Српски језик и српски језици

Чињеница је да су Хрвати, Бошњаци и Црногорци преузели
српски језик. Зашто га зову својим именом?

– Национална “неиживљеност” и научна “незрелост” једини
су разлози зашто Хрвати, Бошњаци и Црногорци неће да
употребљавају српско име за српски књижевни језик, него га
хоће под несрпским именима. Они, очигледно, сматрају да
је довољно српски језик преименовати па да он више не буде
српски, него некакав “босански” или “црногорски”. Они такође
сматрају да свака нација, па и она која се формира средином
или крајем 20. века мора имати свој посебан језик. Значи ли
то да те нације пре тога нису имале никаквог стандардног или
књижевног језика, да су биле књижевно “неписмене” ?! А позна-
то је ономе ко је у школу ишао да толике велике нације немају
свог имена у називу језика, као нпр. Американци, Мексиканци,
Бразилци, Аустрралиијанци и многи други. Јесу ли ти народи
мање народи од Црногораца, Хрвата или Бошњака зато што
језик којим се служе нису национално именовали?

Да ли постоји бошњачки језик и шта га одликује?

– “Бошњачки/босански” језик не постоји ни према једном научном
критеријуму. Он постоји само као фикција на нивоу политичке
етикете. Они који сматрају да он постоји морали би подастрети
бар један релевантан критеријум који би потврдио његов иденти-
тет. Лигвинстика, изузмемо ли ону политиканску, ниједан такав
критријум до сада није изнедрила. Сви који мисле да бошњачки
језик постоји, према истом критеријуму могу тврдити да постоји
и “коњички”, “мостарски”, “фојнички”, “зенички” и многи други
“језици”, који су истоветни са бошњачким/босанским језиком
према било ком критеријуму језичког идентитета.

Како коментаришете чињеницу да ће у црногорски језик
бити уведена два нова слова?

– Умекшано “ш” и умекшано “ж” јесу гласови српског језика који
нису фонеме. Јос је Вук Карџић приметио и у свом “Српском
рјечнику” ис 1818. записао да у говору има више гласова него
у књижевном српском језику, и ту је поменуо и умекшано
“ш” и умекшано “ж”, сматрајући да они не могу добити статус
“књижевних гласова” јер немају разликовану функцију. То ће
рећи да нигде замена “ш” или “ж” не доводи до промене значења
речи. Увођењем тих гласова у тзв. црногорски језик црногор-
ски лингвисти показују да не знају ни елементарне појмове из
фонологије и стандардологије. Зато тај њихов потез и изазива
само научно поспрдне коментаре и служи за прављење вицева
и формирање “монтенегристике” насупрот елементарним линг-
вистичким начелима. Уза све то, не треба заборавити да дати
умекшани гласови нису црногорска ексклузивност, њих имају
и херцеговачки говори, тако да су и њих Црногорци узели из
српског народног језика.

А шта је са хрватским језиком?

Хрвати свакако имају свој језик, али он није онај који они
називају “хрватски књижевни језик”. За разлику од тога
Вуков(ск)ог и језика који су преузели од Срба, Хрвати имају свој
језик, а то је чакавски језик. Сви чакавци су увек били Хрвати,
само што они нису унапредили у ранг стандарног језика свој
чакавски језик, иако су на њему стварали литературу. Они су за
свој књижевни језик одабрали Вуков(ск)и српски језик, који и
данас употребљавају, али који не желе назвати српским именом.
Хрватски чакавски језик стар је таман колико и српски штокав-
ски. Није, дакле, проблем у старости, него је проблем у друштве-
ном статусу њиховог чакавског и српског штокавског: чакавски
никад није стандардизован, а штокавском јесте