Нада српске голготе

је отаџбина од њих тражи, а они су, иако видећи пред собом само
смрт, ипак ишли, уверени да ће вршећи дужност наћи и ту смрт,
која ће им муке скратити.
Као да још гледам старце из трећег позива како спавају вечи-
тим сном у снегу поред пута. Седали су да се одморе и више се
нису подизали.
Nice
Милан Ж. Живановић, II. D. (фр.)

У Албанији, зима 1915.
Стигох у Љум-Кулу. Овде ми изгледаше све страшно, јер свугде
унаоколо гледах велике ватре од поломљених кола; гледах изне-
моглог сељака како цепа своја кола и меће их на ватру, а ватра их
обузме и зачас плане; гледах изнемогле волове како жалосно ричу,
као да жале своја кола. Сузним очима сам гледао ископане рупе
и топове поред њих, који су били спремљени за затрпавање. Дуго
сам гледао наше дивне топове, замишљајући их као неке дивове и
јунаке, који су изнемогли, па ми дође мисао: “Зар дивови који су
на Куманову, Скопљу, Битољу, Београду и Церу просипали стра-
шну ватру на непријатеља, да сад очекују час, овако изнемогли,
али јоште живи, да се спусте у гроб да их претрпа црна земља,
само да не би пали непријатељу у руке?”
Пођоше ми сузе на очи и упитах се, куда ћу сад...
Nice
Александар С. Петровић, VI. р. г.

Морали смо преноћити на снегу испод неких стена.
Сву ноћ чује се јаук војника, који су свој шињел или шатор дали
можда само за кору хлеба, а сада се мрзну.
Петроније Василијевић, VII. р. г.

Смрти се више нисам бојао. Гледао сам јој хладно у очи. Једнога да-
на уби се један војник зрном из своје брзометке. Један старији и ва-
љан војник рече над њим: “Кукавица! Он себи живот није дао и не-
ма права да га одузме! Зар синови Србије немају храбрости да трпе
муке за њу, да живе за њу како би и она имала користи од њих?”
Ово је охрабрило и моју душу и моје тело.
Raumare
Драгољуб Ж. Крстић, II. D. (фр.)

На самом уласку у шуму лежало је неколико мртвих војника. Је-
дан од њих беше још у животу, али то није био живот него послед-
њи трзај човека, који у страшним мукама умире. Лежао је поред
ватре несвесно брљајући руком по жару. Рука се пржи и цврчи, а
он је све више и снажније набија у жар
Libourne
Бранко Милошевић, III. В. (фр.)

Врло често наилазимо на лешеве којима рука или нога вири из снега.
Наиђосмо на једно место где један заробљеник умире од глади.
Један наш војник извади последњу кору проје из своје торбе – за
коју је вероватно дао своју последњу кошуљу – накваси је снегом
и пружи му.
Uzes (College d'Uzes)
Божидар Ђ. Петровић, VII. р. г.

Често на овом путу, где ништа друго не виђасмо осим планина,
стена и неба, немађасмо ни воде да је пијемо, те се често задово-
љавасмо када је нађемо у шупљини коју је коњ начинио копитом,
а у коју је киша нападала.
Катарина Костићева, V. р. г.

Покрај пута нађосмо једну жену коју је снег већ нешто мало заве-
јао. На њеним грудима седео је дечко од осам година и горко пла-
као. Приђосмо да помогнемо тој јадници, али за њу већ није било
помоћи. Она је била мртва. Пре једног или два часа умрла је од гла-
ди или, што је још вероватније, од зиме. Њене непомичне плаве
очи биле су отворене. У њима се огледало мутно небо и њена зла
судбина. Јадна мати! Сигурно је своје плаве очи отворила да и по-
следњи пут види свога малишана, али да он не примети да она
умире. Са њеном косом играли су се и дечко и ветар.
Један војник рече: “Дајте га мени, ја ћу га узети.” Приђе детету,
узе га и принесе његово лице мајчином лицу. Дете, и не знајући
можда шта ради, пољуби своју мртву матер. Војник га метну себи
на раме, узе торбу која је била поред мајке и оде.
Јован М. Ристић, V2p. г.

Поглед ми се заустави на једном нашем мртвом војнику који ле-
жаше у снегу са осмејком на бледом, испивеном лицу. Мене прође
нека језа и рекох у себи: “Боже мој, шта ли је јадник при послед-
њем тренутку мислио, када је издахнуо са оваквим осмејком на
лицу? Можда на оца, на мајку, а можда, ако је ожењен, на своју
жену и своју дечицу, која се Богу моле за свог доброг оца, да им се
жив и здрав кући врати!”
Libourne
Драгиша Ж. Арсић, V. р. г.

У Албанији сам спавао и на снегу, и у блату, и на крову, и у по-
друму; јео сам храну коју је и сам Робинсон Крузо заборавио да
пронађе и искористи.
Aix-en-Provence
Атанасије Бајкић, V. В. (фр.)

Умор, хладноћа и глад сатираху нас немилосрдно. “Горе сиво не-
бо, доле пусти кланци, Ни гаврана нема, ни горскога вука; Празна
су нам срца, празни и стомаци, Идемо врхунцу страдања и мука.”
Nice
Војислав Д. Стојановић, V6 p. г.

На путу из села Спаса, сустигох нашега краља. Он је на ногама
имао чизме преко којих беху навучене српске сељачке вунене ча-
рапе, ишаране гранама. Чарапе бејаху преко чизама стога да се не
би клизао, јер нарочито тога јутра била је необично велика поле-
дица, у руци је имао штап којим се подупирао.
Libourne
Драгиша Станишић, III. В. (фр.)

Поред пута лежи војник укочен као мумија. На њему је поцепано
одело, кроз које вири блатњави костур. Кроз прогорелу шајкачу
виде се чуперци косе, а по њима хиљаде гњида поганих инсеката.
Лице му бледо, зуби исцерени. Око појаса му издрте фишеклије,
низ кукове обешена канија без тесака. На левој нози, која нема но-
гавице, зјапе велике ране, по којима гмижу црви. На грудима му
је медаља за храброст, још из 1912. године.
Док он тако лежи, више њега лете гаврани, чекајући сумрак, па
да слете на свој плен.
Uzes (College d'Uzes)
Вишеслав Дринчић, VII. р. г.

Hajrope сам се намучио у Кастратима. Нигде ни стазе ни пута.
Сваки иде куд хоће, јер је свугде једнако. Преко мртвих коња, га-
зило се као и преко камења. Било је и људских лешева, жртава
глади и умора. Сви ти несрећници били су сасвим опљачкани.
Ничега на њима нема, осим кошуље, а било их је и без кошуља,
сасвим голих. Лежали су овде-онде, наши дивни и храбри војни-
ци. А киша пада као из кабла. Блато је до колена, а ми, спотичући
се и глибајући, једва одмичемо. Тако смо ишли шест дана.
Слободан Гојковић, V р. г.

Друмом иду неке црне прилике. Ко је то? То су избеглице Срби,
пошли од кућа голи и боси; неки место опанка или ципела оба-
вили ноге крпама од џакова, неки се огрнули ћебетима, сагнули
главе, чини вам се као да нешто траже по земљи
И они мали планински коњи, уморни застајкују сваки час на
путу – и они су гладни. Често су пута остајали по два и три дана
без икакве хране, а онда коњи једу и дрво.
Ноћ је била хладна. Крај шатора је горела ватра. У шатору смо
лежали отац и ја. Дршћемо од зиме, јер смо остали без ћебета.
На ватри пуцкарају последња три кестена које смо имали за
вечеру.
Nice
Мирко Мирковић, V, р. г.