Нада српске голготе

У том зазвонише звона са Призренске цркве, позивајући Србе на
молитву. Мој професор ућута и скиде капу. Ми учинисмо то исто.
Свачије је лице било озбиљно, свачије су очи биле окренуте к небу:
“Боже, дај здравља свима нама: како онима у рову, тако и онима у
кући. Награди њихове патње, јер се они муче за праведну ствар. Тво-
ја је рука увек штитила овај племенити народ, па нека му се и сад на
невољи нађе. Ми пијемо ову чашу горчине, кад је то већ воља Твоја,
али дај да се вратимо у Србију већу и уједињену.” Ту се професор
прекрсти још једном и рече: “Амин”. Ми сви прихватисмо: “Амин!”
Сваки се од нас осећао миран и охрабрен после ове молитве.
Liboume
Александар Јовановић, III. В. (фр.).

На путу из Призрена тргоше ме узвици: “Краљ! Краљ!” Осврнух
се и погледах. Доиста, наш седи краљ беше пошао пешице са шта-
пом у руци. Око њега не беше више његове кићене пратње. Било
је само неколико официра и десетак грађана.
Мени се и нехотице скотрљаше две-три сузе низ образе. Наш
краљ – па овако! Али он, веран своме роду и Отаџбини, увек је
подносио све муке и патње заједно са својим храбрим ратницима.
То што сам видео, мене је још више охрабрило.
Јосиф В. Павловић, учит. матурант

Ветрови су нам завејали стазу ситним, смрзнутим снегом и сме-
тали нам ходу. Мраз пробија до сржи костију.
Nice
Симон Стојадиновић, V1, р. г.

Ha граници Србије и Црне Горе 1915.
“Певам. Шта бих могао друго!” – рече нам Марјановић. “Верујте,
то је упркос воље, али то ми је одлука да никад, док могу, не кло-
нем. Мада знам да ће се на првом кораку од овог моста, граници
између Србије и Црне Горе, свакоме носталгија повећати, бо-
лови удвојити, а очајање преовладати наду, и ако у торби немам
ништа, ипак мислим да увек певам и да храбро подносим вољу
своје судбине.”
Thonon-les-Bains
Војислав Ј. Joвић, IV. р. г.

На граници своје миле отаџбине дође ми да се вратим. Али, ни-
сам хтео, јер сам се сетио оне Христове речи: “Благо прогнанима
правде ради, јер је њихово царство небеско”
Михаило Протић, богослов I. год.

Последњи пут се окренусмо и једним погледом пољубисмо поља
наше миле отаџбине. О тај последњи поглед бачен на Србију, како
је био жалостан. Ја не познајем ни једнога од мојих другова који се
у том тренутку није заплакао.
Poitiers (Lycee de Poitiers)
Радмило B. Васић, III. В. (фр.)

Напустивши своју драгу отаџбину, срце ми није могло одолети,
а да се не окренем и последњи пут према њој. То је био последњи
поздрав мојој драгој отаџбини. Сагох главу и постепено се удаља-
вах од ње, али што сам се више удаљавао, она ми је постајала све
ближа срцу.
Nice
Жив. Марчић, IV. р. г.

Никад ми отаџбина није изгледала дража но тада. Тако мислећи,
приметих да се примичемо граничним каменовима, те удахнух
још неколико пута дивни ваздух моје миле отаџбине.
Nice
Е. X. Лилер, VII. р. г.

Приближисмо се граници. Људи из колоне истрчавају на њиву
поред пута, чепркају ногом снег и узимају по комадић стврднуте
земље, своје српске земље.
Када то видех, обузе ме још већа туга.
Сироти људи, мисле ваљда да никад више неће видети своју
отаџбину и своју кућу.
Несвесно се и сам сагох, те узедох један комадић земље, као
камен тврде.
Nice
Љубиша С. Милошевић, V. р. г.

Из Призрена кретосмо за Ђаковицу. Хладан ветар дувао је, све
се ледило. Пели смо се преко Чакора. Било нас је много, читав
караван. Стари Црногорци терају натоварене магариће, из чијих
пртљага вири по која главица, поцрвенела од зиме и плача. Ветар
све више и више бесни, носећи читаве сметове снега којима затр-
пава пут.
Сав свет иде веома полако. Нико никог не гледа и ни за шта не
пита. Сви замотани неким сурим ћебетима, те се само по кретању
познаје да су то живи створови.
Ишла сам мучно извлачећи ноге из снега. Испод мараме ви-
рили су ми праменови косе који су били слеђени и који су звецка-
ли ударајући један о други Ја зиму ипак нисам осећала.
Ишло се напред, полако и без речи
Даринка Борђевићева, VI. р. г.

Непријатељски аероплани летели су над нама и бацали бомбе,
али нико није обраћао пажњу на њих јер се у то време живот није
нимало ценио. Мислили смо, што да живимо кад је наша отаџ-
бина пропала. Али доцније, помишљајући да, кад Србија буде
васкрснула, иде и време када ћемо моћи положити понешто на
олтар своје драге отаџбине, чували смо свој живот.
Избеглице су умирале на све стране од зиме и од глади.
Видимо једну сељанку како носи на рукама своје мртво мало
мушкарче. Ово невинашце испустило је своју душу одмах при
уласку у Пећку клисуру. Немоћна да се растави од свога детета,
носила га је и плакала. Прешли смо је, да не бисмо гледали ужас
који стеже срце свакоме
Poitiers (Lycee de Poitiers)
Милорад Миловановић, IV. V.

Једна бледа жена, у поцепаној сукњи и скоро босих ногу, води по
залеђеној стази једно сасвим изнемогло коњче, натоварено са неш-
то мало пртљага. Са стране се виде две промрзле дечје главице.
Њен је муж у војсци, а она се решила да побегне са своја два
детета, чим је непријатељ запретио да ће заузети и њено село.
Издржала је цео пут и ево је сада где прелази преко Жљеба.
Подупирући се својим јаким дреновим штапом, води оно своје
коњче и покаткад се окрене да види своја два црва – једино благо
које је до сада могла да сачува од непријатеља.
Најо, кад ћемо кући? – пита једно од деце.
Још мало, роде, још мало! – одговарала је она, уздржавајући се
да јој сузе не груну на очи.
Боже мој, шта ти је је згрешио овај несрећни народ да толико
пати?
St-Etienne
Ђорђе Спасић

Мене је у Никшићу највише изненадила храброст наших војни-
ка, који су допуштали да им се врше разне операције, без опија-
ња. Посматрао сам један такав пример: наш рањеник допустио је
докторима да му ваде комадић олова из главе, али да га нипошто
не опијају. Било нам је тешко ово посматрати, а како ли је њему
тек било трпети?
Nice
Војислав Богићевић, IV. р. г.

Ветар ме је шибао право у лице. Ноћ полако пада. Преко ведрог
неба од једном се навукоше облаци. Ситан снег, гоњен оним стра-
шним ветром, поче ме такође шибати. Хладноћа ми допире до
сржи костију. Руке ми се укочиле држећи дизгине, а коњ је дрхтао
пода мном.
Да се не бих укочио, морао сам, као и сви остали, сјашити с
коња и, газећи до више чланака блато и снег, продужити пут.
Поред нас иду наши хероји – без хлеба, без одела, без обуће,
са пушком и промрзлим рукама, укочених погледа. Иду – куда?
Старешине су им казале, да је потребно поднети и ту жртву, јер