Поетика и реторика објаве у исказима Новице Тадића

фоза слике света, која га, огрезлог у наличју, враћа лику, изобли-
чава ради уобличења отиском у самоспознаји, разаткава га да би
му чворишта прочистио, да му синтагма продише новим смис-
лом у објави.
Иронија покреће и “амбивалентно кретање семантичког
клатна” (Микић 2010: 30) свеколике дијалектике исказивања – ре-
лативистичког распећа људског промишљања. Клатно зауставља
једино страх, почетак објаве, тамни пењач. Тамни пењач није
један из галерије романтичарских фантастичних бића, утвара
Ахима фон Арнима, ни Тиков вилењак. Можда најсличнији Хоф-
мановим урбаним демонима, он ипак није фантастика иреалног
света специфичне мистичне улоге, већ онтолошка мистичност
амбивалентног људског16. Он је онај вечноприсутни, под кожом,
тик кроз опну, пулсирајући, угибајући, гмижући покретач – егзи-
стенцијални страх сам, настасијевићевска егзистенцијална зебња
(Глушчевић), дамар бића, вид бића, биће само, гласник, коловођа.
Иронична је и сенка која затамњује биће, негатив угрожен од
отиска, петарпановско изневеравање пратећег, злокобни пред-
знак одметништва. Градирана до ноћи, она неће остварити ону
новалисовску обједињујућу ноћ утехе, свејединства, која пониш-
тава неподношљиву индивидуалност дана. Романтичарска ноћ
спаја, удомљује, а Тадићева је само домет сенчења, затамњења,
страх од непознатог а очекиваног, извесног, утолико је ироничније
призивање ноћи. А шта ако је, пародирајући романтичарско сје-
дињење, ноћ Тадићевог лирског субјекта оно субјективно време,
време чина самообјаве, прототип свих суочавања, када се сва
светла угасе на позорници фортуна комедијанта, када се “омили
тама у којој је топло као у утроби” (Тадић 2008: 17), пред ледином
“циче од искона” која љушти све маске у најави сценског наступа,
те голготе по људском у време исповедно, време објаве: где умирем
на сва уста / ругоба последња, изобличење / свих изобличења ја
сам... О дођи већ блиска ноћи / Од чисте воде што си страшнија.
Исповедни изричај, објава у речима-огледалима, одрази су вла-
ститог сагледавања – изобличавања. Овде нема места Нарцису,
ово је време Златоустих. Истина и иронија огледања, сагледања.
Позорница и утроба, козметика и реторика. Етос и Логос.
Тадићева онтологија је логосна. “Ја верујем у моћ језика [...]
Вербална мељава што се подиже са Земље, није од песника” (Тадић
2009: 16). Његова елокуција није сервилна у пријемчивости. Често
логички нерашчлањена, одбацујући уобручену синтаксу, налог
је ангажоване перцепције заслуженог естетског кусања, по мери
захвата, по моћи примања, по умећу слушања. Једна је од најстро-
жих имплицитних критика људског словесног предиспонирања,
лакмус умећа читања, мајеутичар на делу.
Отуда и топос унижавања, близак исповедном тону: И бреме
грехова носим, / и зле ме речи уживају (“Непотребни сапутници”),
или Мајко Божја, много тога сам пропустио / доброг саветника
не послушах / сав се израњавих, начиних се прахом, недостојним,
сатрвеним, слабим (“Клетва”), изузетак од афектиране скромнос-
ти, катализатор људског оличавања, провокативна поетска ин-
дивидуализација. Наслеђем из наше средњовековне књижевности,
затиче неспремну перцепцију навикнуту на игре речима као до-
минантан вид књижевноуметничких онеобичавања. Каламбури
разоткривања задужени су јасним поентама. Овде је читалац
удостојен присуством, чиме се отвара једно ново становиште
естетике перцепције или типологије аудиторијума – реторичке
позиције удостојавања.
А опет, најромантичнија у његовом стваралаштву је меланхо-
лија. “Осим крајњег зла, смртног греха, не постоји ништа тако
црно. Постоје сенке, сенчења. Ето, и сета и меланхолија могу бити
лепе” (Тадић 2009: 20). Омеђујући простор људског с оне стране
белог и црног, Тадић га насељава дијалектиком амбивалентног17.
Сета у њој вуче наниже, а срећа навише, као што бело у сивом
никада не да црном да превлада. Меланхолија је духовна и есте-
тичка последица рањивости и “конституционалне туге, онога
што Данте назива ‘la grande tristezza’, која израста не из неког по-
себног повода, него из самог постојања” (Guardini 1993: 15). Она је
услов епифанија, екстазирања, али и оног непогрешивог поетског
обликовања којим се изричу суштине. Њу објављује биће у првом
несвесном детињем крику, који ће даље немо подражавати сваки
пут кад страх и бол означи сусретање са стварношћу која рањава.
Она је кћи интимне тежње душе ка великом средишту, полет из
нутрине18. То је и тадићевска поетска жудња да се умакне споља-
шњем постојању и пригрли истинска тама утробе, његова “ноћ”
која никад није црна јер и сама припада домену светлости, као
тајна стваралачке енергије која изнедрује његове савршене поет-
ске облике. У својој суштини, меланхолија је исконска чежња за
љубављу, која је увек и жеља за испуњењем и самопоништењем
у остварењу. Меланхолија је жудња за апсолутом, и својим при-
суством сведочи да Асполут постоји. Зато у Тадићевим песмама
нема очајања, оне су тек песме “тамних ствари”, оне су његове бо-
гочежњиве монаде. Духовна ведрина која раздањује посведочену
таму јесте оваплоћена Лепота која исијава из суштаственог суп-
страта његовог певања о томе да је “већ небески благослов осећа-
ње очаја и пакла, који отелотворују божју реч, божју промисао и
у језику и у поезији” (Тадић 2009: 29). Ово је тајна сваке, па и на-
стасијевићевске и тадићевске теодикеје у којој црна жуч у беле-
рофонтовској људској судбини не спречава да се омирише миро:
“Мислим да онај ко падне, ко се разгради, тај може кроз патњу до-
ћи до аутентичне наде, или како се то каже, звезде угледа из мра-
ка. Можда нема ниједног дубљег сазнања од патње” (Тадић 2009:
29). То је суштина Тадићеве поетске објаве, али и траг о природи
једног особеног поетског надахнућа у савременој поетици срп-
ског песништва које ће некварљиво сачувати и честице духа
једног народа у његовим најбољим сведочанствима19. То су тек оне
мрвице божије промисли које нас, ако им будемо достојни трага,
могу одвести до духовне ситости остварења у уметности која је у
својој бити религија.
На овом месту би Новици Тадићу Настасијевић заветовао
епитаф: “Истинитост доживљавања духом потпуно се поклапа са
нужношћу остварења у израз. Јер, чему толике жртве при којима,
у некој радости патње, изражавајући се, људски створ самог себе
сможди. Као да је иза тога неки тајни услов: дало ти се да би целог
себе дао” (Настасијевић 1991: 58).
Ако нешто може повезати Тадића са Настасијевићем, сем ето-
сне осамљености у свету, коју је Тадић посведочио изјавом да је
почетак песме “Госпи“ (Све самљи) можда најбољи почетни стих
у српској поезији, онда је то начело јединства живота и уметно-
сти, којим логос обликотвори етос у људски лик “интегралног
човека”. Настасијевић га проналази у једном музичком принци-
пу – распеваности. Он ту распеваност зачиње човечанско-божан-
ским дослухом. Божанско надахнуће мелодијске је природе, а
оно надахњује говорнике, песнике, вајаре, архитекте. На самом
путу до мелодијске артикулације та распеваност захвата говор,
зарад поезије. Биће распеваности своју општост конкретизује
матерњом мелодијом, она је живи израз духа, логосна вертика-
ла. На сличној поетској вертикали слике света остварује Тадић
свој искупљујући простор објаве. И док је код Настасијевића то
мелодија која прати процес нестајања материје, мукла, понорна,
до звучне таутологије згуснута, у сваком тренутку спремна на
утапање у непомичну тишину, безгласна, а опет, есенцијална ме-
лодија, разложена до праелемента, прочишћена у својој ејдетској
суштини, јаствено спрегнута са духом рода, хорски распевана,
саборна, већ искупљена, Тадићева је поетском објавом апокалип-
се света посвећенички преображена самораспећем, логосно екста-
тична, молитвено усхићена, с вером у искупљење, молитва пока-
јаног разбојника.
Господ је милостив. Спасиће он понеког разбојника. Песме
остају на земљи, неке као драч, неке као уређени врт са стазама
које воде према небу.