Епске формуле у песмама старца Милије

Посебне унутрашње (медијалне) формуле
Појам и улога медијалних формула
Често се изједначава назив формула са називом опште место,
али “по концепцији знатно шира од статичких појмова стаја-
ћих речи, сталних епитета, стереотипних фраза, формула је про-
дуктивни метричко-акустични, синтаксички модел за ствара-
ње нових стихова.”
Унутрашње формулама називамо унутрашњим због њихове
позиције унутар епске песме. Оне имају два слободна краја и по-
стоје да би повезали суседне сегменте – један крај се везује за оно
што се у претходном сегменту завршило, а други за оно што ће
после тог сегмента доћи. Усмени стваралац прихвата, одбија или
модификује обрасце који су утемељени у традицији и “ствара по-
ливалентне структуре које се небројено пута могу понављати у
различитим контекстима; оне се састоје из многобројних мањих
или већих међусобно функционалних делова испуњених кон-
кретном садржином.”
Вук је записао да је старац Милија своје песме увек певао дру-
гачије, поштовао је искључиво усмену реч. Трудио се да свој ис-
каз прилагоди врсти слушалаца од којих “можда није очекивао
помоћ, али је ишчекивао спонтану реакцију, коментар, одговор,
питање.” 20 Зато и јесте често убацивао своје коментаре и смањио
непотребна понављања, јер је његово певање текло природно и
сигурно. У његовим епским десетерцима готово и да нема чувене
словенске антитезе. Ипак, и Милијине творевине (јер, песме и је-
су творевине народних певача – они их чувају, али и обликују, мо-
дификују и не може се са сигурношћу тврдити чија варијанта
песме је изворна) имају своја “стајаћа” места, нарочито у описи-ма
јунака, што ће се уочити у следећем прегледу посебних медијал-
них формула.

Формуле описа (атрибуција) јунака и формуле мегдана
Старац Милија се при описима и изграђивању ликова користио
техником паралелизма. У његовим песмама има много двојника
који се међусобно осветљавају, како међу главним, тако и међу
епизодним ликовима.

/”Удари се јунак на јунака”/

У опису Бановић Страхиње истичу се његови мрки брци, који
му, кад се ражалости, падају на рамена и по којима га препознају
дервиш и његова љуба:

“Ја познајем чело како му је
И под челом очи обадвије,
И његова оба мрка брка.”

Уз јунака, наравно, иде и коњ (“пуљати ђого”), често и соко, али
уз Страхињу препознаје се његов хрт Караман. Ретко је да епски
јунак има пса као помоћника, али овде се он јавља као симбол
верности; зато се и сукобљава са неверницом. И Страхињић бан
и Влах-Алија (уз кога стоји стални епитет “силан”) су парњаци
што се види по једном симетричном приказу тока њиховог боја
када “удари се јунак на јунака”: најпре потежу копља, па перне
буздоване, бритке сабље, под њима су добри коњи (ђого и вранац)
који имају кључну улогу у сваком мегдану. Када пребију и сабље,
започињу борбу голим рукама и ту су једнаки, што поткрепљује
стајаћа формула “носише се љетњи дан до подне”, али смрт Тур-
чина наступа када га бан зубима прекоље “како вуче јагње”. То
анимализовање главног јунака уочава се и при Марковом поласку
по побратиме, када Шарац од вина крвав до ушију дође, а његов
господар крвав до очију дође, нестаје разлика између човека и
звери што и Милија потврђује стихом “А кад ала алу појахала.”

/Прави и лажни младожења и два старца/

Милијини епски јунаци увек начине кобну грешку, односно, “иш-
тете”: Страхиња је иштетио, јер је позадуго “зачамао” у тазбини
опијен лагодним животом, Марко је иштетио када је полазио у
просидбу, Гавран када је у зао час окупио дружину, али највише
је иштетио Иво Црнојевић на свом походу (“Иде мудро, прогово-
ри лудо”), постављајући кобан услов који не може бити испуњен.
Како би се услов ипак испунио, наступа колективна превара – на
сцену ступају прави младожења и његов заменик. Ова два лика
грађена су на принципу контраста: Максиму је лице поцрнело
после краста, а што се двојника тиче “љепоте му у сватове нема”.
И одело је у функцији маске: са несуђеног младожење скида се
“златно перје” и “чекркли челенка”. Каталог свадбених дарова ка-
рактеристична је формула у “јуначкој женидби са препрекама” и у
овој песми они имају стајаћу функцију, али и додатно потцртавају
Милошеву лепоту, када прима златну кошуљу “на прсте плетену”
и коласту аздију. Даровање младожење пропраћено је Милијиним
коментарима (“Ја каква ли дара донијеше!” и “А да видиш злосрет-
не пунице!”), који су предсказују фаталан исход свадбе. Коначан
сукоб двојице младожења представља мегдан без мегдана, јер
Максим из затрке убија Милоша, а затим му сабљом одсеца главу
и баца у зобницу, као што се поступа са отмичарима девојки. Зло-
кобна је и појава статичних ликова, такође распоређених у парове:
два Арапа и два Латинина, са крварим рукама до рамена (као га-
врани зловесници у песмама) који стоје на капији као четири ја-
хача апокалипсе. Кроз “Женидбу Максима Црнојевића” просто
све врви од наговештаја: од самог почетка, када Иво крши услов
који је сам поставио због повређене сујете, преко изостављања
кума из каталога сватова, па све до откривања лица Латинкиног
пред Милошем. Иако се не срећу директно, Иванова љуба и Ла-
тинка имају исти став по питању преваре: сматрају је непотреб-
ном, јер знају да “свак се боји муке и невоље” и “свак може муке
допанути”. Мада су слично описани, старац Недијељко и старац
Јездимир су антиподи. Први је ратник и чувар, а други племић
којем није дато да настави своју лозу – “крхко и варљиво човеково
трајање разапето је управо између та два пола, од којих један по-
ништава живот, а други оплемењује постојање.”

/Три добра јунака/

Уз Марка Краљевића, као што је познато, иде Шарац који је “по-
кривен чохом до копита” и “зауздан ђемом од челика”, али и
топуз који Марко припасује уз седло. Међутим, Милијин Марко
припасује сабљу димискију “у острицу остру и угодну”, а коњ
се не именује као Шарац, једино се помиње да господар са њим
дели вино. Затим следе описи Маркових побратима. Милошево
облачење јесте једно од “стајаћих места” старца Милије: помиње
се и коласта аздија (плаћена са “тридесет ћеса блага”) коју добија
Милошев имењак из “Женидбе Максима Црнојевића” и мрки
брци, какви красе и Бановић Страхињу. Спремање Рељино није
обухватило детаље и сталне епитете, већ само коментар:

“Није шала један крилат јунак!
Није шала крила и окриље!
А јадан ти према њему Марко!
А јадан ти Милош војевода!”

Из Милијиног коментара проистиче да су јунаци приказани гра-
дацијски од најнеугледнијег до најлепшег. Чини се да је климакс
присутан и када горда Росанда вређа своје просце: Марко је “тур-