у “Почет-
ку буне против дахија”. Само што помен узавреле “крвце” код
старца Милије има фаталан призвук, јер се истребљење врши
између браће, а не између потлачених и окупатора.

Формуле смрти и сахране
Као и “Бановић Страхиња”, тако се и песма “Гавран харамбаша и
Лимо” “отвара” и “затвара” истом личношћу, чиме се постижу цело-
витост и заокруженост, што су једне од основних одлика хајдучке
и ускочке поезије. Само што крај ове хајдучке песме истовремено
представља и крај Гаврана харамбаше који је трагичан и недо-
стојанствен. Он остаје непокопан у гори “да га кљују вране и гав-
рани”. Његова смрт подсећа на смрт Јована капетана из “Женидбе
Максима Црнојевића”: Гавран узалудно дозива другове, као што
и Иво Црнојевић гази кроз крв, не препознајући сестрића који га
рањен дозива; обојици рањених јунака виде се “црне џигерице” и
нико им неће видати ране. Када хајдук умире, он обично оставља
аманет својим друговима, али око Милијиног хајдука нема ни-
кога. Од када је започео препад, нигде у песми се не спомиње шта
се дешава са Гаврановом дружином, као да је он “за све престао
да постоји онога часа кад је по трећи пут узастопце испољио па-
ничан страх тражећи од сакупљенога друштва да напусте мегдан
и бусије.” Уместо белега, поред мртвог харамбаше налази се о-
тето благо. У Милијином опису нема јуначке патетике, нема охра-
брујуће поруке коју умирући оставља, изостаје чак и коментар –
остаје само мук; Гавран харамбаша је побуњеник, прекршио је
етички кодекс “и на страшну месту постојати”, јер је хтео да уз-
макне пред опасношћу у коју је сам похрлио са дружином и остаје
да му птице кљују “црне џигерице”.

Формуле кретања
Формула кретања, као једна од посебних завршних формула, под-
разумева опозицију оде-оста, каква се среће у последњим десетер-
цима “Сестре Леке капетана”. Али, ако се изузме овај детаљ, пре
би се могло закључити да се ова Милијина песма завршава фор-
мулом статичних радњи, како их назива Мирјана Детелић, јер
последња слика као да је замрзнута:

“Под чардаком Марко сабљу паше,
На добре се коње доватише,
Отидоше пољем широкијем
Оста Лека, како камен студен
Оста Роса грдна кукајући.”

Ово је класична завршна формула у песмама о Марку Краљевићу,
јер Марко је увек тај који одлази као победник, он је увек активан,
креће се, док непријатељ остаје поражен или бива убијен у мегдану:

“Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.”
(“Марко Краљевић и Љутица Богдан”)

“Оде право двору Вилипову,
Те му оби бијелу ризницу,
Из ње Марко повадио благо,
Па отиде друмом певајући,
Оста Вилип ногом копајући,
А љуба му млада кукајући.”
(“Марко Краљевић и Филип Маџарин”)

“Оде Марко бијелу Прилипу,
Оста Муса уврх Качаника.”
(“Марко Краљевић и Муса Кесеџија)

Ни старац Милија није мењао формулу, јер она сасвим одговара
опеваним догађајима: Лека капетан не реагује од страха ни кад
га сестра дозива у помоћ, већ је “како камен студен” и такав ће о-
стати и у последњој сцени, као што ће и унакажена Роса “грдна”
остати да тужи кукајући. Опис сакаћења горде девојке може се
схватити и као посебан тип формуле – формула кажњавања (каж-
њавање жене). У сваком случају, песма се довршава оним чуве-
ним Милијиним муком, који даје особен тон иако се завршава
једном типичном и фреквентном формулом.