Епске формуле у песмама старца Милије

Облак се надвија над Жабљаком и баца сенку, а “црна боја на-
метнула се већ именовањем јунака и подразумевањем локалитета
(Црнојевићи – Црна Гора)”.26 И у клетвама се, сходно правили-ма
традиције, назире црна боја, Максимово лице је поцрнело, пок-
лон који даје један шурак јесте “без биљеге вранац”. Море које
дели два владара је “сиње”, “Милија је изабрао боју која је сино-
ним за црну и приближава се значењима злослутног, злокобног,
ђаволског.” 27 Апокалиптични опис одговара изгледу двора Бано-
вић Страхиње, пошто га је Влах-Алија “живијем огњем попалио”
и “најдоњи камен растурио”. И Јован осећа сву тежину несреће
која само што се није сручила и он је, као и Страхиња чело намр-
годио, а мрки брци су му пали на рамена.
Као што је већ уобичајено у народним песмама, лику који са-
ња одговара се формулом: “Сан је лажа, а Бог је истина”, чиме се
жели поништити значење сна, који је толико транспарентан да
га није потребно толковати. Максим преживљава покољ (“испод
ћошка здраво изишао”), али по цену највеће издаје. Иво Црно-
јевић и сестрић се поново срећу пред крај песме и поново је на
Јовану капетану да ујаку саопштава трагични биланс старчеве
непромишљене одлуке.

Анахронизми у Милијиним песмама
Као даровити гуслар, старац Милија је, по обичају, настојао да
радњу песама “старијих времена” приближи свом родном крају.
Пошто потиче из Колашина, он ће у “Женидби Максима Црноје-
вића” два пута, уз стајаћи епитет, поменути реку која тече њего-
вим завичајем:

“Крени ђецу до зелена Лима” и
“Од тог мора до зелена Лима.”

У песми “Сестра Леке капетана” и “Бановић Страхиња” помињу се
нека метохијска села и Призрен, па је певач сигурно некада по-
сетио и Косово. На свадби Црнојевића налазе се многи поглавари
који су живели век касније, а “од племена која се окупљају на
свадби набрајаће махом себи најближа и најпознатија: Васојевиће,
Братоножиће, Дрекаловиће и Куче.” 28 Неке ствари које се помињу
у песми, као што је крвна освета, “одговара до потпуне верности
слици црногорског друштвеног живота крајем осамнаестог и
почетком деветнаестог века за владе Петра Првог.” 29 Дворови
Црнојевића и двор Леке капетана, по свој прилици су турске куће
какве је Милија виђао у свом крају или можда конаци Милоша
Обреновића.
Милијини јунаци из старих песама у ствари су слике људи
какви су бивствовали у црногорском патријархалном селу на по-
четку деветнаестог века. Владимир Недић запажа низ заним-
љивих појединости: Југовићи су окупљени око оца, као што
су синови у породичној задрузи, а Иван Црнојевић одгађа си-
новљеву свадбу до прве жетве и бербе. Међу сватовима зетског
бана налазе се већином чобани и тежаци, који су оставили своја
рала и стада. Посебно се примећује протокол како се жена понаша
у тој заједници: шурњаје дворе свекра, господаре и зета; Иванова
љуба дочекује господара, љубећи га “у скут и у руку”, а несрећна
Латинка двори Максима док он пише тасту писмо.
Неки описи ликова нагоне на помисао да је старац Милија у
својим песмама проговорио и о себи. Старац Недијељко “што му
б’јела прошла појас брада” чува и пуни топове као што је и Милија
био крај топова за време Првог устанка. Петар Бакотић сматра да
и лик старца Јездимира, који нема порода, асоцира на певача, који
пева о својој инокосности. Старац дервиш сам лије себи чашу и
сам пије, а Вук је, пишући о Милији, споменуо како он сваки час
припија “злу” и “грдну” ракију, сипајући сам себи у чутуру.