Нада српске голготе

Једнога дана, идући из логора у Љеш, пут ме нанесе поред места
где су сахрањивали мртваце. Једна кола пуна лешева, нагомила-
них један поврх другога, стајала су чекајући истовар. Из те гомиле
вирила је једна рука, грчевито се ухвативши за пречагу од кола.
Несрећник је био само обамро, а болничари, немајући време-
на да гледају да ли је заиста мртав, бацили га на кола са осталим
мртвацима.
Никада ми се живот није учинио беднији и жалоснији него
гледајући то.
Рад. Богдановић, Vp. г.

Неколико официра и војника протрча поред нас. Журе уз брдо и
разгрћу ногама снег за стазу која је широка једва два до три педља.
За њима полако пење се краљ, поштапљући се неким грубим
и простим штапом.
И док му је оштри зимски ветар нагонио сузе на очи и мрсио
беле, као снег беле бркове. Он је корачао тихо у Изгнанство, као
прост војник, по стрмоглавим и залеђеним албанским Алпима, по
остацима некадашње Виа Егнацие.
Иде стари, легендарни краљ, без велике пратње, повучен у се-
бе, сјајан у патњи, иде мирно, велик и побожан.
Душан Манојловић

Недалеко од реке Мат видео сам једног заробљеног аустријског вој-
ника: лежи на земљи и умире од глади. Ја му дадох комадић хпеба,
последњи који имадох, али га он није могао појести, јер је толико
био изнемогао, да је и умро држећи мој комадић хлеба изнемо-
глом руком.
Cannes
Риста А. Петровић, V. р. г.

Свиће. Ситна киша непрестано пада, праћена јаким ветром који
не да ока отворити. Погдегде само још се светлуца помало жара
око којега се купе бедни дечаци, регрути, који га непрестано рас-
пирују, не би ли се колико-толико угрејали.
Већ смо толико дана под кишом, без шаторских крила, без јед-
ног јединог покривача, већина са поцепаним и прогорелим оде-
лом, а сви са скроз подераном обућом. С времена на време долази-
ло се до таквог очајања, да смо проклињали час када смо на свет
дошли и мајку која нас је донела.
Ишао сам кроз наш бедни “логор” добро мотрећи да не згазим
кога, јер се већина, уморна од пута, спустила и полегала по земљи,
без обзира што је по њој толико блата.
Мало даље од себе чујем јецање. Чујем и речи: “Марко теби је
зима! Ево ти мој шињел да се угрејеш!” И сагледах младића, како
се са тешком муком мало придиже, скиде шињел и простире га по
оном до себе. Када им сасвим приђох, чух исти глас: “Друже, оди,
ја не могу. Окрени ми брата да му руке угрејем!” И ако ни мени
није било много боље, приђох и дохватих му брата да ra окренем.
И окренуо сам га.
“Је ли жив?” – упита ме и, не чекајући мој одговор, поче му бри-
сати блатом упрљано лице и задахњивати га ваздухом из својих
груди
Када се разданило видели смо крај ове приче. Не могавши
их раставити из братског загрљаја, обадвојицу смо сахранили у
истом положају у ком су и умрли
Arcuell-Cachan
Божидар Живадиновић, VIII. р. г.

У путу за Валону наиђосмо на два дечака који су на коњу при-
државали и чували једну жену. Један од наших жандарма упита
једног од њих:
“Је ли вам то мати? Мора да је много уморна?”
Дечко му плачући одговори: “Мати нам је мртва. Умрла је на
путу.”
Носили су је до првога места да је сахране.
Петар Милосављевић ђак Уч. Шк.

Мисли и осећања о отаџбини
Страшно је бити без мајке, али је још страшније бити без отаџбине.
Nice
Богдан о. Гајић, IV. р. г.

Дивна је земља наша Србија. То је башта по којој човек шета, али
се никада не умори.
Милева Јевремовићева, учит. матурант

Као што сваки човек у животу мора проћи кроз разне фазе, тако
исто и сваки народ има у својој историји судбоносних тренутака.
Ко истраје у тим критичним часовима, томе предстоји лепа бу-
дућност.
Према томе, Албанија није гробница Србије, она је колевка
њене нове славе.
Nice
Милан Вучо, V1 р. г.

Ја волим свој народ, јер је патио више него икоји други, а никад
није изгубио присуство духа.
Ajaccio
Александар Костић, VI. р. г.

Требало је изгубити отаџбину да бисмо научили да је волимо. Ја
сам уверена да ништа од нас није могло створити боље Србе него
ове садашње прилике.
Nice
Милица Саковићева, VI5 p. г.

Кад год се човек нађе у несрећи, он увек мисли да му је други крив.
Тако исто и народи. Кад год народ тражи узрок својој невољи, он
обично оптужује свога управљача. Али српски народ правилно
је ценио свога Краља Петра I. Никада се у њему није варао нити
га је и за шта оптуживао. Где год би га видео, викао му је: “Живео
наш краљ!”
Србољуб Тодоровић

Острво Корзика је лепо, али је наша Србија много лепша. Код нас
је све много лепше. Тамо ми је сахрањена наја, тамо је у гробу и
стари мој деда. Све нам је тамо. И радост и жалост. Зато и дању и
ноћу Бога молим да ослободи отаџбину нашу из ропства и да нас
живе и здраве у њу врати. Лепо нам је и овде, али је још лепша
земља наша, лепа и мила Србија.
Ajaccio
Радмила Б. Николићева, II.р. г.

Отаџбино, проживевши онако тешке часове изван тебе, заволели
смо те још више!
Сад, када стојимо на твоме прагу, сила нас нека нагони, при-
чамо како је тешко живети ван тебе. Наша је повест тужна, али
светла. Оставили смо те часни и поштени. Окрепљени и помог-
нути, сада ти полазимо у загрљај, да те никад више не оставимо,
отаџбино мила!
Arcueil-Cachan
Н. Н.

Турци су набијали на коље наше претке; усијаним клештима,
кидали су груди наших матера; клали су децу српску, да би Срби-
на затрли, али никада нису могли убити дух Српски.
Србија је ипак ускрснула. На згариштима, а из пепела наших
дедова – јунака и мученика, и наших матера – изникнула је моја
Србија – моја отаџбина. Тако ће исто бити и сада!
Може Виљем бити колико хоће силан са својим топовима и
имати колико хоће пријатеља као што су издајници Бугари и не-
културни Турци. Иако сви они удружени убијају сада тело српско,
дух наш, дух Српски неће и не могу никад убити!
Из књиге: Р. Ј. Одавић, “Нада српске голготе”, ЛИО, Горњи Мила-
новац, 2002. Приредио: Матеј Арсенијевић