Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Одбор за одбрану слободе и права Удружења књижевника Србије
Србофобија као политика
Иако је Трибунал у Хагу донео ослобађајуће пресуде Насеру
Орићу и Рамушу Харадинају (награђујући их за злочине над
Србима), влада у Београду је наставила понижавајућу сарадњу
са овим ad hoc америчким судом – и депортовала Радована
Караџића у Хаг 30. јула у 3 и 45 изјутра.
Демократски Гестапо је киднаповао Радована Караџића у
петак, 18. јула 2008, а службено га предао Савету за националу без-
бедност Републике Србије 21. јула. Приликом одмазде Караџићу
је одузет лаптоп са 50 дискова, са текстовима на којима он темељи
своју годинама спреману одбрану. Специјални суд, међутим, није
учинио ништа да се Радовану Караџићу врате одузете ствари,
односно омогући му испуњење права на одбрану.
Против Караџића, првог председника Републике Српске (и
Ратка Младића, ратног команданта Војске Републике Српске),
Трибунал је подигао оптужницу за “почињени геноцид” 25. јула
1995 – откада се крио све до хапшења. До изручења Трибуналу
Караџић је био смештен у притворску јединицу Специјалног
суда у Београду, суда који упорно периферизира право на правду
српским жртвама.
Лишавањем слободе Радована Караџића српска Влада није
показала једино безпоговорну и константну кооперативност
(у складу са Законом о сарадњи са Међународним кривичним
трибуналом за бившу Југославију и нескладу са свим другим
законима) већ и приљежност у остваривању америчких нацио-
налних интереса изван САД. Наиме, Караџића није само потра-
живао Трибунал већ је, следствено НАТО-пентагонској конкви-
сти, он у одсуству осуђен и у Америци да жртвама рата из БиХ
надокнади одштету од 4,5 милијарде долара (?!). То је и разлог
више што се поводом хапшења први огласио и некадашњи
специјални изасланик председника Америке за Балкан, Ричард
Холбрук, поздрављајући успех српске Владе – истичући да ће
Караџићу најзад бити суђено “у Хагу или Београду, иако би било
боље у Хагу”.
Бела кућа је саопштила да је Караџићево хапшење “показало
приврженост Србије поштовању обећања”, оптужујући бившег
председника РС што није спречио на хиљаде силовања мусли-
манки у присилним смештајима те успостављање концентраци-
оних логора у Босни (??). Колико је ова холивудска оптужница
убедљива потврдио је и Алија Изетбеговић у исповедању Бер-
нару Кушнеру, признавши да је прича о логорима представљала
маркетингшки трик за придобијаље светске јавности (B.
Kouchner: “Les guerriers de la paix”).
Несумњиво, америчка националистичка и популистичка
политика користи сваку прилику да затамни део своје неслав-
не историје из Другог светског рата. Амерички војници су у
Европи, до краја 1945. извршили 17080 силовања, међу којима је
најмлађа жртва имала три године (Robert Lilly: “Taken by Force:
Rape and American Soldiers in the European Theater of Operations
during in the World War II – England, France, Germany 1942-1945”).
Искуство, пак, у отварању концентрационих логора Амери-
канци су потврдили 1942. када су у њих сместили 120000 својих
суграђана јапанског порекла, да би се преживелима Конгрес
извинио тек 1988. а председник Буш им отпослао чек на 20000
долара (?!) 1992. године.
Очито, само они који болују од политичког дилетантизма
и моралне лености могу да испуњавају захтеве америчке – ан-
тихуманистичке, расистичке и антихришћанске – политич-
ке администрације. Кривци за програмирано декомпоновање
Југославије, “за рат у Босни који је био рат Америке у сваком смислу”
(сер Алфред Шерман), за трећи геноцид над Србима у двадесетом
веку, за сатанизацију, агресију и бомбардовање Срба забрањеним
уранијумским пројектилима 1995. и 1999., те кривци за рецидивно
примењивање Хитлеровог споразума из 1938. како би се Србима
ампутирали Косово и Метохија 2008. – САД ни по чему нису за-
дужиле српску Владу да брани америчке национале интересе.
Одбор за одбрану слободе и права ће, у име цивилизацијских
принципа, наставити са ширењем истине о једином суду у свету
против правде, америчком Трибуналу у Хагу као што ће све
одлуке произишле из изопачене делатности овог правног мон-
струма (до сада је 45 Срба осуђено на 718 година затвора) упи-
сивати у кривичну одговорност Европске уније и Сједињених
Америчких Држава.
У Београду, 30. јул 2008.
Одбор за одбрану слободе и права
Предраг Р. Драгић Кијук, Председник
Удружење књижевника Црне Горе
Црна гора без чојства и јунаштва
После протестне књижевне вечери одржане у Подгорици, Удру-
жење књижевника Црне Горе огласило се саопштењем у ком
наводи да су се“људи из владе јавно одрекли чојства”.
“Да пред целим светом признају да се не питају у својој кући.
Да јуре по крвавом братском трагу гоњени бичем и туђим по-
вицима. Писци сматрају да су албански злочинци на тај начин
благословљени, да им је од Црне Горе дат највећи степен подршке
да погасе кандила у манастирима, растерају још оно мало нејачи,
и да црни орао зарије оба своја кљуна у прометејску џигерицу
целог српског рода”, наведено је у протестном писму УКЦГ-а.
Упоредо са књижевницима реаговала су102 доктора наука,
професора Универзитета Црне Горе који се не слажу и протестују
против политике која доводи у питање суверенитет Србије.
Политици је достављено и писмо групе младих интелектуала-
ца окупљених у организацији “Свободијада”, која је састављена од
људи из Црне Горе који су студирали и раде на неким од најбољих
светских универзитета.
“Уместо да Црна Гора буде прва која ће дићи глас против
самопрокламоване независности дела српске територије, она
се после дугог одлагања оглашавања по том питању срамно и
лицемерно ставила на страну оних који не поштују ни људске,
ни Божије законе”, наведено је у писмо ових младих интелек-
туалаца Политици. “То се није случајно догодило само дан
након подршке већине земаља света иницијативи Србије да се
Међународни суд правде изјасни о проглашењу независности
Косова и Метохије.
Овим је Влада Црне Горе несумњиво повредила све оне који
су били и остали за заједничку државу са Србијом. Она је не-
двосмислено показала и свим оним који су се искрено залагали
и гласали за независност колико је Црна Гора сада независна и
ко њом заиста управља.”
(Текст је преузет из Политике)
Јирген Елзесер
Манипулација Сребреницом
У Сребреници се после 11. јула 1995. догодио ратни злочин. То је ван
сваке сумње. Но, то није геноцид! Шта је геноцид? То су Аушвиц
и Јасеновац! Геноцид је када држава спроводи убијање једног
народа, а то укључује жене и децу. Дакле, на рампи у Аушвицу у
гасним коморама убијена су деца, жене и старци, само зато јер су
припадали једној нацији и религији, које су нацисти прогласи-
ли за “опасан елеменат” по своју државу. Ово се такође односи и
на Јасеновац, где је страдало највише Срба и то пре свега цивила,
дакле, српске деце, жена и старијих људи. На основу неких немач-
ких процена, Хрвати су од 1941. до 1945. убили око 750.000 Срба.
Запад у случају Сребренице непрестано говори о 8.000 мусли-
манских жртава. То, међутим, никада није доказано.
Упоредити Сребреницу са Аушвицом или Јасеновцем је недо-
пустиво, нелегитимно, безобразно. То вређа и јеврејске и српске
жртве из Другог светског рата. У Сребреници, било је сасвим
обратно. Српска војска је издвојила жене, децу и старије и орга-
низовала им превоз до безбедне територије. Неки су отишли у
Тузлу, а неки у Србију и тако их је српска војска спасла од освете
Срба, чији најдражи су страдали од 1992. године.
Од 1992. до 1995. у Сребреници је убијено око три и по хиљаде
Срба. Попаљена су српска села у околини Сребренице. Полити-
чари Запада и њихови послушни медији марљиво су прећутали
тај злочин Насера Орића и његових убица. Успут говорећи, тај
човек који се пред новинатима Запада хвалио колико је лично
побио Срба, био је ослобођен оптужбе, а професор биологије,
пензионерка, која је током грађанског рата сакупљала хумани-
тарну помоћ и није имала никакву власт нити је командовала
војним јединицама, осуђена је на једанаест година робије.
Однос према Орићу управо показује однос Хашког суда
према Србима. Упознао сам се недавно са Браном Вучетићем.
Говорио ми је о паклу који је преживео у свом селу недалеко од
Сребренице крајем 1992. Тада је имао десет година. Био је сведок
убијања целе своје породице. Убице су били муслимани. Борци
Насера Орића. И хашки истражитељи су долазили код њега
два пута. Али, у Хаг га, ипак, нису позвали да сведочи против
Орића! Српски сведоци очевидно Хашком суду нису потреб-
ни. У Хагу су изгледа добродошли само “кооперативни” Срби и
оптужени Срби.
У Сребреници је убијено око седам стотина босанских мус-
лимана, јер су пронађени са завезаним рукама или повезима на
глави. Крајња бројка, ако би се узели у обзир и налози патолога,
где не могу са великом сигурношћу да кажу, да ли су убијени у
борбама или су стрељани, јер просто за то недостају докази, не би
премашила три хиљаде, убеђен сам. А толико је и Срба убијено у
Сребреници и околини. Само што Запад неће да о томе говори.
Хаг је направио “случај Сребреница” да би оправдао злочоне
над Србима у Хрватској, Босни и Србији. Зато њима треба прича
о Сребреници као о “најстрашнијем злочину после Другог свет-
ског рата у Европи”.
То је класична манипулација. Зато и постоји стварна Сре-
бреница, са упорним игнорисањем захтева српске стране да се
коначно разоткрије истина о тим догађајима. Али, и друга, вир-
туелна Сребреница, а њу управо пропагира Хаг који није ништа
друго него инструмент америчке политике у демонизовању и
уништавању Србије. Зато могу да кажем да су многи у Србији
наивни кад верују да ће Запад да престане да сатанизује Србе –
ако српска влада испуни само још овај или онај услов.
Запад не може обуставити сатанизацију Срба јер би у том
случају морао да осуди – себе. Стога је прво био Милошевић,
па Караџић. Сада је на листи Младиц. Но, то неће бити крај
америчких захтева. Тржиће још. Рецимо, да признате Косово,
да дате Рашкој области најширу аутономију, вероватно да се
одрекнете северне Бачке и тако редом. Добра Србија је за Запад,
очевидно, само сломљена Србија.
Фридрих Грисендорф
Последња проповед
…Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Амери-
канци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље
војсковође. Но, то је у ствари материјална победа. Ту победу су
однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је
од свих победника извојевао једну много лепшу другу победу.
Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави.
Тај народ су Срби.
Ми смо их само површно познавали. Али смо такође добро
знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на сто-
тине Срба, који су бранили своју земљу, за једног нашег убијеног
војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника.
Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу по-
сматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна и Италијани, и
Мађари, и Шиптари, и Бугари, и … Знали смо да се овде међу нама
налази пет хиљада Срба официра који су некада представљали
елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малак-
сали, изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање
да “ко се не освети – тај се не посвети” и ми смо се, заиста, плаши-
ли освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити
са нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту
драму и већ смо у страху и машти гледали нашу децу како плове
низ канализацију или их пеку у градској пекари.
Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена,
рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5000 живих
српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су ми-
ловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговара-
ли са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову
отџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики
песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Биз-
маркова последња реч на самртној постељи беше: “Србија”.
Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе!
Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и задобити само
Срби, одгојени у њиховом светском духу и јуначким српским
песмама које је наш Гете тако много волео…
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој
победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим
ову моју последњу свештеничку проповед.
Вењамин фон Калај
Срби из прошлости црпе веру у будућност
И мину време светлости, нестаде средњовековне српске државе
па се чинило као да је српски народ дефинитивно збрисан из реда
осталих народа. Али у почетку најновијег доба привлачи нашу
пажњу таква појава, којој равне не може да покаже историја света.
После столетњег робовања буди се један народ и издиже до на-
родне самосталности, код чега је, без сумње, најзанимљивије то,
што после тако дуготрајног тлачења, под којим умало да српско
народно биће сасвим не исчезну, прост народ, својом снагом, и
без туђе помоћи, црпећи одушевљење из старинских традиција,
одушевљен инстинктом патриотизма, а немајући иначе не само
најпотребнијег уређења за остварење снажна покрета, него чак
и лишен најпримитивнијих помоћхних средстава, ипак година-
ма јуначки продужује борбу против много надмоћније турске
силе, и што овај прост свет постаде толико способан да опет
буде народ и да себи створи независну државу која одговара мо-
дерним захтевима. То су Срби извојевали почетком 19 столећа
својом револуцијом, у којој су истрајали да се морамо дивити.
Зато они из своје прошлости могу црпити веру у будућност, и
зато им је историја од општег интереса за друге народе.
Радован Гајић
Вечно сећање на вечност пејзажа
Постоји један пут који кривуда кроз планинске кланце. Постоји
једна река која меандрира ка ушћу. Постоји једно језеро окру-
жено шумом. Постоји и морска пучина, у даљини, у коју се
суновраћују стеновите литице. И све се то види са једног бал-
кона, који постоји као и рај пејзаж; али свега тога нигде нема.
Све то, ипак, постоји јер постоји жена која седи на свом балко-
ну и осмехује се вечности за вечност која је њој дата на тренут-
но коришђење. У време када је забележен тај чаробни предео,
обични људи су служили своје конкретне господаре, а не не-
какву апстрактну припадност геополитичком амбијенту, какав
ће се слугански однос градити у свести маса планете Земље са
утврђивањем нација и разарањем народа.
Пејзаж је француска реч. У наш говорни језик “увукла” се
више честом него дуготрајном употребом. Честом употребом
у области критичког и теоријског разматрања дела ликовних
уметника, кроз нешто мање од два века.
Пејзажи ће се у нашем, српском, ликовном исказу, не
случајно, појавити са Првим српским устанком. Тиме они
неће много каснити за европским, можда нешто мање од пола
века, што је за време о коме говоримо незнатно раздобље. Тако
да, када се говори о пoјави пејзажа у ликовним представама
српских сликара, можемо говорити о “ходу у корак “ са светским
настојањима. Или, да се тачније изразим, о бивању зараженим
истим оболењима духа која су, у то време, захватала свет.
Оригинално, реч paysage, значи: предео, крајолик, а може
бити употребљена и као: завичај, отаџбина. Па ипак, они
који буду разматрали уметничка дела са оваквом тематиком,
језиком Срба, избегаваће да употребљавају ма које од српских
именовања. Тако ће се одомаћити реч пејзаж. У наведеном,
могуђем поистовећењу са посматраним, управо и лежи тајна
појављивања и популарности ове теме у ликовном изражавању.
У другој половини осамнаестог века, пејзаж ће, по популар-
ности, пре свега заостајати за историјским, класицистичким
композицијама, као и за портретним или жанр сликарством.
Током деветнаестог века пејзаж ће постати преовлађујућа,
снажна, али и најкрвавија тема у визуелном и стварном иску-
ству европске културе. Друштвени токови захтеваће и успеваће
да ставе на ликовне уметнике терет националног у пејзажу, тако
ће свест о националном пејзажу, о отаџбини и завичају, уобли-
чена у представе препознатљивих, било урбаних било руралних
Радомир Батуран
Гојко и Евгенија Кузмановић задужбинари тврдих српских манастира и рукописа који не горе
Изговорите ли међу Србима у Торонту имена Гојка и Евгеније
Кузмановић, одмах сте их поделили у два табора, у осталом
као и око свега другога. Верни епархијани владике Георгија
похвалиће их као прве добротворе међу њима, а они други…
Нећемо исправљати криву Дрину међу Србима јер то није успео
ни једини наш нобеловац Андрић који је овековечио и Дрину
и Србе, сва три веро-закона, с обе стране те криве Дрине, и
поточљиве и каловите, а нарочито мост преко ње који их је
пола миленијума једини спајао. Држимо се оних народних: “За
добрим се коњем прашина диже” и “Пси лају а каравани пролазе”
и своје којој нас је живот научио: “Не да дело да мајстор остане
тајан”. Поступци и дела најбоље говоре о човеку, и у животу и у
литератури.
А поступци и дела Евгеније и Гојка Кузмановића су и бројни
и велики. Ктитори су и кумови Манастира Светог Преображења
код Милтона у Канади; неустрашиви, вични и частни бораци,
дародавци и прегаоци да се купи црквено имање у Мисисаги и
сагради Саборна црква свих српских светитеља. А даривали су
Гојко и Евгенија и цркве и манастире, и фреско и књиго-писце
од њихових Челинца и Бањалуке, Храма Светог Саве на Врача-
ру, Хиландара и Москве па преко океана, до најновијих српских
цркава и манастира, књига и часописа у Србији, Републици
Српској, Русији, Канади, Америци.
Познанство
Упознао сам господу Кузмановић 1996. године, непосредно по
усељењу у Канаду. Учио сам енглески језик у државном линку у
Етобику, западној општини Торонта. Дружио сам се са архитек-
том Урошем Чалићем из Загреба који је, прво, избегао у Београд
па одатле у Канаду за време грађанског рата у Југославији. Једног
дана сврати владика Георгије да ме повезе до Милтона како бих
му помогао да уреди нови број Источника. После тога ме Урош
замоли да следећи пут пође и он са мном до владике. Волео би
му показати своје пројекте које је урадио у Југославији и у свету.
Владичански двор се довршавао. Хтео је Урош да волонтира на
изградњи фонтане и дворишта конака. Урош је врстан архитекта.
Пројектовао је значајне зграде у Загребу, Сплиту и Београду, али
и виле на Титовим Брионима и зграду парламента у Либији.
Људи говоре одјекују и полемишу
Још док смо планирали покретање часописа за књижевност и
културу међу заграничним Србима, одлучили смо се за дијалог,
полемику и другачија виђења. У уводном чланку Људи говоре
својим читаоцима у првом броју то смо и записали:
“…Од наших читалаца не очекујемо пасивност, намера нам
је да покренемо и рубрику у којој бисмо објављивали и ваша
писма, предлоге и критике. Наравно ова рубрика, као и све друге,
зависиће не само од добре воље уредника и његових сарадника
него и од ваше воље за сарадњом и разменом мишљења”.
И ево нове рубрике: Одјеци и полемике.
А да нам је визија отишла даље од носа, уверио нас је екцес
илити сачекуша већ на првој конференцији за штампу у Удружењу
књижевника Србије, 21. 8. 2008. године. Док смо говорили о
концепцији уређивања часописа Људи говоре, ишетала је песникиња
Радмила Лазић и предала нам отворено писмо, с речима:
– Ја бих ово писмо прочитала, ако ми дозволите.
– Свакако! Нема разлога да Вам не дозволимо, само сачекајте
да чујемо реч критичара. Све ћемо прочитати – одговорио јој је
уредник др Радомир Батуран.
И заиста, после сажетих, али брилијантних излагања про-
фесора Мирољуба Јоковића, есејисте Петра Арбутине, уредника
“Дерете”, и филозофа Предгага Драгића Кијука о садржају, вред-
ности и значају новопокренутог српског часописа у Торонту, за-
молили смо уредника Трибине Удружења књижевника, госпо-
дина Цицвару, да прочита писмо песникиње Лазић. Преносимо
то писмо у целости, иако смо касније сазнали да га је песникиња
већ била разделила новинарима и послала свим информатив-
ним гласилима у Београду. Вероватно због заузетости око
достављања свог писма или неповерења у реч госта из Торон-
та, песникиња Лазић није остала да саслуша прво јавно читање
свог отвореног писма редакцији и уреднику нашег часописа.
Ево тог писма (Уважићемо и њено југословенско латинич-
но писмо којим се ова српска песникиња служи и у куцању и у
потписивању):