Проналазак новог језика

да се опет усправи. Штета би била за тако мудру главу, каже Ба-
тенбах за себе трљајући руке; иначе Батенбах је био затворен због
сводништва, не из неких политичких разлога и да сада учи пер-
зијски нико му неће бранити.
И сам Редер, који се првих дана упорно мота око Штрата по-
кушавајући да дозна нешто више, ни слутити не може да ситог
капетана и гладног Холанђанина повезује један посебни језик. А
да овог језика уопште и нема, то не може знати чак ни Батенбах.
То зна само Штрат. Он сам је господар правила и ријечи. Он сам
одређује колико ријечи ће му требати на дан.
У подне, чим командир чете Редер оде на ручак, Батенбах зове
Штрата у писарницу и сједа концентрисан за сто; са изглача-
ним папиром и патрљком оловке, спреман је да научи перзијски.
Првог дана Батенбах жели да чује и опште информације о Перзи-
ји. Штрат казује да је тамо вруће, и да су жене лијепе, и сиромашни
су сиромашни, а богати богати. Батенбах је задовољан; управо
како је све и замишљао. Посебно га занимају чулни ужици. Има
ли тога? Јавних кућа? Штрат не зна одмах одговор, па Батенбах
појашњава питање. “Да, наравно, свакако”, каже Штрат. Батенбах
клима главом: све је онако како је и замишљао. Али, сада жели
да чује и неколико ријечи: ракија, полиција, хвала, молим, сто,
столица, кревет, кантина, шницла. Штрат не смије оклијевати,
барем не првог дана. Наводи све по реду: алан, монато, лапс, нам,
токи, сол, олток, рунидам, шницла. То је позајмљеница, каже
Штрат, интернационална ријеч. Батенбах исписује све с муком.
Навече испод отрцаног покривача, ослоњен леђима на леђа за-
твореника са којим дијели дрвени лежај, док га очи пеку од умора,
навече Штрат трага за ријечима, али прије свега трага за систе-
мом помоћу којег ће их све запамтити. Окружен је тешким дахом
исцрпљених затвореника; човјек покрај њега стење у сну. Штра-
тове усне обликују ријечи које нико никада није чуо: ор, тал, мел,
мет, меб, а то значи: ја, ти, он, она, оно.
Батенбах га бије песницом између очију, туче га по цјеваници,
баца на зид. Батенбах дрхти од бијеса и разочарења. То је због ру-
нидам, перзијске ријечи за кантину. Штрат ју је измислио првог
дана и сада, кад га је Батенбах поново питао, није могао да се сјети.
Штрат је знао да му је нешто промакло, али Батенбах му није до-
зволио да баци поглед на цедуљу – два дана је чекао, прибиљежио
нове ријечи и сада му је наредио да му их понови све слово по
слово, не допуштајући да погледа преко његовог рамена на цедуљу
– и уловио га је; показаће он тој холандској свињи још прије него
што прође поподневна пауза. Десет година је прошло откад је био
у Перзији, виче очајно Штрат, и био је још дијете, а рунидам је
ријетка ријеч, сасвим случајно му је пала на памет, кантина се за-
право каже мандрам, и уколико не добије папир и оловку биће му
немогуће освјежити знање након тако пуно времена.
“Цркнут ћеш ти мени”, каже Батенбах. Затим наступа шутња.
Штрат се ослања на зид и баца уплашени поглед према капетану;
овај зури у младићево чело преко којег се затеже пепељаста кожа;
види како му куцају жиле на сљепоочници; доврага, када би му
само могао завирити у главу. Сумња лагано подрива неповјере-
ње – неповјерење пред којим би тако радо попустио. Јер, у току
ових неколико дана језик му је прирастао за срце. За испразних
вечери, кад је са прозора гледао на зборно мјесто, преплављен
тупом мржњом према свијету, мучен тешким сјећањем на жене,
уз помоћ перзијских ријечи које се тешко уче постао је наједном
неко ко се користи временом, ко размишља унапријед, ко има да-
лекосежне планове.
“Момче, ако лажеш, ако не знаш перзијски”, каже Батенбах, а
величина мисли му чини глас колебљивим. “Знам”, каже Штрат.
“Знам перзијски. Само је много времена прошло.” Отад Штрат
посједује оловку и папир – богатство за које се може доспјети у
затвор. Ако буде ухваћен, Батенбах о томе не зна ништа. Штрат
крије оловку у ципели, а папир у капи. Изнад мозга, између оши-
шане косе и тканине од које је начињена капа, Штрат носи свој
језик. Приликом позива на збор мора пазити, а нарочито код ко-
манде “Капу доле”. Језик би могао испасти. Могао би бити откри-
вен и одузет му. Онда је, у то нема сумње, изгубљен; стражари или
сам његов ученик ће га умлатити. Сваке вечери крије испод одјеће
хљеб или неколико кромпира из команде каменолома и доноси
их другу с којим дијели лежај, електричару из Гронингена, који
нема више од четрдесет килограма.
Штрат ради на свом језику ноћу. Преврће слова и слогове, тако
измишља ријечи. Њемачке установе које га окружују заузимају
посебно мјесто у његовом језику. Кад им да звук који га односи
далеко, не у Перзију, него у један страни и мирни свијет, у тим
тренуцима он одбјегне њиховом страшном значењу. Риум, рема,
матори, муро, кемато, икре, таме, муир, ротам, кретум, орите,
мекор, кумо, емати, киум.
То све долази од ријечи крематоријум. Исти поступак примје-
њује и на ријечи затвор и барака, каменолом и бодљикава жица, па
чак и Батенбах, име његовог заштитника који на овај начин учи из
себе самог. Од масног црног дима постаје мида, што значи вјетар.
Штрат пише своје ријечи у тами, на папиру, ситно, што је
могуће ситније. Папир сакрива у капи, а капу крије испод слама-
рице. Не измишља више од пет ријечи за ноћ, тридесет седмично
– то је довољно и за Батенбаха. Недјељу пропуштају. Штрат једе
два тањура супе сваког дана, постаје снажнији, примјећује како
долази љето; са далеких поља лахори мирис вучике. Један Холан-
ђанин из статистике рада га сачекује испред пољског захода.
“Шта заправо радите ти и капетан сваког поподнева у његовој
собици?”
“Шта се то тебе тиче”, каже Штрат неповјерљиво.
Овај га гледа благим погледом. “Теби гуљење кромпира није
допало случајно. Дописали смо те јер си још само ти остао од сту-
дената. Да се окријепиш један дан.” Затим направи паузу и рече:
“Онда те Батенбах тражио за себе. Због чега? “
Тишина; само се чује зуј муха које се пресијевају зеленим пре-
сјевом. И Штрат види у очима овог другог не само подозрење,
него и страх и самилост, али и строгост и тврдоћу; слути у овом
тренутку да му језик који само он познаје не служи само као штит,
него му може и нашкодити, јер га издиже изнад његовог ближњег.
Но, плаши се да ода тајну било коме, чак и овоме који би могао
бити његов пријатељ – јер, кога заправо да и сматра пријатељем?
Можда понајприје младића из Гронингена на дрвеном лежају
покрај њега, коме доноси хљеб, кромпире и вјеру – не, ни њему
се не повјерава.
Љето 1944. Сребрне узице бомбардера се вуку преко њемачког
неба. Штрат измишља ријеч за живот – савал. И ријеч за јабуку,
мало шале није наодмет, полимоли. Не баш на Батенбахову радост.
Батенбах учи по властитој жељи бројеве и изразе и предмете
из области слободне љубави. Кад је Батенбах мушичав, Штрат
смишља осветничке ријечи: једна гласи сулидуладорнатлам. Ба-
тенбах протестује; њему је потребан, каже љутито, практични
перзијски за свакодневну употребу. Штрат му објашњава да тако
гласи поздрав – уобичејн у цијелој земљи; ни кроз једна врата се у
Перзији не може ступити без сулидуладорнатлам.
“Тупа”, каже Батенбах као стари Перзијац.
И док Штрат, захваљујући свом на студију физике тренира-
ном уму, који више није осакаћен глађу и ошамућен страхом, из-
мишља костур једног језика, наоколо дневно умире по педесет
људи, и тако седмицу за седмицом; тијела им спаљују, мозак испа-
рава уз звиждећи звук, душе им путују у небо њихове вјере. Прије
тога уста су изрекла посљедњу ријеч која је кренула на далеки
пут, преко људи, земаља, да би напосљетку стигла до оних који је
жедно ишчекују.
Штратов језик неће доспјети ни до кога осим Батенбаха самог
– он не носи никакву поруку, сам је себи сврха, спасава једног који
га измишља, а и другог који га с муком учи – и уз то једног офуца-
ног, али не и крволочног пса чини њежнијим. Језик као језик, сам
по себи је некористан. Но, Штрату је за њега потребна фантазија
великих открића, храброст великих хипотеза, енергија великих
покушаја. И он треба Батенбаха, кухињског капетана, подвода-
џију из Хамбурга, потребна му је његова марљива глупост, она
иста са којом је прије много година сједио у школској клупи.
Једног августовског јутра Штрату по лицу избијају флеке, је-
зик му бубри у устима. Односе га у команду са зборног мјеста гдје
се срушио. Три дана лежи у грозничавим сновима, на слами, на
патосу; болничари чују да говори холандски, али замуцкујући
изговара и неразумљиве гласове, низове ријечи без смисла. Нема
сумње да ће се извући – снажнији је од других, но, да ли је још
увијек при чистој памети?