Епске формуле у песмама старца Милије

ска придворица”, за Милоша је рекла да га је кобила родила (Ми-
лија интерполира легенду о чудесном пореклу јунака у песму), а
Реља је “пазарско копиле”. Али, заправо, овде је реч о антикли-
максу, јер за епског јунака нема већег понижења од подилажења
непријатељу. На овом месту, поново се јавља сродност између
ликова старца Милије: Марко је у истом рангу са Максимовим
“крвничким коленом” који се потурчио у Стамболу.

/Две дружине/

Када су на епску сцену ступили хајдуци и ускоци, радња песме се
убрзала и епизоде су се само ређале, па народни певач није имао
времена, а није ни било умесно да даје раскошне описе као што
је чинио са јунацима “старијих времена”. Горски одметници нису
били племићи да се хвале својом ношњом и нису се истицали
међу собом. И они “руке шире, у лице се љубе”, али због похлепе
умеју и да доведу другове у опасност. Оно што разликује двојицу
харамбаша – Гаврана и Лима, јесте срећа. Гавран је “иштетио” због
тога што га је заслепео “красан шићар”, али ни Лимо није равно-
душан, јер како је певач приметио побратимова књига му је “ми-
лија од очију била”. На крају, Милија прави паралелу између две
дружине које су доживеле судбину својих вођа: Лимова је жива и
здрава, а Гавранова уништена; Лимови хајдуци односе своју по-
ловину калпаком додељеног блага, а Гаврановима благо стоји у
куповима изнад мртвих глава.

Инвокације као медијалне формуле
Зазивање Бога код старца Милије није само предах у певању, већ
“поприма карактер и значај промишљеног поетичког’ средства, ис-
коришћеног у функцији композиционог моделовања песме и да-
вања богатог психолошког расветљења ликова, односно мотива-
ције њихових поступака.” 23 Када Роса одговара Леки капетану она
започиње са – “Фала богу, фала истиноме!”, и ова формула упо-
требљена је иронично, јер својеглава лепотица жели да понизи и
брата који јој предочава недостојну понуду.
Инвокације су најброније у песми “Женидба Максима Црно-
јевића”. Најпре сватовима Бог даде и од Бога срећа да се превезу
преко мора и дођу пред дуждев двор. Пре него што ће настрада-
ти од Максимове сабље, Милош Обренбеговић се смеје и, као и
Росанда, иронично зазива Бога, питајући се куд се то Максим
затрчао. Милошево убиство је окидач за крвопролиће, што је и
Милија пропратио коментаром:

“Мили Боже, на свем теб’ фала!
Да се коме онда придесити
И очима јаде прегледати,
Каде паде красна поглавица,
А згледа се млога породица,
У јунаке крвца узаврела
Па се сташе даривати даром.”

Крај коментара је поново ироничан, сватови не деле поклоне, већ
се дарују хитрим прахом и оловом и мачевима, а кроз ту изма-
глицу у “крви до кољена” гази несрећни Иво Црнојевић. Као што
мајка Југовића моли Бога да јој да очи соколове и бела крила ла-
буда како би одлетела на Косово и пронашла мужа и синове, тако
и несрећни Иван симболично моли Бога да пошаље планински
ветар који ће развејати клету маглу и помоћи му да пронађе неког
преживелог јунака.

Формуле клетве
Милијини коментари су често клетве, нарочито када су у форми
описивања женских особина или поступака. Када опева неизмер-
ну лепоту Росандину, усхићење певача изражено је клетвом: “Ја
каква је, јада не допала”. Латинкину занесеност Милошевом ле-
потом прво проклиње Милија (“Ал’ да видиш проклете ђевојке!”),
па после и свекар:

“ К себе руке, обје ти отпале!
Покри очи, обје ти испале!”

Очи су један од најфреквентнијих мотива народне поезије, “са
очима се пореде најдражи и најлепши (драги, драга, дете), али оне
покрећу и највећа, најстрашнија зла. Њима се заклиње, али се оне
и проклињу.” Оне изражавају душевно стање јунака “отимају
се”, а једна од највећих казни јесте вађење очију и одсецање руке:
ово варварство предвиђа старац дервиш Страхињи као судбину
ако га победи Влах-Алија, на тај начин Марко кажњава Росанду, а
тако и Иво Црнојевић куне снаху.
Латинку проклиње и Јован капетан када саветује ујаку да от-
каже сватовима:

“Прођ’ с’ ђевојке, да је Бог убије!”

Милош проклиње Ивана због погажене речи:

“Камо вјера? Стигла те невера!”

Лимо оптужује побратима да је кукавица:

“Ни си јунак, нити те родио!”

Ипак, најрескије клетве изговарају управо женски ликови, а пре
свих управо Росанда, и то када се подсмева брату који јој нуди да
бира просце:

“Камо памет? Ти је не имао!”
“Камо памет? Ти је изгубио!”
“Камо језик? Њим не говорио!”

Љуба Ивана Црнојевића не упућује клетву свом мужу, али га
оштро прекорева што је на “четрдесет конака” тражио девојку за
сина, а не у својој земљи. Тешка је и увреда коју му шаље млетачки
дужд, називајући га рђом. Али, најтежа је клетва којом Милија
затвара епску биографију Иве Црнојевића:

“Црно њему срце довијека.”

Максима проклиње девојка која је узалуд плела златну кошуљу за
свог изабраника:

“Црн ти образ на Божем дивану!”

Бановић Страхињи мајка преко књиге шаље клетву, проклињујући
вино које га је толико опило и задржало у тастовом Крушевцу, те
је заборавио на своју улогу заштитника границе и своје породице:

“Зло ти било у Крушевцу вино!
“Зло ти вино, несретна тазбина!”

Књигу печати још једном понављајући клетву сину:

“Зло ти вино напокоње било!”

Исту клетву бану упућују и стари Југ Богдан (“Знаш ли, зете? Не
знали те људи!”) и старац дервиш (“Знаш ли, бане, не знали те ја-
ди!”), чиме алудирају на Страхињину непромишљеност и наивност.
Клетве су једно од општих места у Милијиним песмама, не
мењају своју жаоку, већ се само мењају ликови ка којима је она
усмерена.

Формула пророчког сна
Сан – предсказање код Милије сања Јован капетан, сестрић Ива-
на Црнојевића:

“На небу се, ујо, наоблачи,
Па се облак небом окреташе,
Облак дође баш више Жабљака,
Баш у твоју красну краљевину,
У дворове твоју постојбину;
Жабљака ти огањ оборио
И најдоњи камен растурио;
Што бијаше један ћошак бијел,
Ћошак паде на Максима твога,
Под ћошком му ништа не бијаше,
Испод ћошка здраво изишао.”