Соколи у борби против
Аустро-Угарске монархије

Објава балканског рата 1912. била је подстрек соколима у
Аустро-Угарској на нове напоре. Многи соколи су отишли у
Србију и Црну Гору, где су ступали у редове ослободилачке војске.
Многи побратими хтели су да иду као добровољци у Србију. Ру-
ководство је било за то да остану у Аустро-Угарској и да ту изврше
своју дужност када буде требало. (15) Организован је рад у свим
друштвима око прикупљања помоћи за Српски Црвени крст у
Београду. Сарајевска “Просвјета” је, заједно са другим српским
културним установама у Босни и Херцеговини за три месеца,
прикупила и послала прилога у рубљу и новцу Српском Црвеном
крсту у вредности од милион златних круна. (16)
Српска соколска жупа на Приморју одржала је слет на дал-
матинском Косову код цркве Лазарице, крај Книна на Видовдан
1914. На слету је Грга Анђелиновић одржао говор подељен у 4
дела, а сваки се завршавао рефреном “Не кличем здраво ни мени
ни вама, већ оним јунацима који ће скоро гинути за народно
уједињење”. (17)
После Сарајевског атентата 1914. отпочео је прогон сокола у
Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914. па све до краја 1918.
тамнице су биле пуне сокола. Ухапшен је соколски надзорник
округа посавско-подрињског. Мишко Јовановић, и најактивнији
соколски и побратимски радник, учитељ Вељко Чубриловић, из
Прибоја због учествовања у атентату. Тузланска омладина била
је у уској вези са соколима. Кад је Мишко Јовановић изјавио да је
у Београд ишао због соколских послова, започело је хапшење со-
колских радника. (18) Због учешћа у атентату Мишко Јовановић
и Вељко Чубриловић осуђени су на смрт. Мишко Јовановић је у
свом писму жени написао: “Поздрави ми све српске Соколе и по-
здрави их соколским Здраво!” Под вешалима су викали: “Живио
краљ Петар – живила слобода - живила Србија!” (19) Због свог со-
колског рада био је др Лаза Поповић заједно са осталим соколима
бачен у тамницу и оптужен у загребачком издајничком процесу.
Др Лаза Поповић и вођа Српског сокола у Сремским Карловцима,
Милан Теодоровић, били су ухапшени и провели су 16 месеци у
истражном затвору. Др Лаза Поповић био је осуђен на 10 месеци
тамнице, а Теодоровић ослобођен и узет у војску, где је издржао
све тортуре као политички сумњив. (20) На основу списа др Лазе
Поповића, који је био духовни вођа српског Соколства, и програ-
ма ,,Народне Одбране”, соколи су били оптужени да су спремали
народ на побуну и отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угар-
ске и припојење тих крајева краљевини Србији. Процес је почео
3. новембра 1915. На оптуженичкој клупи је било 156 оптужених.
Од њих 42 оптужена су одговарала за соколство, а осталих 114
за рад “Народне одбране”. Соколски радници бранили су идеју
соколства, а то је била слобода и самосталност не само српског
народа, него уопште Славенства. (21) Тужилаштво није успело да
мање образоване оптужене соколе наговори да сведоче против
осталих. На процесу су од сокола осуђени Чедо Милић на смрт,
др Војислав Бесаревић на 18 година, Владо Малић на 14 година,
Атанасије Шола и Јефто Дучић на 12 година. Осталим соколима
изречене су казне од шест до десет година. Робијали су у Зеници
и у Травнику. (22)
Стеван Жакула је био међу првима ухапшен 1914. Као раз-
редни старешина Гаврилу Принципу и друговима, од власти је
сматран као духовни отац пробуђене омладине. Жакула је за свој
јуначки став на суђењу, осуђен на 5 година робије. Призивни суд
је казну повисио на 8 година. У тамници је провео 4 године до
ослобођења 1918. (22) Милош Ђуран и Љубо Мијатовић су опту-
жени као побратимски идеолози и осуђени на 10 година робије у
Зеници. (24)
Соколи су настојали да пребегну у Србију и Црну Гору, али
многи од њих нису успели. Капетан Милан Срзентић био је пре
Првог светског рата предњак Српског сокола “Душан Силни” у
Дубровнику. Приликом стрељања у херцегновској утврди Шпа-
њоли септембра 1914. Милан Срзентић стргнуо је мараму и са
руком на срцу довикнуо: “Овако Србин умире! ... Живјела
Србија!” Од истог плотуна пао је тога дана и његов старији друг,
капетан Филип Хаџија из Оребића на Пељешцу. Члан Српског
сокола “Душан Силни”, Васо Милишић, спремао се на бегство
према српској граници, када су га издали неки “другови”. Стрељан
је 10. априла 1915. у Леденицама (Кривошије). Умро је са покликом:
“Живио Краљ Петар! Живјела Србија!” (25) Соколи су се преда-
вали српској и руској војсци. Поред појединачних пребега, пре-
давали су се цели пукови. Кроз соколске редове пронела се вест
да је соколска значка легитимација за пријем у Русију. Дошавши
у Србију и Русију, соколи су међу својим земљацима ширили
идеју отворене борбе и позвали их да ступе као добровољци у
српску војску. Већ 1914. у редовима српске и црногорске војске
добровољци су се борили у посебним добровољачким одредима
или су распоређени по редовним пуковима. Добровољци из Русије
упућивани су из Русије Дунавом за Србију све до јесени 1915, када
је Бугарска напала Србију. После прекида везе са Србијом Дуна-
вом, добровољци у Русији почели су да организују самостални
добровољачки одред. Почетком 1916. организована је прва српска
добровољачка дивизија у Одеси. Соколи на челу добровољачког
покрета у Русији, револуционисали су се током студија на праш-
ком и загребачком универзитету. До доласка српских официра са
Крфа, добровољци су сами провели организацију својих пукова.
Ту се показао значај соколске дисциплине. Употребили су сокол-
ску команду. Свечано је прослављен Видовдан 1916. Поподне је
пред одеским грађанством и представницима руских власти цео
други пук наступио са простим вежбама, које су биле одређене
за забрањени свесоколски слет у Љубљани 1914. Соколе војнике
водио је Анте Микуш, резервни капетан и добровољац, а пома-
гали су му Кешко, Ведриш, Ловрић и Равник, потпоручници-
добровољци. Соколски поздрав, “Здраво!” био је поздрав добро-
вољаца. Дивизија је учествовала у борбама против Бугара,
Аустро-Мађара, Немаца и Турака. (26)
После ослобођења соколи и побратими вратили су се своме раду.
Поводом слета 1924. у Сарајеву Душан М. Богуновић је иста-
као: “Приликом свог боравка на слету у Сарајеву видећете там-
нице, вешала, историју тога Соколства. Видићете и упознати
старешине, вође, тајнике и обичне чланове, који су за време рата
носили соколски крст. Видећете децу: Мишка и Вељка, или још
других знаних и незнаних Сокола, чији очеви и мајке на вешалима
завршише свој соколски живот. Нећете наћи много организације,
справа и домова, али ћете наћи душу соколску, која, кад се мало
снађе после тешких удараца, створиће и организацију и справе и
домове – јер душа и идеја услови су живота и стварања.” (27)
У предговору Споменице, коју је издало Соколско друштво
у Старој Пазови, др Лаза Поповић говорећи о предратним соко-
лима истакао је: “Није било веће сиротиње, није било мање ис-
куства, није било горих прилика, па се обарало, јуришало и за-
узимало, увек напред и са огромним одушевљењем само напред
... оних дивних ђака, богословаца и омладинаца фрушкогорских
од пре двадесет пет и више година. ... Чудна су и велика времена
била, али за нас нису прошла.” (28)

Српски соколи у Аустро-Угарској сматрали су да је њихов зада-
так био да се сав народ без разлике на веру упозна и спреми за
дело уједињења и ослобођења. Исто тако, да се најмлађе инте-
лектуалне генерације васпитају у духу соколског схватања о не-
миновној потреби борбе против Аустро-Угарске. Од напредне
омладине требало је створити генерацију која ће бити претеча
отворене борбе за слободу и уједињење. Вођство Српског сокола
у Босанској Градишци дошло је прво на мисао да се соколство
пресади у широке народне слојеве помоћу Побратимства. Сви
који су ступили у Српски соко знали су шта их чека у борби за
ослобођење и уједињење. После Сарајевског атентата 1914. отпо-
чео је прогон сокола у Аустро-Угарској монархији. Од 28. јуна 1914.
па све до краја 1918. тамнице су биле пуне сокола. Због учешћа
у атентату Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић осуђени су
на смрт. Српски соколи настојали су да пребегну савезницима и
ступе у редове српске војске. На основу списа др Лазе Поповића,
који је био духовни вођа српског Соколства, и програма “На-
родне одбране”, соколи су били оптужени да су спремали народ
на побуну и отргнуће Босне и Херцеговине од Аустро-Угарске и
припојење тих крајева краљевини Србији. На суђењу соколски
радници бранили су идеју соколства, а то је била слобода и само-
сталност не само српског народа, него уопште Славенства. После
ослобођења соколи и побратими вратили су се своме раду.