Поетика и реторика објаве у исказима Новице Тадића

себе, ни своје. То је најболнија објава распетог, екстаза коју само
мајсторија песника искупљује од патетике у објави најјачег патоса,
али и најделатнија реторика. Она се не приповеда покољењима,
не препричава с колена на колено, не саопштава се другом, нити
заветује иком. Само је у једном лицу, само је у једном чину, достојна
песништва, објава, actio, pronuntiatio. Својеврсна јововска поетска
реторика “зазивања” (Лазић 2011: 107) у топици кушања и трпљења
“погибељи по људском”, па отуда и клетвено и молитвено у малој
тадићевској реторици по Јову. Разоткривен женом, посрамљен
братом, сугерисан пороком, осујећен пред Богом, изобличених
гласник, лирски субјект је зло као свој поетски крст понео да би
га опевао, објавио, признао, себе заложио, осамио, “све самљи”...
трчећи из улице у улицу мој господе / са шестаром твојим /забоде-
ним у / теме. Ова снажна настасијевићевска слика (Јелачић 1995:
94–105) у аутентичној Тадићевој поезији решава могуће поетолош-
ке дилеме идентитета објављеног, исповеданог и искупљеног. Игла
кружнице јаства бића обележава место чина објаве са условом сло-
бодне воље. Нема исказа бића без чина појединачног исказивања,
нема објаве бића без објављеног, нема велике поезије без страда-
лачке христоликости песника. Само тако могу бити одрживе по-
менуте поетске кружнице смисла предиспонираног вида остваре-
ња малих песничких теургија, које су у ствари поетска акробатика
узрастања од уже, егзистенцијалне кружнице временско-простор-
ног делања логосних оличавања бића, на ширу – јаствену, над-
временску, путању до дома бића од искони9, оликотворену10, ис-
купљујућу11.
Ако смо на трагу тадићевској објави, онда је и глаголско време
његовог лирског субјекта презентска категорија – реторичка оса
која одређује друге две временске референце тренутком чина
објаве. То је исти онај епифанијски тренутак који призива веч-
ност. Само у презентској оси објаве егзистенцијално време постаје
катализатор до надвременског. На духовној оси, тадићевски по-
етски катализатор је патња. Патња је место сусрета тадићевске
самоироније и меланхолије, али и темено полазиште оцртавања
оне искупљујуће кружнице смисла као остварења бића.
Ако је логосно људско пројављивање на уста12, хабитусна по-
јавна акробатика, иронија огледања у огледалу, стварање дахом
које увек огледало замагли, онда је јасније зашто су Тадићеве гро-
тескне регресије обележиле баш то место рађања логосног човека
као бића. Најдоминантнија егзистенцијална трансформација
бића управо је “на уста”, као акробатика узлета или пада, од ду-
бине стожерне тачке зависи правилност делатне кружнице коју
људско оцртава собом. Тај акробата је и Тадићев лирски субјект,
онај са божијим шестаром у свом темену. Кружнице су од дубине
даха, али и од чистоте и узвишености гласа објављеног, најпре ис-
прекидане и задебљале као мукли ропац, па затегнуте до пуцања
неоствареног крика, а онда савршено уобличене, попут монаде и
ореола молитвеника. Ако је његов лирски субјект биће објаве13,
онда је он и реторички артифекс14, творац објавног говорног ни-
за, речи једних за другим у времену, радњи, онда је он делатник,
логосник. Као што се биће рађа на главу, логос се зачиње почет-
ком, и остварује у сукцесивности времена, никада потпуно са-
гледив у тренутку. А запис, он је пародија логоса, тек линеарни
низ, слова као облици и боје у простору, сенке објаве, постфе-
стум, версус. Понекад се одаје утисак да су Тадићеви стиховни
записи слични говорном дискурсу, природи исказивања, одрази
говорења. Тек ће молитвени ритам његових каснијих певања
унети симетричнији силабички поредак у његове поетске записе.
Тако је и ритам стилизација емоције било логосног бића песнико-
вог. По томе је његова поетика реторична.
Реторичке интенције су присутне и у вултусно гротескним
трансформацијама његових поетских бића, оних именованих:
кезило, кезилићи, кокош, грицкало, ругало, облутан са рибљим
устима, кривоуста и оних неименованих: који се јавља у при-
гушеним муцањима, који се јавља у јасном гласу. “Очито да се
необичност једног бића које је конституисано у поетској равни,
која не поштује законе стварности, подвлачи и податком о начину
говора. Нема сумње да овим пребацивањем говора из једне сфере
у другу, лирски субјект постиже ефекат онеобичавања” (Микић
2010: 49). Место трансформисања, место логосног остварења, али
и регресије у бесловесно, почиње од тамног ждрела и зачиње по-
етску галерију артикулацијских видова бивствујућих људских
остварења. Њихова визуелизација је перцепција чулом слуха, ло-
госно примање и одражавање, Потукачево слушање са рефлек-
сијом (Тадић 2009: 19). То је она обесмишљена, неартикулисана,
нелогосна јека коју обуздава тек “мистицизам језика” у именовању,
у прецизирању, у откривању. Све што је неименовано изазива
страх, стрепњу, зло, чија демонска природа без обличја запоседа
створено по облику и лику, са именом. Све неодређено и неиме-
новано попут злокобног је предсказивања које нема границу у
домету, са ахасверском интенцијом у одржању манифестованом
у “јези од искони”. Именовање је тек логосни делатни чин којим
је именовано уобручено речју која га приводи, откривање које
обуздава, суочава али и зауставља, објава која ослобађа. Поетска
реторика искупљења. Тадићеве песме о кезилу таква су објава из
ждрела, “са посебном мисијом” (Тадић 2009: 18)15.
Песникова поетска објава је комплексна, самоиронична у
потки, провокативна у сугестији, меланхолична у ритму, изази-
вачка у текстури. Мотиви његовог поетског ткања су и од митско-
фолклорног предива у којима су виђени и чворићи басме (Микић
2010: 157) – палимпсеста нове слоговне бројанице, невине дечије
разбрајалице, најсличније ритму молитве. Та упредања су од де-
латне силе враћања нарушеног поретка управо распредањем, от-
кривањем, расплитањем заплетеног. То поетско ткање је изазов
свих оних тумача које је тадићевска сугестивност уплела у мре-
жу типичних решења критичарских модела. Отуда је све јаснија
несаговорничка позиција лирског субјекта, меланхоличног маје-
утичара, песника монада, у првих двадесет година стварања, и
све очигледнија ритмичка усаглашеност у молитвеним дијалози-
ма са Богом Тадићевих песама новијих времена. Он се не руга ро-
мантичарским и експресионистичким траговима којима крити-
чари проходавају његово стваралачко поступање, али им намиче
мамце и затире трагове, јер објава је делатна као басма, као дечја
игра... као исповест... као молитва.
Најромантичкија у његовом стваралаштву јесте иронија, ко-
јом се песник разликује од хроничара зла, а којом је његов лирски
субјект сократовски син, самоиронично одношење духа према са-
мом себи, одсуство чежње уклетог песника града за буколичком
топиком раја. Најироничнија је његова теодикеја, смисао поет-
ског бестијаријума као обрнуте слике пакла, премештене, пред-
ухитрене, проживљене, искупљене. Својеврсна поетска метамор-