Проналазак новог језика

Логорски санитетски радник иде са инјекцијом кроз редове;
ваздухом лијечи све болове и – мртви нису више болесни. Ако
чује Штрата како виче, сматрат ће га лудим, записат ће му број, за-
врнути рукав и потражити вену. У сљедећој сцени болничар вуче
Штрата за ноге до споредне просторије гдје леже мртви, гдје га
нико неће ни чути ни тражити. Ту Штрат долази себи. На благом
сунчевом свјетлу, које се пробија кроз два прозора, види себи
сличне – укочене, у смијешним ишчашењима посљедњег часа;
зјеница заувијек укочених, уста отворених са залеђеним криком.
Живи ли он још? Има глас којим може завијати попут вука, њиме
може изоговарати ријечи којима се чуди свако сем његових није-
мих сапутника. Припада ли он, дакле, њима ?
Прије него што дођу мртвачка кола окована поцинкованим
лимом и довезу се отрага до прозора, Штрата, који се батрга у гро-
зници, односе у један кревет. Сљедећег дана је мирнији. Болничар,
Нијемац, посматра га климајући главом. “Пријатељу, какве си оно
чудне ствари викао? Помислили смо да те шчепало.”
И притом се тупка кажипрстом о сљепоочје. Штрат је веома
слаб, заборавља сваки опрез.
“То је перзијски”, каже. “Али не прави перзијски. Ја га изми-
шљам.”
“Шта измишљаш?!”
“Језик”, вели Штрат.
Дакле, ипак су спасили једног са птицом у глави, тако се чини
болничару, судбина је слијепа, велики умови скапавају, а овај Хо-
ланђанин има среће. И Штрат уопште има среће, јер кухињски
капетан уводи у игру своје везе и више пута му шаље окрајак хље-
ба у команду. Штрат се опоравља, а кад га болничар још једном
упита за језик, претвара се да се ничега не сјећа. И прикрива страх
због изгубљене капе. Враћа се у свој блок – васкрсао из мртвих –
види нова лица и види ново лице и на свом дрвеном лежају. Чека
на редара блока који му стишће руку. “Пођи са мном, имам нешто
за тебе.”
У соби управника блока једна подница је изваљена, испод
ње редар вади прљаву закрпу, али не, не ради се о закрпи, то је
његова капа; Штрат је преврће у руци и опипава папир на којем је
исписан његов језик.
“Онај што је лежао покрај тебе, електричар, донио ју је са збор-
ног мјеста.”
“Гдје је он?” пита Штрат.
“Разболио се послије тебе”, каже редар блока. “Он се више неће
вратити.”
Редар има шиштав глас, као да му је нешто поломљено у носу.
Каже му: “Донеси и убудуће нешто из кухиње. Много их је којима
је потребно.”
Све се наставља као што је и било. Штрат поново ступа у ко-
манду кухиње, у Батенбаховим бљедоплавим очима свијетли за-
довољство. Батенбах не пушта своје људе да умру. Поподне, кад
је вођа чете отишао, сједа иза стола са патрљком оловке у руци, у
лицу скрушеност ученика, а учити се каже лифу. И Штрат кри-
јумчари папир и оловку и хљеб и кромпире кроз вику команди,
а увече, ослоњен плећима на сусједа, смишља изразе и речени-
це, конструише коњугацију и деклинацију. И не више само зарад
Батенбаха, коме је прописана количина знања довољна – сад је
то сâм језик који га гони. Још једном се надвија опасност да буде
откривен. Батенбах је сазнао да је у логор допремљен један Пер-
зијац. Прави правцати Перзијац, од крви и меса, човјече. Цијела
два дана Батенбах прелази логор уздуж и попријеко; користећи
се свим могућим триковима, покушава да га пронађе. Кад га је
пронашао, испоставља се да се не ради о Перзијцу него о Индусу.
Читав сљедећи дан Батенбах псује. “Који усрани логор. Да се од
толико вуцибатина овдје не може наћи ниједан Перзијац.”
“Вођа још увијек није стигао дотле”, тјеши га Штрат. За себе
мисли: јадни, напуштени човјек из Индије.
Долази јесен, а онда и зима. Преко зборног мјеста дува неки
ледени вјетар и ковитла понад смрзнуте земље танки слој снијега.
Кроз капију промиче колона у дроњцима, бескрајно лагано, ногу
пред ногу, долазе из других логора у овај; преживјели су некако
марш и сада се усељавају у шаторе опасане шипкама да би овдје
мирно скапали, ноћу испод звијезда што стоје високо на небу,
дању испод облака што хитро промичу; понекад и сунце сија.
Иза прозора зграде у којој је смјештена кухиња – тамо је топло,
Штрат проба са Батенбахом једну измишљену сцену на перзиј-
ском. “Ја сам странац. Могу ли даму замолити за плес? Та мули
аса окадир. Та мули басармелко. Нели та рамадамда донга?”
Доћи ће један мајски дан кад ће капије бити отворене; покрај
улица ће цвјетати кестенови, ко је преживио моћи ће да иде куда
хоће. Штрат ће се вратити у Холандију, привешће студиј физике
крају, постати наставник. Читав живот ће осјећати благи умор.
Никада више неће направити подвиг раван оном кад је измислио
нови језик, који ће полагано заборавити. Батенбах ће доћи до Пер-
зије, Краљевине Иран, и биће изненађен због чудног перзијског
који се ту говори.

Превео са немачког Ђорђо Васић