Медитеран у српској књижевности и култури

“Као други народи за обетованом земљом, Срби су кроз своју исто-
рију чезнули за обетованим морем – били и на Јадранском, и Је-
гејском, и на Јонском мору, али заувек и сасвим ни на једном. Више
него у реалном животу, море је присутно у српској поезији и у
приповеци.” (Милан Кашанин, Књига о Матавуљу, Сабрана дела
Симе Матавуља, Завод за уџбенике и наставна средстава, Београд,
Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 2006, стр.108)
И заиста, као да се историја многих цивилизација, држава и на-
рода, па у неком смислу и српског, може описати као дуго и никада
завршено путовање на обале мора.
Медитеран је зато и често опсесивни сан али и вечна идеја о
животу, која зна бити много значајнија и већа од своје богате гео-
графије и слојевите историје. Не само у књижевности и уметности,
већ и у свему што се живота тиче, Медитеран је вечна чежња, неу-
гасла жудња и онај никада достижни идеал. Поготово ако се
доживи попут Раја у Дантеовим стиховима, у којем све заслепљује
божанска светлост. У којој су сједињени као нека врста вечите му-
зике и хармоније, увек једно с другим, сунце и море, и у чијем се
заједничком хоризонту тако лако губе сви контрасти реалног људ-
ског живота.
Али, укупни значај Медитерана за историју овог и оваквог
света, можда понајбоље могу да илуструју речи рођеног Медите-
ранца, Пола Валерија, који је тим својим родним амбијентом
остао заувек опчињен:
“Шта је тако величанствено као чињеница да су, у току не-
колико столећа, међу тим народима који живе на обалама овог
мора, рођена најдрагоценија и најчистија интелектуална открића:
јер управо се ту наука ослободила емпиријског и практичног,
уметност се отргла својих симболичких корена, књижевност се
јасно издвојила и јасно разделила на јасно различите родове, и,
најзад, ту је философија опробала готово све могућне начине у
посматрању света и себе саме.
Никада, и нигде, на тако скученом простору и за кратко време,
не би било могућно говорити о једном таквом превирању духа
и таквој продукцији богатства.” (Пол Валери, Медитеранска на-
дахнућа, Службени гласник, Београд, 2010)
Медитеран је реч која данас на многим језицима најпре асоцира
једно магично садејство сунца и мора. Ако претпоставимо да
речи могу имати било какво лековито дејство, онда је у њиховом
најужем избору, неизоставно и, свакако, реч Медитеран.
Најважнија претпоставка да Медитеран буде оно што је постао
кроз историју, и оно што је заправо данас, као да је садржана у
најкраћој, али свакако једној од најпрецизнијих дефиниција
културе. А према њој, дословно, култура је комуникација.
Управо је комуникација била услов свих услова, почетног и
сваког каснијег развоја, тог чудесног сусрета географије и исто-
рије, који се од постанка света, па све до данашњих дана стварао
и непрекидно оживљавао у оквиру тог временског и просторног
феномена званог Медитеран.
Медитеран на изузетан начин оживљава једну савремену де-
финицију историје, према којој је она стални, непрекидни дијалог
између прошлости и садашњости. Од када свет памти себе, Меди-
теран је у ствари најзначајнија европска раскрсница, коју пролазе,
или се баш у њу сливају , и људи и животиње, возила разних врста,
робе, лађе, идеје, религије, обичаји и предања, светови и векови.
Медитеран тако на изузетан начин оживљава једну савремену
дефиницију историје, према којој је она стални, непрекидни ди-
јалог између прошлости и садашњости.
Медитеран се одувек чинио светом за себе, или светом над
световима. Његову тајну, многи историчари, писци, уметници, па
и сви који га походе, увек желе да открију или објасне, и себи, не
само другима.
И Феничани и Грци, и Картагињани и Римљани, заједно са
другима, чине историју Медитерана, која по мишљењу археолога
и историчара представља шест до десет миленијума можда и нај-
значајније светске историје
Сусрети, размене, комуникације, па и окршаји и ратови у исто-
рији света као да су почињали и завршавали се на Медитерану.
Разуђеност Медитерана омогућава да медитеранска мора би-
вају повезана, тиме и припадају и Тихом, Атлантском и Северном
Леденом океану, бивајући тако суштинска веза између Европе,
Азије и Африке. Медитеран уоквирују познати планински масиви
и венци, акао што су: Алпи, Апенини, Балкан, Олимп, Таурус,
Либан, Атлас, Пиринеји. Медитеранска мора, између њих, и
прва су са којих је европски човек запловио ка другим световима,
потврђујући комуникативност Медитерана. У историји света, ис-
поставило се то, као једно од његових најважнијих својстава.
Али, сем те основне, примарне поморско-трговачке комуни-
кације, на Медитерану међусобно комуницирају и дубоки и да-
леки слојеви прошлости са садашњошћу, као и богата историја
са његовом разуђеном географијом. Такав Медитеран природно
исходи и ствара своје топосе који га идентификују у свакодневном
животу, али и у историји, уметности и култури, и разним другим
областима. То су заправо оне појаве, које на различите начине
препознају, представљају ове, као и многе друге феномене, и
оно што подразумевамо под бројним својствима и суштином
Медитерана.
Иако су његова клима и исхрана веома препознатљиви меди-
терански феномени, као један од најпрепознатљивијих, издваја
се маслина. Јер, после мора и њихове географске повезаности,
маслина је у стварном животу Медитеранаца толико присутна, и
у исхрани, као симбол дуговечности, али и као уметнички мотив,
стварајући препознатљиву слику хлада приморских маслињака,
и постајући тако један од најбитнијих природних синонима за
Медитеран.
Његова мора, њихова повезаност, у тој клими са обиљем сун-
чаних дана, са свему томе примереном исхраном, учинили су
Медитеран, кроз стални развој његових насеобина и градова,
просто предестинираним за културни и духовни развој савре-
меног човека.
На обалама Медитерана родиле су се и три велике светске
религије и три највеће цивилизације, које су дале највећи могући
печат свему томе што спада у најзначајнија добра овога света, па
чак и у ономе што у то ипак и не спада.
Српске културне, као и све друге везе, са Медитераном знатно
су старије од 1. децембра 1918, када је формирањем Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевина Србија постала и део
државе која је широко излазила на Јадранско море и Медитеран.
У немањићко доба, поједини велики и значајни градови на Јад-
рану признавали су власт и уживали заштиту познатих српских
владара, да би у Душаново време српска држава излазила чак на
три медитеранска мора. Све то је условило вековно прожимање
и изразите привредне и културне везе старе српске државе са
светом Медитерана. Што се данас може пратити и кроз најзна-
чајнија достигнућа старе српске уметности и архитектуре
Најраније историјске српске везе са Медитераном, своје нај-
значајније манифестације имају у старој српској уметности и
архитектури. Историјски значај дугих и интензивних српских
веза са Венецијом, посебно за српску писменост, књижевност и
културу, има изузетан значај у историји српских културних и
књижевних веза са Медитераном. Уз тај венецијански медитеран-
ски аспект српске књижевности и културе, посебно драгоцено
је и српско медитеранско књижевно искуство у оквиру златног
доба такозване дубровачке књижевности. При том, дубровачку
књижевност, њену традицију и историју, уз несумњиве и пре-
судне италијанске утицаје, схватамо и као хрватску, али у исти
мах и као српску. Како је, у оквиру те заједничке дубровачке
традиције, и српска култура остварила свој медитерански дух,
као и свој контактни карактер. Што се у другој половини XIX
века, на Јадранском приморју, манифестовало једном посебном
друштвеном, културном и националном појавом, понајвише у
Дубровнику, али и широм приморја, засебним националним по-
кретом такозваних Срба католика.
Источна обала Јадрана била је и линија додира српског народа
са западним светом. Али, то је била често и линија одбијања, јер
се управо ту налазила и линија која је раздвајала две конфесије.
На Медитерану су забележена и прва два записа српске на-
родне поезије. Управо у време настанка та два записа, почиње
и заснивање такозване Православне Далмације, као последица
османских освајања и великог померања становништва у уну-
трашњости Балкана. Медитеран постаје све значајнији за кул-
турни, књижевни и свеукупни живот српског народа, а вре-
меном су прекоморски утицаји и медитерански “глас” у српској
књижевности све присутнији. Медитеран је најпре надмоћно о-
својио српску путописну књижевност и обојио њене најзначајније
странице па се може рећи да медитеранска инспирација српских
писаца, почев од оних најзначајнијих, па и до оних мање познатих,
или заборављених, заузима и претежни део целокупне историје
српске путописне књижевности.
Бела голубица која доноси маслинову гранчицу, као знак да је
престао потоп, или Христова молитва на Маслинској гори, само
су две од више фресака из XIV века, у Високим Дечанима, где се
ово свето дрво појављује у једном од највреднијих споменика
српске културе, а данас већ признатим спомеником светске кул-
турне баштине. Између свих својих вредности, једна га посебно
издваја. Наиме, Дечани су на свој начин и импресивна потврда
сусрета српске културе и Медитерана. Јер, на изузетну лепоту
овог манастира посебно је утицало и то што га је градио и један од
најпознатијих мајстора градитеља свога доба, познати фра Вита
Которанин. Тако су одређени романички елементи у сусрету са
византијским стилом српских манастира и богомоља, дали такав
склад Дечанима, да су они одавно постали и названи, пре свега
због своје стварне висине, али и лепотом, Високи.
Тај сусрет Истока и Запада у старој српској уметности и
архитектури, и некада је, као и уосталом данас, привлачио изу-
зетну пажњу многих историчара уметности, зналаца и љубитеља
културе. Био је тема текстова који су објављивани чак и у време
драматичног избеглиштва српске државе и војске у Првом свет-
ском рату. Забележено је то у познатом часопису “Забавник”,
(Забавник 1917-1918, фототипско издање, Бесједа, Арс либри, Бања
Лука – Београд, 2005) који је излазио 1917. и 1918. године на Крфу,
када се на том грчком острву налазила српска држава и војска,
пре него што ће се победоносно вратити у Србију, која ће се потом,
скоро не часећи часа, претворити у Краљевину Срба, Хрвата и
Словенаца.
Тодор Манојловић, песник, есејиста и историчар уметности,
осврнуо се у крфском “Забавнику”, на тај западно-источни укрш-
тај у лепоти Високих Дечана, поводом студија о старој, као и са-
временој српској уметности француског историчара уметности
Габријела Мијеа, које су објављене у париском часопису Л’арт
ет лес артистес. Манојловић у том тексту износи тезу, да је у
старој српској уметности непрекидно била присутна “тежња за
оригиналношћу, слободно индивидуално схватање византијских
модела, живо стваралачко развијање, преображење туђих форми
у смислу националног укуса и осећаја” који “потпуно оправдавају
разликовање и назив једног српског стила” (Забавник, 1917:75)