Из румунске књижевности
22. 10. 2014
Јон Мурешан

Тунел

Седели смо за столом чекајући келнера.
И били смо тужни и замишљени,
јер смо знали да немамо још много од живота.
Кад, наша се слика урезала у зид према путу,
као да је нечији поглед, баш тада, хитно хтео
да нас види не трпећи одлагање, као кад би нам
дете тестерицом за резбарење усекло облик
у комад даске.
Затим се наша слика урезала у аутобус који је баш пролазио,
задржавајући га цео минут
док није прешла кроз њега.
Затим је наша слика пробила зграду преко пута,
пролазећи кроз ормане и столице
кроз децу и домаћице.
Седећи за столом и чекајући келнера наша је слика
прошла као тунел кроз планине на видику
и пробила слан ваздух над морем
и турски брод и рибу.
И попут стакленог тунела наша је слика пробила
пустињу.
И мати је осетила пробадање у грудима,
када је наша слика, седећи за столом и чекајући келнера,
прошла кроз њу
и наш је пас лајао,
и петао кукурикао на плоту,
прободен.
И полако, мрзовољно, наша је слика изрезала град,
и зид насупрот крчми и наша је слика
на нас кидисала,
без нас у себи.

Толико је лепо

Тамо горе, на брду, налази се црвени диван.
Крај црвеног дивана сто жутих застава лепрша на ветру.
Изнад лете велике птице, црне и неме.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.

Крај црвеног дивана налази се дрвени сточић,
на сточићу је табак беле хартије и ваза са правим цвећем.
Још је ту и госпођа са дугом, зеленом хаљином.
Крај дрвеног сточића седи на столици од абаноса.
Има руке беле и веома хладне.
Белим и веома хладним рукама пише,
преписује великим штампаним словима једну песму Еминескуа.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.

На другом брду ја спавам у трави, између шљива.
Уморна ми се глава одмара на белом јастуку.
Испод јастучета имам нож и секиру,
док спавам тако, сумњам да сам полудео.
Мој сан је око мене као ограда од бодљикаве жице,
да ниједна животиња и ниједан човек не могу доћи у мој сан.
Ниједан човек и ниједна животиња немају шта да траже
у сну другог човека и друге животиње који спавају између
шљива, у трави.
И толико је лепо као да сам јуче умро.

Све је лепо у свему.
У долини, у селу, ствари су нахерене и љуљају се
у знак поштовања према неком,
са једне и друге стране пута хиљаде птица певају
неуредну и нападну песму.
Спушта се вече. Сунце је црвено.

Нечија сенка, не знам чија, као чипка пада ми на лице.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.

Кров

И шта је било да се каже, рекао сам ти у право време:
да је кров куће разбијен,
па ноћу са јастука гледам звезде,
а кад пада киша, пада и у наше тањире,
а кад је сунце, сунце је и у нашим тањирима.
Поправи кров! Молио сам те.
А сада га је ветар ишчупао
и кад је небо црно, црни се и наша кућа.
А кад је небо црвено и наша се кућа црвени,
па немамо своје унутра,
и немамо своје напољу.

Из румунске књижевности
22. 10. 2014
Александар Стојковић

Пиета

улазим у саборну цркву
завлачим руке у џепове јакне и вадим патент
дижем се на врхове прстију хватам ексер за главу
и вучем полако

када осетим да је изашао брзо притискам прстом
(као што болничарке притискају
комад вате натопљен шпиритусом
на место из ког су тек извукле иглу)

тело пуно талога
пада на земљу
пођимо кући
наложио сам ватру
одморићеш се неколико сати
и ране ће у сну зарасти

Као зец у пољу

наша се очајања јављају из сна
на ивици шуме
ево животиња као изврнутих рукавица
како јуре испред пушчане цеви

шумар иде за њима
ту је да врхом цокула тек прекрије трагове
да поброји конце
умршене у грању дрвећа

остајем сам као зец у пољу
више се не осећам рањив
и тело се полако полако разгиба

као када заспиш на руци (преко руке?)
будиш се
и све се за неколико секунди враћа у нормално стање

Облик псето

крик се креће телом као мрља уља преко бистре воде
овога је пута моје срце проклијало у грудима
као кромпир заборављен на кухињском столу
на дну картонске кутије

ништа не могу да видим
осим тела које сваког часа мења боју
као расечена дуња заборављена на столу

вратио сам се равно одакле сам кренуо
изнова јутро почиње зашећереним медом
и трагом означеним на плочнику
за тело које се неће смрвити
о бетон

Наговештавање раја

пада киша
ватрени језици мичу се под кишобраном

излазим из себе и гледам вас
очима човека који је хранио пацове
а затим је усијао ведра на стомацима осуђених

толико је апстрактан појам осећај кривице
да бих могао ведра да напуним водом
и да останем међу вама
говорећи о патњи

Из румунске књижевности
22. 10. 2014
Дан Коман

Мале ноћи

у последње време имали смо само мале ноћи
које не прекривају више од два – три човека и
које немају ни свежине ни мрака
пре би се рекло неку врсту клонулости

сан је у таквим ноћима велика, огромна бесмислица
јер се у таквом сну јавља умор и
из обичне плаве мушице претвара се у мртвог пса
који се неће померити са средине чела
гурали га ма колико

више од годину само смо такве ноћи имали
мале ноћи које нас једва-једва прекривају

да није мариних узвика мислим да бисмо полудели

а мариних је узвика дванаест у ноћи као што је ова
који не подижу галаму не звече и не пиште у празно
јер марини узвици не стижу из страха и несанице
пре свега из урођеног поштовања према кафи

и ми, ми више од годину дана дванаест пута у ноћи
скачемо на ноге и колико траје овај врисак без буке
без буке покрећемо луду игру фокс око креветића.

Љубавна песма

преко дана је да не може боље бити јер преко дана
постајемо плишани човечуљци
и мара долази између нас и облачи нас и чешља
и благо нас шаком удара по туру
долази мара и јашући пластичне патке
тера нас да пловимо у кафи

преко дана је да не може боље бити јер преко дана
постајемо снежана и седам патуљака
и долази мара између нас и
одшрафљује нам руке и
одшрафљује нам ноге и расклапа нам стомаке
вади трице и кучине и сву вату из нас

преко дана је да не може боље бити

само се ноћу пунимо месом
само ноћу док мара спава најзад се брзо

увлачимо испод јоргана
и у тишини ударамо једно о друго
као два пилећа батака

Јабуке са бисквитима

са маром сам крај прозора. леп зимски дан
веје и ми једемо рендане јабуке са бисквитима и
ништа не говоримо.
свако својом кашичицом
свако са својим зимским јутром пред собом.
понекад се зауставимо у јелу и
спљоштених носева лица приљепљеног уз прозор
стојимо тако без изговорене речи
и моје ми дисање полако загрева лице
и полако полако марино дисање
загрева цео парк.

Page 2 of 2
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026