У трагању за изгубљеним листом

Књижевни критичар Тихомир Остојић (1865-1921) провео је 1919.
године два-три месеца у санаторијуму на Брестовцу код Загреба. Ту
је покренуо шаљиви и сатирични лист Injekcija, у коме се говорило о
приликама у санаторијуму и, наравно, чинили осврти на тадашње
књижевне прилике. Једна песма, која је носила наслов “Јутро на Сле-
мену”, била је намерно без икакве интерпункције. Тобожњи потпи-
си испод текстова у листу погађали су извесне књижевнике. Сем
Остојића, на листу је сарађивао и професор Штимац.
Одмах се намеће питање да ли је Ђорђе Сп. Радојичић имао
у рукама поменути лист. Ако завиримо у објављену преписку
Јована Грчића и Тихомира Остојића (објављену у књизи Јована
Грчића Портрети с писама, друга књига, Загреб, 1924. године)
видеће се да је белешка Ђорђа Сп. Радојичића, по свој прилици,
прављена на основу те преписке.
Најједноставније би било донети читаво Остојићево писмо,
међутим, одвећ би се понављале исте ствари на тако мало
простора. Преносимо само део “упутстава” Јовану Грчићу.
“Трећа песма под насловом ‘Јутро на Слемену’ нема никакве
интерпункције. Тако је и остави. Зашто је без интерпункције,
сетићеш се и сам”. И даље, при крају писма, Остојић каже: “Ако
те интересује, ко су сарадници, открићу Ти редакциону тајну, да
је Ш. – професор Штимац, остало је све моје”.
Дакле, врло је вероватно да поменуту публикацију Ђорђе Сп.
Радојичић није имао у рукама. У прилог тој тези иде и следећа
провера. На Филозофском факултету у Новом Саду, у Легату
Ђорђа Сп. Радојичића нема те публикације.
Оно, пак, што се још може наћи у преписци Грчића и
Остојића, тиче се штампарије која је штампала тај лист. На
Академичком тргу број 2, у Загребу, налазила се 1919. године
штампарија Hermes. Особа за контакт, испред “редакције и
администрације Injekcije” био је Златко Пуклер, банковни чи-
новник, који је водио кореспонденцију са штампаријом. Први
број се појавио око 20. септембра 1919. године. О Injekciji Тихомир
Остојић пише у писму од 22. септембра исте године: “Неке лети-
мичне црте нашег живота ћеш наћи у Injekciji. Опазићеш кроз
њу и слабе стране овог санаторија. Нисмо баш то хтели, али се
наш лист, и нехотице, окренуо у критику завода. Наравно да смо
лист растурили по Загребу у оне кругове, који би требало да се
интересују за овдашње болеснике”. И то би било отприлике све.
Остаје нам да нагађамо да ли се појавио други број. У помену-
том писму од 22. септембра, одмах на почетку Тихомир Остојић
изјављује Грчићу захвалност “у име редакције и адмнистрације
Injekcije “. Али, тешко је веровати у појаву следећег броја кад је
најревноснији сарадник крајем септембра напустио Брестовац.
Али, Ђорђе Сп. Радојичић нас, истина посредно, упућује
на нов траг. Наиме, на промоцији његове књиге Историјске
расправе, Нови Сад, 2007, (и ту књигу је приредила Светлана
Томин), говорио је и Лаза Чурчић, пензионисани библиотекар,
један од највећих зналаца српске књижевности XVIII века, који
живи у Тителу. (Прецизности ради, на Филозофском факулте-
ту су биле приказане, истовремено, две књиге. О новој књизи
Боривоја Маринковића Огледи о старом српском штампарству,
Нови Сад, 2007, заправо је, говорио Лаза Чурчић.)
Од Лазе Чурчића сазнајем, после промоције, на путу према
Тителу, где се налази заоставштина Тихомира Остојића. По
свему судећи тамо би се могла наћи и Injekcija – у Универзитетској
библиотеци у Братислави! (Од Лазе Чурчића сазнајем и од које
је болести боловао Тихомир Остојић и постаје ми јасно зашто
никада није кукао због болести! Болест му је пренела, вероватно,
нека “смерна” гимназијалка.)
Али, шта ако Injekcije нема у Братислави?
Одједном овај текст добија други смисао. Наиме, и несвес-
но престаје да буде обичан текст, а постаје потерница за листом
“беспослених” болесника. Јер, као што је Ђорђе Сп. Радојичић
добро знао да је помен много више од заборава, ми добро знамо
да је и покушај на неки начин дело.
А можда ће се неко, у неком буџаку, на тавану, “убости” на
Injekciju и сетити читаве ове приче.