Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Јадранка Марковић
Жена
Жање ексере
кроз живот цијели
њежност пружа.
Тврда к’о камен мермерни,
блага к’о мирис ружа
у прољеће кад све озелени.
Извор живота
и меда,
сунца, мјесеца и звијезда;
све оно што оплемењује
и што љубав треба.
Кроз живот тече
Јутро,
обданица
и вече.
А ноћ кад дође,
она снагу из срца прими
па тмину у снопове скупи,
у скривене одаје душе одложи,
гдеје се горчина невидно њише,
гдје се у тмини
ноћна тмуша таложи.
Њена су свитања брава на одаје таме.
Тад бијеле руке као рој пчела по цио дан…
А некад драго раме
уздрма јој срца сан.
Жена је пламени камен
и извор сунца
и чаша отрова и меда.
У свакој исконски помен,
у свакој топло срце куца,
у свакој све оно
што љубав, топлину и њежност
даје и треба.
Маја Адам
Један радостан дан
Док се разданило, Горан је већ био будан. Кувао је кафу. Правио
сендвиче. Сецкао салату и будио Драгану.
Младу и лепу. Витку. Привлачну. Која се мазно мешкољила
по кревету. Полако отварала очи. И спорим га покретима руку
дозивала себи.
Живели су у граду. Он је радио. Она још студирала.
Делили су стан. Кревет. Његов ауто и њене необуздане
изливе смеха.
Она је била безбрижна. Он задовољан.
И тог су се јутра спремали на кратак пут. До села Б. за викенд.
Водио ју је да упозна његове ( а и они њу ) и да је покаже.
Као некакав трофеј.
И радовао се. Узбуђивао. И једва дочекао да коначно стигну.
Изашао је из кола. Отворио капију. Упаркирао.
Док је керче лајало из дубине дворишта. Из куће истрчала мајка.
Отац. Баба. Сестре…
Млађа и старија. Млађа је још ишла у школу. Старија дошла
са децом ( онај њен ће, свакако, стићи на ручак ).
И сви су били узбуђени.
Грлили су га. Цмакали и погуривали у кућу. У којој га је до-
чекао деда.
Стар и ваздан достојанствен ( не би тај ни за ким и ни ради
кога потрчао ).
Којем је Горан пришао сав скрушен. Збуњен. Готово у правој
нелагоди.
Старац је седео у фотељи. Устао лако али не и живахно.
Пољубио унука. Стегао му руку.
Па му погледао преко рамена. И угледао Драгану. Која му се,
у опште, није допала.
А онда су сели за сто. И разговор је текао овим током:
– Па, Горане, чедо мајкино! Дај да те мајка види! Како си нас
изненадио! А што не рече да долазите? Да сам знала… Могла
сам, до сад, већ да спремим нешто. Да једете… Што волиш…
Погледај га само како се усукао! Једеш ли ти ишта, сине? Шта
једеш? Шта?! Сендвиче? Бурек и јогурт?! Благо мени…
– А што, снајка не кува? – умешала се баба.
– Ти да ћутиш! – забрунда деда. – Како само вреба… Као гуја!
Па кад зине, о’ма да уједе. Него, боље устај па у кујну. Што си
села ту? К’о да си позвана.
– Нека, мајка, само Ви седите! Ја ћу ‘вамо. Већ сам… – мајка
Горанова својој свекрви, разуме се. Док је ова севала погледом
некуд по патосу. Увређена. Ал’, оћутала је. Устала од стола. Па
изашла да, ко бајаги, храни кокошке.
– Него, Горане, казуј деди– жениш ли се или шта? Да пра-
вимо сватове? – деда је био љубопитљив. И загледао се у унука.
Што је, опет, вређало Драгану. Испало је као да се она ту ништа
не пита!
– Пааа…” – није стигао ни да се смисли, нит’ шта да каже,
деда га пресече. И уби у појам:
– Е, чим ти ту мени -ПА…– ништа од тога неће бити! Ама, то
се хоће или неће! Нема ту ПА! – деда је пуцао к’о из пушке, Дра-
гана киптела, а Горан покушавао да поправи утисак:
– Али, нисам тако мислио! Па, ми нисмо о томе ни разго-
варали!
– Добро, де, сине, ако и нисте– има времена! За то увек има
времен. Млади сте. Биће дана… – мајка је покушавала да изгла-
ди ствар а онда се и отац умешао.
– Него, Драгана, кажи нама, какав је овај наш Горан? Јел’
те слуша?
Драгана није знала шта да каже. Осећала се до крајности
глупо. И желела је, више од свега, да не буде ту где је:
– Слуша, кхм, слуша. Слуша… – једва је познала рођени
глас. У грлу ју је нешто загребало. Није знала куд’ би, па се за-
гледала у столњак.
А онда мајка изнела на сто кафу.
Горан је сипао шећер. Драгана му ћутала. Деда и отац разго-
варали о свињама. Млађа сестра гњавила мачку а старија уми-
ривала децу. У том је и баба ушла. Мајка, такође, села за сто. И
цела је породица била на окупу!
Татјана Ђурић
На крилу беле птице
Велико ишчекивање непознатог изазова наливало јој је нове сузе
у очи. Помешана осећања наде, страха и радости због остварења
дугогодишње жеље, начинили су од ње плачљивицу што није
била ни као девојчица.
Када су сви ужурбано изашли из примирене беле птице, она
је још увек седела на њеном крилу, згрчена и промрзла. Увучене
главе у рамена и широм отворених очију, кроз мали прозор гле-
дала је спољашњи тако велики свет, осунчан љубичастим бојама
јесењег сунца. Неки други осмеси, некакви другачији кораци,
непознат разговор на познатом језику – читава збрка у очима
и ушима, успоравали су јој ход и скраћивали корак. Делићем
свесног, кога још није ухватила паника, смиривала је себе,
враћала ход у равнотежу и дисање у нормалу, али је срце и даље
јако тукло и разбијало сваку хармонију. Његов неравномерни
туп-туп ход је слао звук у уши на чистом српском: Шта-ћеш-ти-
ов-де? И-ди-ку-ћи-од-мах!
И све у круг. Питање. Наредба. Опет питање. Опет наредба…
Нигде није лепо као код куће! Знала је она то и пре него што
је закорачила из великог дворишта породичне куће у црвени
такси, и пре него што је са чикашког аеродрома закорачила у
љубичасте боје новог годишњег доба свог оствареног сна.
Заиста, нигде није лепо као код куће. Толико нежних снова
о топлини породичног дома одсањала је свих оних валовитих
дана крај језера Мичиген, током дугих шетњи када ветар мрси
мисли уместо да их развејава. У шаренилу шопинг центра, на
крају Мичиген авеније…
Или на почетку?…Онај тамо крај, други крај прекрасне
авеније је-гробље, мирно и тихо, сетно и баш погодно за одмор
уморних ногу после базања по бутицима који лицемерно копају
по џеповима и љубазно сакупљају металне капи зноја и одрицања
минуле радне недеље. Овај други крај Мичиген авеније сакупља
капљице суза, преузима терет са душе и све их развејава шумом
јесењег лишћа изнад главе, испод ногу…
Иако свесна тога да нигде није лепо као код куће, опет је
осећала ону страшну панику у желуцу. Опет је желела да јој
крила беле птице буду уточиште, да црвени такси има замагљене
прозоре који ће сакрити њене сузе, да град буде бучан и узаврео
и не чује лудо куцање преплашеног срца…
Сањала је мајку испред капије. Чека. Руке су јој у крилу,
мирне, поглед је закован негде у даљину, али један нерв на
Предраг Р. Драгић Кијук
Језик и светлост
Билингтонова тврдња да је “највећа културна тековина виза-
нтијске цивилизације управо то што је дала Словенима
хришћанство” утолико је тачнија јер се тиче духовне надградње
оних народа чија протоисторија пресудно припада религијском
а не митолошком искуству. Следствено томе, разумевајући фе-
номен хришћанске филозофије као феномен духовне надградње
уочићемо важност језика као есхатолошког искуства. И још
нешто: суочићемо се са оправданошћу што поједини теоретича-
ри православне народе називају јовановцима.
Карактеристичност охристовљеног писма садржана је
најсинтетизованије у првом стиху I главе Јеванђеља по Јовану
који у старом словенском језику гласи: “Искони бе Слово”.
Несумњиво, управо је ова јеванђељска синтагма открила
нови квалитет духовне мистерије као што је и упућивала (бар
на плану и језика и персоналног спиритуалног искуства) на
важећи теоантрополошки смисао. Наиме, речи “искон”, “бити”
и “слово” нису само стожерне тачке хришћанске вере већ и сто-
жерне тачке хришћанске филозофије.
Првобитна просветљеност догодила се осећањем светости
језика, односно важности Истине Речи, јер слово (реч) има
својство надвредности. Потом је уследио процес метафизичке
синхроније и филозофије Слова. Коначно, теоантрополошки
смисао је уцелинио духовно искуство, па је на тај начин секундар-
на биографија (појавни живот) доживела пуноћу свејединства,
преобразила се у примарну биографију то јест дефинитивно
нашла свој симфонијски идентитет (свеживот). Према томе,
библијска синтагма: Искони бе Слово – У почетку беше Слово
(“У почетку бјеше Ријеч”) за човека има значење тајности, која се
показује као целосно ујашњење тек откровењем светости језика,
мистерије језика и охристовљења језика.
Шта, у ствари, ујашњава први стих Јеванђеља по Јовану који
у нашем савременом језику гласи: “У почетку беше Реч” (или
како то неки теолошки писци преводе: У почетку беше Логос,
У почетку беше Светлост)? Пре свега, овај новозаветни исказ
уносу хармонијску конзистентност у, дотад, хаотични духовни
речник – као што, изнад свега, омогућава човековој појавности
да уочи своју метафизичку тачку почетка – јер у почетку беше
Милош Ковачевић
Вијек и по странпутица српскога језика
Је ли данашњи српски књижевни (стандардни) језик корпусно
и обимом подударан с Вуковим српским књижевним језиком?
Какав је однос Вуковог српског језика према дојучерашњем
српскохрватском језику, а какав према данашњем српско-
ме језику? Какав је однос Вуковог српскога језика према
данас номинацијски агресивним “хрватском”, “босанском/
бошњачком” па чак и “црногорском” језику? Све су то питања
која призивају говор о стопедесетогодишњем ходу, боље рећи
странпутицама, Вуков(ск)ог српског књижевног језика.
О томе ходу дојучерашња сербокроатистика и данашње
кроатистика, боснистика и монтенегристика желе наметнути
потпуно искривљено, ни на каквим чињеницама, незаснова-
но тумачење, које, као и многа с хрватске стране иницирана
антивуковаска и антисрпска тумачења, лако налазе пропага-
торе и међу српским лингвистима. Зар најбољи примјер томе
није сљедеће “науковање” Р. Бугарског о историјату српскога и
“српскохрватскога” књижевног језика, у коме је на сажет начин
изнесено хрватско учење што у великом луку науку заобилази,
којем су се, као једином упоришту за несрпски карактер тобоже
њихових стандардних језика. приклонили и данашњи мусли-
мани и Црногорци. Говорећи о настанку и “нестанку” српскохр-
ватског језика, Р. Бугарски ће тај историјат представити овако:
“… najpre su se razvila dva jezička standarda, priznata i imenovana
kao srpski i hrvatski. Narednu fazu, iniciranu sredinom XIX veka,
obeležili su napori u cilju njihovog objedinjavanja u jedan književni
standard nazvan srpskohrvatski, hrvatski ili srpski, ili hrvatskosrpski.
[…] Pojednostavljeno aritmetički govoreći, ovakav razvoj događaja
može se predstaviti kao integrisanje dvaju jezika u jedan. Ali ovaj
jezik, koji zapravo nikada nije ni bio potpuno objedinjen, išao
je pravcem oblikovanja nacionalno-teritorijalnih varijanti, koje
su zvanično priznate sredinom XX stoleća. Međutim, do ovog
vremena unutrašnje etničke, ekonomske i političke tenzije između
Hrvata i Srba, kojima su kasnije dodati Crnogorci i Muslimani kao
novopriznate nacije istog jezika, dostigle su stepen na kome je jezičko
jedinstvo sve više slabilo. Vrhunac je nastupio početkom devedesetih
godina, sa ratom na teritoriji ovog jezika i raspadom jugoslovenske
federacije. Јezički rezultat svega ovoga bio je neizbežni razlaz srpskog
i hrvatskog, jer se nikakav srpskohrvatski više nije smatrao mogućim
u novim nacionalnim državama koje su zamenile raniju federaciju. I
tako se jedan jezik podelio na dva. A onda su muslimani ozakonili
Санда Десница
Српски језик и српски језици
Лингвиста Милош Ковачевић са делом “Српски језик и српски
језици” доживео је велики успех. Да су читаоци жељни огољене
и “без увијања” истине о српском језику, потврђује чињеница да
је за 20 дана продато 1.000 примерака овог дела. Ковачевић, један
од најцењенијих лингвиста српског језика, за наш лист говори о
судбини српског језика.
Ко све данас говори српским језиком и каква је његова
будућност?
– Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик, он
је наглашавао да је то језик свих Срба, сматрајући Србима управо
све оне које обједињује српски језик. А то су, по Вуку, Срби трију
(веро) закона: “закона грчога, закона римскога и закона мухаме-
донскога”, тј. православци, католици и муслимани који говоре
штокавским дијалектом. Временом су се језички јединствени
Срби разделили у три нације према вери, али нису променили
језик. Сви они и даље говоре српским језиком, али сви неће да
га зову српским. Хрвати су га променили у “хрватски”, Црногор-
ци у “црногорски”, а муслимани Бошњаци у “босански”. Научно
гледано, српским језиком данас, осим Срба, говоре и сви они
који употребљавају “хрватски стандардни језик”, “босански
стандардни језик” и “црногорски стандардни језик”.
Да ли изменом имена српског језика у хрватски, бошњачки
или црногорски, српски језик постаје мање свој?
– Лингвистика има јасне критеријуме шта се може, а шта не може,
сматрати посебним језиком. Међу те критеријуме спадају поду-
дарност у граматичкој структури језика (да ли нпр. исти број
падежа, глаголских облика и сл.) затим да ли је порекло језика
исто (да ли им је основица иста) и колика је разумљивост међу го-
ворницима разматраних језика. Према свим тим критеријумима,
ни “хрватски”, ни “босански” ни “црногорски” не могу бити по-
себни језици различити од српског. Они представљају само пре-
именовани Вуков (ски) српски књижевни језик. Ако се, дакле,
примене научни лингвистички критеријуми преименовањем
српског језика, без обзира на њихов број, српски језик не постаје
мање српски. Он и даље остаје целином српски језик, само сад
под различитим политичким именима.
Раде Антонијевић
Ко су родитељи мајке Светог Саве
У путописима Градови и химере, у оном под називом “Писмо из
Палестине – Јерусалим”, Јован Дучић пише:
“Српски Свети Сава, велики печат наше историје, јесте, по
чистоти и непорочности његове личности, по лепоти и обим-
ности мисије, и по државничкој продорности и стварању, једна
од највећих фигура српског XII века, богатог у мистицима, века
Бонавентуре и Дантеа. Зато сам, поред Христа, мислио често
овуда и на овог његовог српског изванредног светитеља. Он ме је
пратио целим путем. Био је можда први од свих Срба који је овуд
прошао својом краљевском ногом. Све што данас овде блиста на
сунцу вечности, очима тог нашег мудраца и писца, политичара
и светитеља, без којег вероватно наша херојска нација или не би
данас уопште постојала, или бар не са њеним данашњим овако
изразито расним одликама.
Ниједан народ није имао заслужнијег човека. А потпуније
отменије, чистије и поноситије личности мислиоца, и мистика
не налазим нигде другде”.
Свети Сава, пре замонашења принц Растко Немањић, благо-
родно је прво колено великог жупана српског Стефана Немање
(кога Светогорски сабор прогласи за свеца Симеона) и велике
кнегиње Ане, по одласку у манастир монахиње Анастасије.
Значи, Свети Сава је “од изабраног колена…света грана дома
Немањиног”, како пева монах Милошевац у 16. веку. И отац и
мајка су му рода племенитог, а живота вечних у српском народу
по делима својим и делима њиховог Великог Сина. О оцу му Сте-
фану знамо скоро све: “син великог српског властелина Завида
који владаше горњом Зетом, Травунијом, Хумом и Далмацијом”,
како записаше његови биографи; знамо и кад се родио, и двапут
крстио, и кад је умро, и кад се посветио; и кад је и како постао
велики жупан српски, како је браћу Константина и Мирослава
приволео да му буду управитељи граничних српских земаља; и
како је клечао пред византинским василевсом Манојлом Комни-
ном, “гологлав, бос, са мачем у левој руци и конопцом о врату”, и
дочекивао у својој земљи немачког цара Фридрих II Барбаросу и
оног истог византијског цара Комнина пред којим је пре клечао;
и како је ратовао и побеђивао, и како су му се деца рађала, и где
и како се замонашио, када и како је умро и сахрањен и пренет
у Србију, и како је и мртав мирио завађене синове… Најмање
знамо о Немањиној женидби. Ко је мајка највећег сина српског
не знамо. Знамо јој само име, световно и монашко – Ана и
Стево Чутурило
О последњем Обреновићу – краљу Александру
О брачом раздору који је владао између краљевских супружни-
ка, краља Милана Обреновића и краљице Наталије, говорило се
и писало врло много, оптужујући сад једно сад друго због њина
сталног раздора. Ну прави и једини узрок свему томе нико није
погодио. Међутим ја сам био у приликама да о томе имам своја
личка сазнања која ће бити тачна.
Пре свега ваља знати да је краљица Наталија имала страхо-
вито тешке порођаје, тако да се ниједан њен порођај није могао
свршити без интервенције лекара и без гинеколошких операција,
услед чега се краљица Наталија више плашила порођаја него
саме смрти. А последица тога било је њено избегавање поло-
ног сношаја са њеним краљевским супругом. У којој је мери
био јак тај отпор краљичин, ја сам се могао обавештавати на
најизворнијим местима. Био сам те среће да сам уживао пот-
пуно благовољење двојице првих људи у Србији, а то су били
благопочивши митрополит Михаило и велики државник,
славни Ристић. Како сам код њих стајао, види се најбоље отуд
што ми пок. Митрополит беше поверио уређивање листа Мир
који је патронизовао, а пок. Ристић ме беше изабрао за уредника
партијских листова тадашње Либералне Странке Српска неза-
висност и Српска застава.
Као уредник ових листова ја сам морао имати што тачнија
обавештења о свему па и о питању брачног раздора између краља
и краљице. И једном приликом ми пок. Митрополит рече: “Ето,
видите, краљ Милан је био више пута код мене и плачући ме је
молио да одобрим његов развод са краљицом јер, рече да је он без
жене већ толико времена, пошто му његова супруга не допушта
приступ у брачну собу. Каже: ‘Пред вратима њене собе клечим и
плачући је молим да ме пусти, док се она само кикотала’”
У историји брачног спора краља Милана и краљице Наталије
и историји њених тешких порођаја крије се још један невероват-
но велика тајна.
Толико пута сам имао прилике да до миле воље посматрам
изглед личности “Краља Оца” и “Краља Сина” па да их сли-
кавам и разликавам. Често пута сам, као “Краљевски Посла-
ник” у Народној скупштини, био на ручковима и на вечерама у
двору. Било је прилика када сам на тим вечерама држао читава
предавања, а све на питања и потстрекавања једног и другог
краља.
А кад бих се кући својој вратио, никако ме није могла да
мимоиђе радозналост: Откуд то да “Краљ Син” – ама баш ни
Миливој Сребро
Крајина је пала, маске такође
Ако су деведесете године биле за Србе “дуго пропадање у бездан”,
Хрвати су проживели и доживели ту драматичну последњу
деценију 20. века на сасвим другачији начин : као “године патње
и славе”, као период болан али величанствен у којем је њихова
нација коначно испунила своју историјску судбину, укратко као
време голготе које ће се завршити величанственом апотеозом :
per aspera ad astra! Ова бљештава слика, помало патетична и на-
шминкана, слика коју је произвела и наметнула своме јавном
мњењу пропагандна машинерија Фрање Туђмана – “демијурга
хрватске независности” – није, међутим, сасвим без основа. Јер,
после жртава које су морали поднети у почетку југословенске
драме – сетимо се само призора из Вуковара! – Хрвати су успели
не само да заврше рат као прави победници него и да остваре
свој, како кажу не без поноса, “тисућљетни сан”: да коначно
формирају суверену и независну државу! Прву хрватску нацио-
налну државу у модерној историји, створену после више векова
живота под окупацијом, и после дуге – чак предуге! сада се то
јасно види – “југословенске епизоде”.
Та слика Хрватске – мале храбре земље задојене слободар-
ским духом, земље која је патила али и победила – није, по-
новимо, сасвим неоснована. Али, да би била истинита, или
барем ближа стварности, она се мора подвргнути значајним
корекцијама. Нарачито ако се погледа изблиза “друга страна
медаље”, оно што је вешта Туђманова пропаганда годинама
“гурала под тепих”, оно што је брижљиво сакривано “иза седам
брава” да се не би наудило репутацији Предсједника који је већ
за живота проглашен “живом легендом” и “оцем нације”. Под-
сетимо с тим у вези на неколико значајних детаља, уважавајући
при томе, наравно, сасвим легитимна права хрватског народа
на самоопредељење и на формирање сопствене националне и
суверене државе.
Primo. Не може се захтевати безусловно поштовање сопстве-
них националних права, макар и сасвим легитимних, а при томе
оспоравати та иста права једном другом народу! А то се управо