Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Предраг Р. Драгић Кијук
Језик и светлост
Билингтонова тврдња да је “највећа културна тековина виза-
нтијске цивилизације управо то што је дала Словенима
хришћанство” утолико је тачнија јер се тиче духовне надградње
оних народа чија протоисторија пресудно припада религијском
а не митолошком искуству. Следствено томе, разумевајући фе-
номен хришћанске филозофије као феномен духовне надградње
уочићемо важност језика као есхатолошког искуства. И још
нешто: суочићемо се са оправданошћу што поједини теоретича-
ри православне народе називају јовановцима.
Карактеристичност охристовљеног писма садржана је
најсинтетизованије у првом стиху I главе Јеванђеља по Јовану
који у старом словенском језику гласи: “Искони бе Слово”.
Несумњиво, управо је ова јеванђељска синтагма открила
нови квалитет духовне мистерије као што је и упућивала (бар
на плану и језика и персоналног спиритуалног искуства) на
важећи теоантрополошки смисао. Наиме, речи “искон”, “бити”
и “слово” нису само стожерне тачке хришћанске вере већ и сто-
жерне тачке хришћанске филозофије.
Првобитна просветљеност догодила се осећањем светости
језика, односно важности Истине Речи, јер слово (реч) има
својство надвредности. Потом је уследио процес метафизичке
синхроније и филозофије Слова. Коначно, теоантрополошки
смисао је уцелинио духовно искуство, па је на тај начин секундар-
на биографија (појавни живот) доживела пуноћу свејединства,
преобразила се у примарну биографију то јест дефинитивно
нашла свој симфонијски идентитет (свеживот). Према томе,
библијска синтагма: Искони бе Слово – У почетку беше Слово
(“У почетку бјеше Ријеч”) за човека има значење тајности, која се
показује као целосно ујашњење тек откровењем светости језика,
мистерије језика и охристовљења језика.
Шта, у ствари, ујашњава први стих Јеванђеља по Јовану који
у нашем савременом језику гласи: “У почетку беше Реч” (или
како то неки теолошки писци преводе: У почетку беше Логос,
У почетку беше Светлост)? Пре свега, овај новозаветни исказ
уносу хармонијску конзистентност у, дотад, хаотични духовни
речник – као што, изнад свега, омогућава човековој појавности
да уочи своју метафизичку тачку почетка – јер у почетку беше
Милош Ковачевић
Вијек и по странпутица српскога језика
Је ли данашњи српски књижевни (стандардни) језик корпусно
и обимом подударан с Вуковим српским књижевним језиком?
Какав је однос Вуковог српског језика према дојучерашњем
српскохрватском језику, а какав према данашњем српско-
ме језику? Какав је однос Вуковог српскога језика према
данас номинацијски агресивним “хрватском”, “босанском/
бошњачком” па чак и “црногорском” језику? Све су то питања
која призивају говор о стопедесетогодишњем ходу, боље рећи
странпутицама, Вуков(ск)ог српског књижевног језика.
О томе ходу дојучерашња сербокроатистика и данашње
кроатистика, боснистика и монтенегристика желе наметнути
потпуно искривљено, ни на каквим чињеницама, незаснова-
но тумачење, које, као и многа с хрватске стране иницирана
антивуковаска и антисрпска тумачења, лако налазе пропага-
торе и међу српским лингвистима. Зар најбољи примјер томе
није сљедеће “науковање” Р. Бугарског о историјату српскога и
“српскохрватскога” књижевног језика, у коме је на сажет начин
изнесено хрватско учење што у великом луку науку заобилази,
којем су се, као једином упоришту за несрпски карактер тобоже
њихових стандардних језика. приклонили и данашњи мусли-
мани и Црногорци. Говорећи о настанку и “нестанку” српскохр-
ватског језика, Р. Бугарски ће тај историјат представити овако:
“… najpre su se razvila dva jezička standarda, priznata i imenovana
kao srpski i hrvatski. Narednu fazu, iniciranu sredinom XIX veka,
obeležili su napori u cilju njihovog objedinjavanja u jedan književni
standard nazvan srpskohrvatski, hrvatski ili srpski, ili hrvatskosrpski.
[…] Pojednostavljeno aritmetički govoreći, ovakav razvoj događaja
može se predstaviti kao integrisanje dvaju jezika u jedan. Ali ovaj
jezik, koji zapravo nikada nije ni bio potpuno objedinjen, išao
je pravcem oblikovanja nacionalno-teritorijalnih varijanti, koje
su zvanično priznate sredinom XX stoleća. Međutim, do ovog
vremena unutrašnje etničke, ekonomske i političke tenzije između
Hrvata i Srba, kojima su kasnije dodati Crnogorci i Muslimani kao
novopriznate nacije istog jezika, dostigle su stepen na kome je jezičko
jedinstvo sve više slabilo. Vrhunac je nastupio početkom devedesetih
godina, sa ratom na teritoriji ovog jezika i raspadom jugoslovenske
federacije. Јezički rezultat svega ovoga bio je neizbežni razlaz srpskog
i hrvatskog, jer se nikakav srpskohrvatski više nije smatrao mogućim
u novim nacionalnim državama koje su zamenile raniju federaciju. I
tako se jedan jezik podelio na dva. A onda su muslimani ozakonili
Санда Десница
Српски језик и српски језици
Лингвиста Милош Ковачевић са делом “Српски језик и српски
језици” доживео је велики успех. Да су читаоци жељни огољене
и “без увијања” истине о српском језику, потврђује чињеница да
је за 20 дана продато 1.000 примерака овог дела. Ковачевић, један
од најцењенијих лингвиста српског језика, за наш лист говори о
судбини српског језика.
Ко све данас говори српским језиком и каква је његова
будућност?
– Кад је Вук Караџић стандардизовао српски књижевни језик, он
је наглашавао да је то језик свих Срба, сматрајући Србима управо
све оне које обједињује српски језик. А то су, по Вуку, Срби трију
(веро) закона: “закона грчога, закона римскога и закона мухаме-
донскога”, тј. православци, католици и муслимани који говоре
штокавским дијалектом. Временом су се језички јединствени
Срби разделили у три нације према вери, али нису променили
језик. Сви они и даље говоре српским језиком, али сви неће да
га зову српским. Хрвати су га променили у “хрватски”, Црногор-
ци у “црногорски”, а муслимани Бошњаци у “босански”. Научно
гледано, српским језиком данас, осим Срба, говоре и сви они
који употребљавају “хрватски стандардни језик”, “босански
стандардни језик” и “црногорски стандардни језик”.
Да ли изменом имена српског језика у хрватски, бошњачки
или црногорски, српски језик постаје мање свој?
– Лингвистика има јасне критеријуме шта се може, а шта не може,
сматрати посебним језиком. Међу те критеријуме спадају поду-
дарност у граматичкој структури језика (да ли нпр. исти број
падежа, глаголских облика и сл.) затим да ли је порекло језика
исто (да ли им је основица иста) и колика је разумљивост међу го-
ворницима разматраних језика. Према свим тим критеријумима,
ни “хрватски”, ни “босански” ни “црногорски” не могу бити по-
себни језици различити од српског. Они представљају само пре-
именовани Вуков (ски) српски књижевни језик. Ако се, дакле,
примене научни лингвистички критеријуми преименовањем
српског језика, без обзира на њихов број, српски језик не постаје
мање српски. Он и даље остаје целином српски језик, само сад
под различитим политичким именима.