Мирча Елијаде
Дванаест хиљада говеђих глава
Човек подиже празну флашу и замахнувши свиклим покретом
даде знак крчмару да му донесе још вина. Затим из џепа на оделу
извади обојену марамицу и поче да одсутно брише чело. Био је
мушкарац средњих година, добро грађен, скоро дебео, с округлим
руменим лицем, безизражајним.
Крчмар се приближи, лако шетајући.
Ако нису дошли до сада, више неће ни доћи – рече стављајући
му флашу са вином. – Скоро је дванаест…
Човек га погледа смејући се, с недоумицом вртећи међу прс-
тима обојену марамицу.
Неће више доћи! – понови крчмар шкрто, наглашавајући
сваку реч.
Као да га је тада чуо, човек нервозно потражи сат, лагано
подигне главу, мрштећи се и загледајући сказаљке издалека, дуго,
присиљавајући се да не трепне.
Пет до дванаест – изусти полако, као да није смео да верује
својим очима.
Једноставним гестом, неочекиваним, скину сат са дебелог
златног ланчића који му је висио о каишу. Пружи га крчмару са
саучесничким осмехом.
Држи га! Шта кажеш? Шта мислиш колико вреди?
Крчмар га дуго важе с длана на длан, неодлучан.
Тежак је – каже након извесног времена. – Као да и није од
злата. Исувише је тежак да би био од злата.
Ово је царски сат! Купио сам га у Одеси. Био је царев сат.
И док је крчмар пун дивљења узбуђено климао главом,
пошавши према шанку заустави га, хватајући га за руку.
Ја сам Горе – рече. – Узми чашу и дођи да пијеш са мном. Јанку
Горе, човек од поверења и будућности , тако ми кажу пријатељи…
Претоварен камион наиђе поред крчме и једини прозор који
још увек има стакло задрхти. Горе наслони браду на шаку сме-
шећи се. Пратио је с видљивом пажњом крчмареве покрете. Ви-
део је како бира чашу испод шанка и дуго, пажљиво испира,
дижући је сваки час пред очи. С чашом у руци, крчмар се упутио
столу, без журбе, вукући ногу. Када је и себи наточио из флаше са
вином, тихо задубљен, Горе га запита снизивши глас:
Познајеш ли оног, зове се Паунеску?
Господина Паунескуа из Финансија? – примети крчмар.
Напунио је чашу и подигао је до усана, али се нагло зауставио,
као да се у задњем тренутку досетио нечега.
Из Финансија – потврди Горе.
Крчмар испије на брзину. Потом обрише бркове крајем рукава.
Живео је овде, поред нас, на броју 14, али преселио се. Пресе-
лио се након бомбардовања – дода иронично намигујући. – Као,
имао је наређења из министарства… – поново намигне. Горе ни-
је видео. Случајно испружи руку по столу и напипа обојену мара-
мицу. Поново поче да брише чело и образе, одсутно, скоро на силу.
Ништа ми није рекао – рече одједном. – Рекао ми је да, ако га
требам, не тражим у министарству, већ да дођем директно овде, у
Улицу Фрумоасе. Али, на броју 14 нико више не станује. Пусто је…
Преселио се након бомбардовања – понови крчмар вративши
се лагано за шанк. – Колико је света погинуло тада!…
Уђу двојица мрзовољних шофера и не изустивши ни реч седну
за сто поред прозора на којем је још увек било стакло. Горе је
поново гледао на сат држећи га даље од себе.
Дванаест и десет – уздахну тешко.
Неће више доћи – рече крчмар. – И данас смо се спасли.
Помогао нам је Бог и Богородица, па смо се извукли…
Горе брзо гурну сат у џеп прслука, живахно лупну дланом о
сто и рече:
Рачун, мештре, журим!
Затим се без напора подиже са столице, узе шешир и, окле-
вајући, приближи се шанку.
Имамо посла. Журимо! – понови више пута, јако гласно, као
да се свима обраћа. Одброја неколико новчаница и, не чекајући
одговор, прихвати крчмарову руку и снажно је стисне.
Још ћеш ти чути о мени – рече му. – Још ћеш слушати о Јанку
Гореу.
На улици га дочека слатка топлина мајског поднева. Мирисало
је на дивље руже и на рушевине. Горе натуче шешир на главу и
крену лаганим кораком.
Шарлатан – изусти кроз зубе док је пролазио поред куће са
бројем 14. Била је то скромна кућа у махали са малтером испу-
цаним на више места.
Варалица! Замајава ме, а себи сређује евакуацију. Полтрон и
варалица! Појео ми три милиона и збрисао да себи нађе скло-
ниште. Оставља ме овде самог пред бомбардовањем!
Одједном поче да убрзава корак, бесан, али након што је стигао
до краја улице нагло се заустави, опсова више пута и поново се
врати скоро трчећи. Испред броја 14 скину шешир и целом шаком
притисне дугме звона. Остао је тако дуго времена са шеширом
у једној руци, другом наслоњен на звоно, ослушкујући звук који
као да се враћао издалека, усамљен и злокобан у празној кући.
Осети како му се густе капи зноја скупљају на обрвама, али није
скидао руку са звона да обрише зној. Био је бесан.
Тада се зачу продоран, невероватан звук сирене. Горе осети да
му ноге попуштају и очајно подиже поглед. Небо је било избледеле
плаве боје са неколико беличастих облака који клизе насумице.
“Луди су! Прошло је дванаест, шта их је спопало?” – дође он себи
размишљајући! Поче да тражи дрхтаво своју марамицу и стави је
потом несвесно на лице. Чинило му се да чује гласове у суседним
кућама, лупање врата, продоран крик младе жене.
Јонике! – виче жена. – Где си, Јонике?
Горе се кришом обазре на све стране, затим одлучно пригну
главу на груди и крену трчећи низ улицу. Последњим, отегнутим,
престрашеним јецајем, сирена утихну. “Шест хиљада говеђих
глава најбољег квалитета”. Горе је дошао себи размишљајући.
“Имам и дозволу за извоз. Још да ми одобри и Министарство
финансија”… Тог тренутка примети залепљен на некој огради
добро познати плакат са кажипрстом обојеним у црно. На 20 ме-
тара противваздушно склониште. Осети у образима навалу крви
и поче још јаче да трчи. Када је стигао пред капију и отворио је,
чуо је јако близу кратак звиждук неког водника.
Вођен црним кажипрстом са плаката, Горе се упути ка не-
каквом подземном подруму на крају дворишта. На вратима је
писало великим словима: Склониште за десет особа. “Нису имали
времена да га напуне, наћи ћу места”, рече себи Горе и отвори
врата. Био је то собичак, са подом од цемента и малтерисаним
прозором. Прљава сијалица висила је са таванице, ведро са водом
и неколико џакова са песком били су постављени поред зида. На-
сред собе две дрвене клупе. Старац и две жене посматрали су
незаинтересовано његов долазак.
Добро јутро – Рече Горе тешко дишући и с муком се насмеши.
– Страшно сам трчао – дода бришући лице марамицом. – Надао
сам се да данас више неће доћи. Кад већ нису дошли до дванест,
мислио сам да више неће долазити…
Кажем ја вама да ово није права узбуна – рече старац изне-
нађујуће дубоким гласом. – Чуо сам јутрос на радију у току су
ваздушне вежбе. И синоћ су јавили. То је нека вежба!…
Говорећи, узбуђивао се наочиглед ових. Био је то старац вре-
дан поштовања, још увек лепог лица; имао је бујну косу, седу, ско-
ро белу, непрекидно је трептао, чинило се да су му очи натопљене
сузама. Једна од жена окренула је главу и посматрала га нервозно.
Могла је бити и старија жена, али нису јој се могле одгонетнути
године. Имала је широко лице, са флекама и великим устима скоро
деформисаним, са испалим и неправилним зубима. Након што га
је подругљиво осмотрила, нагло се окрену ка својој комшиници.
Госпођо, ја више не остајем! Не допада ми се овде у подруму.
Од јутрос ми игра лево око. То је лош знак…
Јелисавета – одједном подиже глас она друга – немој да ме
љутиш, јер ће ми се крв попети у главу и опет ће ми бити зло!
Жена је имала око педесет година, била је сувоњава и имала
дугуљаст нос и хладне безизражајне очи. Била је скромно обучена,
а ипак кокетна; стално је намештала нервозно избледели розе шал
око врата. Горе је одмах схватио да је добродржећа и наклонивши
се више пута затражи пристанак да седне на предњу клупу поред
старца. Али ниједна од жена му не одговори на поздрав.
Ја сам из Питештија – поче он мало збуњено. – Дошао сам овде
пословно. Дванаест хиљада говеђих глава најбољег квалитета.
Joaн Ес. Поп
Враћам се кући после толико година лутања по Букурешту
и враћам се са празном кесом у руци
и она излази на капију и говори ми па,
драги наш, као да си нам говорио како идеш да зарадиш
као да си нам говорио како ћеш за две године зарадити, колико
други за четири
и ево сад ништа не доносиш.
не, гле, драги моји, баш сам зарадио ништа
и толико ништа доносим кући колико нико није
могао сакупити за две године.
нисам могао сам ни понети толико ништа
колико саа зарадио.
за мном стижу кола натоварена са ништа,
скоро ће се поломити од терета.
када их истоваримо у нашем дворишту,
нико неће имати толико ништа као ми.
за годину-две, ово ће ништа бити скупље од злата.
продаћемо од њега када буде на великој цени
будите сигурни, драги моји, толико ништа нико нема.
целе сам две године сакупљао мислећи на вас.
Четири генерације теку
кроз досије наше куће
поточић потамнеле крви.
годинама га мој отац покрива сламом и лишћем
да не сазнају комшије. и његов га је отац покривао сламом и
лишћем
стићи ће можда ред и на мене да га веома брзо покријем,
јер није добро да комшије сазнају шта тамо тече.
у пролеће се и ми претварамо да оремо и сејемо,
да изгледа како смо у реду са осталим светом.
на јесен се и ми претварамо да скупљамо плодове,
да и ми са осталима сејемо, да нас не примете,
а у ствари само чекамо, у заседи
ко ће стићи на ред, неко ће од нас
на ред сигурно стићи.
пролази нам дан у мржњи према оном који ће се спасти,
и ако се ко буде спасао спасиће се само до пролећа.
до тада се поточићем слива увојак
потамнеле крви, прекривамо га годинама сламом и лишћем,
није добро да суседи сазнају шта се тамо слива,
морамо и ми изгледати као сав остали свет.
Банкет
тако је одувек било у нашој кући:
три кревета кроз која су морали проћи
сви редом. и свако је, генерацијама,
следио тај пут и он је временом постао закон
и на њему се темељила наша кућа.
ми смо последњи рођени. новорођенима
одређено је да седе у светлом углу просторије
исувише смо незрели на овом свету да разумемо
како у нашој кући има и других. наш свет је
само светли кревет под прозором.
проћи ће много година док схватимо како и наши родитељи
живе овде, али у другом, нешто удаљенијем, кревету
до којег се светлост пробија теже.
они мање галаме и много се тише од нас крећу.
али ће проћи много година док то схватимо.
и једног дана открићемо да иза њих,
у најтамнијем куту просторије, постоји и трећи кревет
и када сазнамо престајемо са смехом –
ми смо мислили да тамо, у сенци, престаје цео свет
и сада откривамо да неко тамо дише и нико га не узима у обзир,
кажу ми само: тамо је старешина куће, отац свију нас.
тамо је један отац, дакле тај ћошак постоји, кажем себи.
затим се навикнемо и заборавимо и само ноћу
чујемо оног из ћошка како дахће непријатно –
ђаво га је ставио у исту просторију с нама.
још увек живим у кревету крај прозора али се више не смејем
од оног који дахће у супротном углу.
мислим да нам намерно није показан.
и када га једном изнесу, изнет је из просторије са свим, са сенком
и за нас остаје велика непознаница.
довољно ми је само да опипам нову даску ковчега.
за узврат, мој отац из другог кревета прелази
са сенком у кревет оног који је отишао,
ја прелазим у његов кревет а нечије младо месо заузима моје
место.
али све се дешава полако и из једног се у други кревет
прелази после много чекања,
зарадити следећи кревет след је невороватне битке,
сукоба дугог и скриваног.
они из првог кревета чезну већ за другим, то се
види у њиховим очима, и сам осећам
како ме страшна чежња ноћу гони да заузмем место
оног из трећег кревета, који сада дахће
све непријатније у замраченом углу.
и, једног дана, трећи је кревет поново празан и
онај из тог угла изнесен је и добро угуран
у четврти кревет, на који се спушта поклопац,
да се случајно не врати, јер је његов кревет већ заузет,
а на други већ се залетеше остали
и у првом се кревету чују нови гости
који још не чују како неко почиње да дахће у кревету из дна
а тај сам баш ја.
и у том ми се трену причини како дан постаје густ.
Раду Ванку
Нови свет
Али, засад, овај свет:
свет који је давно настао
новембарског јутра
између пет до једанаес и једанаес и пет
јављајући твојим малим криком
коначно одвајање пршљенова
и механичку ерекцију вешаних.
Твој се свет свршавао великом животињом од дрвета,
грубе и хладне коже, у чијем си стомаку
био затворен. Вешти људи
пажљиво су у земљу спустили животињу без боје
са младунчетом у торби
и земљу су, као завесу, повукли изнад.
И ваздух је као завеса повучен тада
и видех нови свет: одмарао си се седмог дана,
са по литра беле ракије пред собом, срећан као бог,
чекајући ме са спремљеном чашом.
Од среће и ужаса истопише ми се кости и остах вечити дужник
животињи која те однела да те тамо роди.
Разлози да се преживи
Срећно чудовиште које може гледати своје успомене
Без гађења & мржње.
Зашто би било сентиментално као серијски филм killer
смешећи се нежно када на вестима види
фотографије жртви?
Не мрзи & не воли своје успомене –
чим приметиш да ти се унутар памети нека успомена
приближава џелату – светлости, смрви је
као поскока. Без мржње, већ да би се
преживело. Као кад би притиснуо Delete
приликом штампарске грешке.
Одмах после бежи у кухињу,
до фрижидера, извади флашу, иди до ормана
по чашу, сркни нагло & кратко,
из разлога да се преживи такође
као кад би још једном притиснуо Delete
а затим се диви себи: слава ти,
на путу си да постанеш срећан.
Елегија коду PIN
Нехумане могу бити најљудскије мисли.
Да је задњих година отац био радни човек, као ја,
да су му сваког 10. и 14, као мени, на кард
улазиле паре, живео би и данас. Ти имаш плату, а он је мртав.
Погледај се у огледалу кад о овом поразмислиш и просуди
да ли оно што видиш тамо значи преживети.
Осећања се полако руше, као комунистички режими
у Источној Европи. И после пада гвоздене завесе
осећања, остаје посткомунизам срца,
заједничка кривица која као надокнаду свега нуди:
јетри што више незгодних суседа,
вотки што више сазнања,
дану каустичне соде илијескуових режања
светлећи као отрована дуга небом Румуније.
Да није Илијеску глумио филопролетера, отац не би умро ’97.
Без диктатора, моје је срце млада демократија, тек 11 година.
Жалећи за тиранином, уништава отпадништво.
Увек када проверим кард, у мени умире по један Солжењицин.
Клаудију Комартин
30. јул – Љубавна песма
Све ствари које ми мрве срце
на овој су тацни
Све ствари које ми откључавају крв
на овој су тацни
Глинени кип загонетке и цвеће дављеника
на овој су тацни
Човек у снази гура са зида
огроман шприц
Други (аристократа) са птице чупа перје
Све ствари које су нас натерале да дрхтимо од уживања
играчке које таМане
клиничка радост анђела наркОмана
моје руке, зелене, неСналажљиве
на овој су тацни
Одлучи се
Као песник из корејског филма
тог сам поподнева седео
са тамном животињом на грудима
на клупи испред универзитета
и све ми је около шапутало да сам промашио
а моје руке положене на колена
казивале су тужну причицу од пре пет година
(нисам ништа сањао већ неколико добрих месеци
и ма колико се трудио
никог да преварим како бих могао бити лош дечко).
спуштало се вече. небом су се виделе мале светлости
можда нам се јављало нешто, I couldn’t care less.
крај бунара два дебељушкаста голуба
приказујући слику твојих груди једног јутра:
посматрала си се у огледалу
са помало рашчупаном косом и оним осмехом
у стању да ме натера да пожелим
да сам један од добрих људи који хране голубове.
седео сам на клупи, крај мене је у бунару светлело нешто,
пролазили су људи, грлили се,
растајали се
и ја сам био тужан као песник из корејског филма
размишљајући да мораш поћи
а облаци су тако лепи
Сунце и знакови забрањеним пролазом
(ову сам песму прибележио полазећи од сценарија
једночинке написане лета 2009. године; тај је текст
састављен као дијалог између две неуротичне особе, једног
пара на измаку снаге, а акција се одвијала у једној машини
за млевење меса)
Кришка хлеба заборављена на столу.
Шум чесме.
Талог из лимене шоље.
Сећам се: седела си са коленима испод браде,
Склупчана између кревета и прозора.
У страху као у великој постељици. Вруће хладно
И опет вруће.
Желео сам да научим језик који говоре мештани.
Језик као ексер укуцан у ваздух
О који је висило скупо одело исфлекано пљувачком.
Мрзим те јер пијеш.
Мрзим те јер пушиш.
Мрзим те када помераш руку на замишљено чело.
Мрзим те кад знаш шта ћу рећи и то користиш против мене.
Сунце и знакови са забрањеним пролазом.
Уз безбрижну и строгу музику.
Мрзим те када ме понизиш пред другима.
Мрзим те јер ништа не можеш сачекати у тишини.
И мало подло извињење које ти годи
Када све у шта си веровала одлази у парампарчад.
На ивици језера, у стакленој кући.
Срце које лупа као за двоје.
Ваздух је застао и остали смо
Само нас двоје, у малом и вечном трену.
Нетакнутог памћења као код сваке младе животиње
Која припада угроженој врсти.
Мирча Картареску
Сабато би то схватио као предсказање
априлско јутро хладно али светло
у години смо Господњој 1992.
тројлејбус 66 једва се вуче усред саобраћаја
ја на седишту читам “Плавог паука”
кроз прозор погледам понекад шаролики свет
и нервирам се страшно:
пола сата ми треба до станице Когалничеану.
идем да видим корице своје књиге прозе
и свакојако их замишљам.
споменик К.А. Росетија и он је на седишту
и он чита нешто
и он заједно са земљом путује у “вечност”…
и тада сам угледао оно биће – девојку
као све девојке рекао би
ни превише лепа, ни превише ружна
обучена обично у карираној хаљини и у чарапама са шарама
шетала се полако у правцу супротном 66-ици.
била је трудна, негде у седмом месецу
можда је зато била помало бледа, али није имала пеге по лицу.
на крају долази до мелодраме, а може ли мелодраматично
бити оно што је истинито, оно што видиш својим очима?
једно је живот а друго књижевност
и уз све то
девојка није имала руке, већ само две дечије шачице
скупљене, израсле право из рамена
као два крилца од црвеног меса.
можда би ме у пубертету то претумбало наопачке
али у мојој бедној зрелости
почех поново да размишљам о корицама
о штампању књиге
и да видим ко још излаже у здању Врло Малог Позоришта.
Жене
“жене су занимљиве
до 20 и после 30
отприлике 5 испред и 5 иза
који дечак не жели, још док и не зна на шта личи она ствар,
жену од 30 година?
који ћелавко са својих 35 – 40 не жели несташну девојчицу?
када имаш дебелу, желиш витку, јер су жене занимљиве
нешто испод силуете и нешто изнад –
ако си имао ласцивну, не знам како, пожелиш
стидљиву, да то урадиш при угашеном светлу…”
дору и дину (опрости му, Боже)
код динуа, једне ноћи забава генерације
у кухињи са чашама Cuba libre: мој господине,
шта је на свету лепше него јебати се?
Која је дрога јача, која ће те поема продрмати јаче?
“жене су у ствари исте као и ми
и оне су љубопитљиве као и ми
знаш већ, видиш неку на улици или у трамвају
и помислиш: боже, како би било?
и оне мисле исто.
И као што ћеш наћи мушкарце срамежљиве попут девојчица,
исте су и девојке које ти отварају патент
чим ти закораче преко прага.
Раду, у Рахови, једне прохладне вечери
уз криглу пива, још хладнију:
“24? ти то озбиљно? Па ја сам се са 24
наситио риба, имао сам их богтепита….”
И – затим, играјући се упаљачем: “види која је ствар,
жена неће бити с тобом
ако не осети да господариш њоме,
можеш бити највећи даса или геније,
мути, врти ….”
“жене нису људи
не можеш се споразумети са њима
то сазнајеш нарочито после женидбе
да видиш голубицу само како хвата залет
како се на тебе дере
какав ти програм кроји…
тачно је, тада
није више иста ствар
после пет година, када јој ставиш руку на задњицу
као да је на своју стављаш.”
госпон ники, у Берлину (ја и трајан
слушали смо га са воткама пред собом):
“то ти је као и са женама:
кад видиш неку на улици
са пругама чарапа мало у страну
схваташ да јој можеш прићи.
савршена тачност спутава, и код жена
и код уметничог дела.”
и ми: “сјајно,
сјајно, госпон-професоре!”
“дивне жене и жене ружне су ОК
али се чувај обичне девојке, која,
у фармеркама и мајци,
стоји, ни ружна ни лепа,
на трамвајској станици.
она је као и ти и тебе чека.”
Ах, Натали …
Кад сам био много млађи заљубио сам се у Натали Вуд
(верујем и данас од свих глумица
највише заслужује моју љубав)
Оцењујем себе добром оценом
јер се нисам заљубио у ББ или, сачувај Боже, у Мерлин.
Ту срамоту нисам доживео.
Али у Натали Вуд сасвим је часно.
Волео сам Натали Вуд,
шетали смо вечерима у крају Тунари – Доробанци – Дионисије
Лупу,
држао сам је око рамена а она мене око струка.
Нарочито је с јесени било лепо.
Није јој сметало што сам био у школској униформи.
“Мирчеа, говорила ми је, Мирчеа,
диван си,
све што може да пожели једна интелектуалка.”
“И ти си, мачкице, дивна.”
Шетали смо између увелог лишћа, нико нас није разумео,
били смо пуни осећања, сувише различити…
“Натали” говорио сам јој,
“о, Натали, Натали, Натали,
како је лепо твоје име… знаш ли, Натали,
данас сам ништа,
док си ти чувена, иза себе имаш филмографију,
али радићу, Натали, видећеш,
зарадићу новац…”
И јесење су вечери биле толико тужне
и велике очи моје лепотице толико дубоке….
Затим је почело да веје
и трамваји су стварали зелени пламен у контакту са наквашеном
жицом.
Прошле су године,
већ сам стекао славу, новац и жене,
објавио сам у Паризу и Чикагу,
још увек сам одлазио у “Кантемир” тек из навике, из
сентиментализма.
Натали ме је чекала вечерима
пред школском капијом у свом сићушном Поршеу
којим смо кружили веома споро улицом Пророка, каплара
Тронче
и поново улицом Будућност.
Памтим једне вечери
зауставила су се кола крај плочника
запалила је цигарету у мраку и својим сензуалним
(али промуклим и болним) гласом
признала ми је како ме је преварила са неким мушкарцем.
“Мирчеа, требало је,
требало је да ти кажем,
не бисмо могли наставити иначе. Знаш,
ниједног тренутка нисам желела да спавам са Робертом
али је толико упоран… Ови плави момци толико су ужасни…
Али веруј ми, Мирчеа, ти и даље остајеш најбољи…”
Опростио сам јој.
Шта се не прашта поквареној,
прашта се надмоћној жени.
“Превари ме делом, не мишљу”, само сам јој толико рекао.
Затим сам отишао у војску.
Код Кристи Теодорескуа долазила је скоро недељно Данијела.
Код Мере је долазила његова садашња жена.
Чак је и код Ромулуса дошао неко једном.
Натали ме никад није посетила.
Недељама сам наивчина дежурао
и гледао како други љубе своје вољене,
како их преко стола држе за руке…
Приликом чишћења оружја читао сам кришом “Кино”,
исецао све све о Њој, све што се на њу односило.
Десет година нисам ништа о њој знао. Живот нас је раздвојио.
Пре отприлике недељу дана, тражећи магнетофонске траке,
кога угледах у “Златној плочи” крај Липскања?
Натали, Натали, поново борави у Румунији!
Али колико је остарела… Нисам желео да говорим са њом
и отишао сам пре него ме види (напољу је чекао
изветрени Редфорд у Кадилаку).
Не, подгрејана јела су бљутава,
не, Натали,
изабрала си, од сад корачај својим путем.
Па ипак, када сам се вратио у вилу,
зашто ми се свих 17 соба учинило празним?
Кроз замрзли прозор извесно сам време гледао базен
у којем је пловио мртав лист…
Димитру М. Јон
Јован Метафора
Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Јоване Крститељу Јоване,
Јоване Лествичнику Јоване,
Јоване Без Земље Јоване,
Јоване Грозни Јоване,
Јоване Свјетлости Света Јоване,
Што ме туга за тобом поједе
Јо, Јоване Метафоро Јо.
У наручју ти доносих увело цвијеће,
Мирис марама смрти
Што га посвећујем степеницама на којима
Стопала толиких ногу утабаше
Мали Колосеум ка мени.
Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Уздижући се, рука је косила
Ваздрух звјерских урлика пун –
Од страха сам се избезумио,
Од страве мријех у себи!
Нека се слави име твоје свето,
Ти, цвијете са посјеченим грлом,
Стубу од Химере прогутан,
Око што се згражава и бива згрожено,
Земља у којој си умирао убијен,
Јагодо куге запеле у грлу,
Орле династички канонизован,
Нека се слави име твоје свето!
Што ме туга за тобом појед, Јо,
Због једне жене с пута –
Ходамо против њеног образа
А она ме загрли проклињући:
– Љубим те грлом пруженим,
Глом сабљом пресеченим.
Продајом да будеш купљен!
Чак и тад бих се од гријеха избавио,
У савјести својој да останем забрављен,
Ал’ Лабуд на небу, пјесму је пјевао:
– Јоване Метафоро, Христос васкрао!
Што ме туга за тобом поједе, Јо,
Тако како се другима гади,
Тако како се и мени гади
Кад муња те бијела храни
Громом, Јоване Метафоро, Јо.
Жена, врело планто и бисер
Ношена тамо-овамо промајом по одајама,
Савршена шкољка моје лобање
Свакодневно је рањавана
Мрачним зрном пијеска.
У име чистоте мисли
У бисер га претвара.
Али у огледалу се појављује жена
Теглећи за собом заборављену камилу
У пустињи од зидова и прозорског стакла:
Уснама ми брише зној са лица и шапуће:
– Да извезем овај црни доказ
На домаћем треперавом платну.
Откидан један крај са конца моје крви,
Нишаним у иглене уши,
С муком тјерам камилу
Са концем у устима низ клисуру –
Између два грла, између двије дојке
Ја спавам и гинем, гинем и сањам:
Жена везе на врелом платну
Бисер жалости, ушива ми једну страну
Ума – а са друге стране
Ружа је.
Ушива ми Царство другим крајем
Конца. Змијским концем
Везе ми га на грудима. Рађа
Игле немоћно ствара магнет
Што ми довлачи надахнуће у тијело.
Конац крви обмотава ми
Око врата, око сјенке;
Одмотавајући га доспијева тамо
Гдје месо је провидно.
Види и она да на слову будан је и Ирис.
Види и она да на слову Д
Нема дина, већ Дунав црвени,
А са друге стране ране
Ружа је.
Понављам смрт на стотине пута
А не умарам се.
Замарам се хиљаду пута и није
Смрт та што долази; не долази она
Јер жена ми је ушила
Једну страну ума,
Друга је пак – полудјела –
Бисер је.
Жена ме гледа како се копрцам
У игленим ушима. Још има времена да чује
Како кроз одаје промиче камила
И изгуби се сасвим са мном
Кроз пијесак прозорског стакала.
Пеликан
Складна је мржња
Руке која баца
Кроз прозор
Ђубре звијезда на улицу.
Само ти, градски пеликану,
Цијениш салто
Ових златних жаба,
Њихов трепет у блату.
Долази у зору
Божје дјевојче
Са тобом да се поигра –
Оно, најњежније,
Невино,
Дланове претвара у грне,
Из њега да пијеш
Царску водицу.
Кљун твој огроман
Испушта писак попут локомотиве.
Летио би, а не можеш,
Љепото ружна.
Превео: Миљурко Вукадиновић
Каролина Илика
Двојне љубавне песме
а) Једне вечери
Поигра се санак са мном:
На капке ми паре метну,
На капке ми сићу сасу,
Једне вечери. А напољу
Од латица ко од аљиница,
Ветар шљиве стреса,
Ветар шљиве разголити
Љубећи их под пазухом.
б) Срамежљива
Ухватила сам једне вечери: срамежљива,
Као јабука са гране – кришом се љубила,
Ах, уста моја
Са јабуком се љубила!
А јабука са гране црвена беше
И толико студена да ме спомену
На уста твоја пламена,
Уста твоја!
а) Стогови
Стогови, дивље дојке; свилене
И миришљиве. Разголићени, нарогушени
Бесрамно; тешки и раздвојени;
Немиловани, нељубљени.
Са неког другог света,
Августовски чистог,
Као на груди кршне дојкиње,
Падају мајушне звезде: мирисне, укусне.
б) Пужеви
Имају мекоћу од постанка света
И једну нежну спорост биљке
Кад опипавају и пробају – одједном –
Лишће запрљано влагом.
Првобитни су. И сензуални. И толико
Нечујни, сладострасни и бестидни,
Пуне и празне тесне своје љуштуре,
Као да воде љубав са собом.
а) Кратка песма мог дугог живота
Немам Божји дар да богата будем.
А још мање среће да будем.
А, ипак, једама и једама
Срце се моје испуни:
Љубављу или поезијом?
Свеједно! Толико да бих могла свиснути.
Да поживим само зато да опишем
Жудњу за оним стањем жудње.
б) Попут сељанке
Посадих босиљак у свето поподне, у петак.
Као сељанка.
Квасих га водом из устију.
Све мислећи на Бога и на Љубав.
Као да су једно те исто!
И гле како је сада процветао!
И ево ме са босиљком на прсима!
Попут сељанке.
Жуђена и жудна.
Помириши ме, најпре Ти, Господе!
Превели: Милијана Вукадиновић и Миљурко Вукадиновић
Лучијан Алексиу
Идила
у децембру
цвет кукавичњака са терасе
мирише као лето
хироманти берачи
лековитих трава писари царски
вечнога посредници астролози
доценти борилачких вештина и књижевности
трбухозборци алхемичари
власници печата
њих тројица седе око лименог стола
са шољицом у руци
нико се не крсти
не изговара чаробну реч
сви знају
у децембру
анђео истребљивач долази
са медитеранске стране
у белој носиљци
аve проконзуле
аve ћопави који миришеш на сумпор
аve законодавче миљениче
аve
што је некад била
обећана земља
данас је резерват за
киклопе
што је била ломача стуб соли
жртвеник олтар
извор је нафте берза
напајалиште за шеиковог слона
чинпарења
у децембру
изасланик улази у тврђаву
рано јутрос кришом
прво га пут води у источњачку сауну
затим код рекламног агента
до подне ће у кафани прочитати
страицу са огласима
тражи нов посао
власници печата
доценти борилачких вештина и књижевности
трбухозборци вечнога посредници
царски писари гатаоци у шаци
берачи лековитих трава
картароши алхемичари
њих тројица седе око лименог стола
са шољицом у руци –
нико се не крсти
не изговора чаробну реч
сви знају
у децембру
цвет кукавичњака са терасе
мирише као лето –
можда је поново време
али су карте подељене
две хиљаде година
ништа ново
2. Миленијум
дремаш у фотељи сањаш
из суседног ти се биоскопа
у ноздраве увлачи испаравање недељно
преминулог века
осваја те велики мртвачки смрад
дракула франкештајн врадимир леон
јосиф адолф папа док
шљахта пресованих бића која
вредно труну у целулоиду
на мање од два корака
вeсели пакао свет наопачке:
попај пепељуга олива
снежана лимени човек
андерсен баум лер
везани један за другог
које отпозади гони
чета намрштених садика
дремаш у фотељи сањаш
из суседног те биоскопа
из удаљеног миленијума –
огледа ехо прохујалог века
са јабука шуштање лишћа
зов препелице у зору
рика лава из немеје
одговараш ми искривљених уста:
мачке из кешира
змија скривена у грању
велика риба
спремна да прогута малу –
понављаш скоро механички скандираш:
трофични ланац мења се једном
у хиљаду деветсто деведесет и девет година
а можда ни тада
ни тада
Уметност завођења
хилас онај са стотину лица
онај шива са стотину руку
јато са хиљаду очију
дрво са хиљаду коренова
уметност умножавања
уметност завођења
у природи
студија случаја
у старих
који бесне
у ваздуху
уметност умножавања
уметност завођења
у природи
студија случаја
у старих
Дан Сочу
Записник
Моја мати. Када сам се и ја запослио
Све сам размишљао да јој купим аутоматску веш-машину
за све што ми је прала руком. Уствари размишљао сам свега
неколико дана:
прелиставао сам рекламе, рачунао рате.
Затим сам заборавио.
Моја је жена радила у Алтексу, референт за кредите.
Гледала је људе у очи
и одлучивала да ли заслужују телевизор.
Мени не би продала веш-машину
и била би у праву.
Говорила ми је кроз телефон како је тужна,
да ради 14 сати на дан, и суботом и недељом,
и да нашу ћерку виђа веома ретко.
Скоро толико ретко као и ја.
Говорила је: прошлог викенда
није ме ни погледала.
Све време играла се са неким досадним
малоумником из комшилука.
Моја је жена желела да постане психолог
за децу са специјалним потребама,
специјалан психолог, ентузијаста,
који са много душе тумачи цртеже,
затим су јој се деца учинила досадном.
И мене је волела,
затим ме више није волела,
а имао сам само једноставне потребе.
Волео сам је,
а затим је више нисам волео
и имала је само обичне потребе.
Волим и своју мајку
и она воли мене, јер такав је дизајн. У међувремену
купила је веш-машину,
сама је и звони ми неколико пута дневно
да ми исприча шта гледа на телевизији.
У међувремену сам се развео са документима у реду,
са записником, Боже, шта су све о нама написали
у записнику, ви људи – стајало је,
противречна сте бића, противречна.
Прва ноћ
У ноћи у којој сам рекао, пре него смо заспали,
да је волим и она ми је рекла да ме воли,
сањао сам како пуштам небом опитно сунце, писало је
о мени на првој страници неког америчког
књижевног часописа, долазили су ванземаљци
и човечанство је мене изабрало да им се обратим,
да прилепим шаку о сјајну шаку која је долазила,
са врата из центра брода устајао сам са земље лебдећи лако,
пловећи тихо преко вода у којима сам се огледао. Јутром,
када сам се будио, лишће јој дрхтало на леђима у
широким прозорима светлости. У ноћи у којој сам јој пре него
заспимо
рекао да је волим и она ми рекла
да ме воли, сањао сам сунце од зарђалог гвожђа
које никако да изађе из атмосфере, бугарске
новине са провинцијским скандалом штампане на лошој
хартији,
где је о мени писало нешто неугодно, космички
брод са чијег окна ме гледао
неки сумњиви, брадати гуру са очима као у Чарлса
Менсона, до којег сам се подигао, у лету, са земље тек
неколико метара, као у својим сновима о лету летео сам
уз штуцање, једва сам успевао да не паднем. Када се пробудих,
на њеним изгорелим леђима дрхтала је сенка лишћа.
Александријски сонети
I
Колико је тужно и лепо када се
човек диже изнад света (и могуће је,
да то никада не сазна), као мачка
полудела од сјаја ножа са зида.
Све сместа заборавља и наваљује,
као опарена, право на несташну
флеку светлости – а увек креће њушком
без и најмањег устручавања, увек
се баца на оно бљештавило које
у ствари ништа не значи, потпуно је
ништа и ничим јој, лудој, не помаже.
Насупрот, ако светла флека нестане ипак,
стоји крај зида и чека непокретна
да се врати, брковима треперећи.
II
Чини се да је свеопшти сан, чуо сам,
испричали су га и други, најмање
први део је исти, остало је до
сваког: у школи нам задају тест, као
и обично ништа нисам научио.
Страх ме је и стидим се, затим одједном
схватам да сам школу одавно завршио,
да сам одрастао и шта ми још могу.
Спуштам се на леђа и испружам ноге
на клупи, са жаљењем гледам колеге,
како су ситни и колико блесави,
ухваћени ко мува у мрежи зебње,
још не знате да смо рођени у смрти
и да су све наше бриге престале већ?
III
А била си толико одсутна док си
јутром прала лице, ниси приметила
да је липа из дворишта испружила
једну грану кроз прозорчић купатила
и стресла ти лепљиво семе у косу.
Оседело те радничко насеље о
којем су ти говорили у детињству
да већ мирише на упропашћен живот.
Некад торњеви малене руске цркве
чинили су ти се крхкима – хтела си
да их у шаци храниш коцкама хлеба,
шаргарепом. Имала си живо срце.
Твоје срце било је к’о киша јода
Изнад силног мноштва разбијених глава.
IV
Ја сам изашао из аута да пушим,
ти да сакупљаш бубамаре. Обоје
смо заспали крај пања, направили смо
два детета, једне године олуја
нам је однела кров. Друге нам године
до темеља изгоре летња кухиња.
Преживесмо тешке зиме, с лепљивим
снегом, који се није скидао с коже.
Облаци су завијали, и браду су
ми електризирали. Деца су расла,
али су нам погледи остали млади.
Бацио сам опушак, ти си унела
бубе у џеп. Онда смо пањ оставили
и вратили се свом путу, у свој ауто.