Владимир Аркадијевич Чугунов
Химна српском народу
Нисам толико наиван човек да не знам како први утисак често
бива варљив, па ипак, немам снаге да га прећутим…
Историја Србије, као уосталом, и Русије, многострадална је
(извињавам се за овај устаљени израз). Догађаји, судбоносни за
Европу и цео свет, почињали су управо ту, у Србији, и то не јед-
ном; довољно је поменути само један од разлога за почетак Пр-
вог светског рата. Но, не бих сада о томе… Просто имам неиздр-
живу жељу да испевам хвалоспев братском народу. Да срочим
химну “првој љубави”, јер је први утисак мог боравка у Србији
веома налик на оно силовито, свакој младости познато осећање…
Пре поласка на Међународни београдски сајам књига, у са-
ставу руске делегације издавача, у којој сам од издавача једино ја
био и писац, на сајму књига у Москви упознао сам председника
Асоцијације издавача Русије (АСКИ), Константина Васиљевича
Чеченева. Ове године сајам у Москви је, због санкција, био све-
ден на један павиљон. Европа (о Америци већ и не говорим), би-
ла је представљена само појединцима. Православни издавачи
овога пута нису уопште учествовали. Од почетка свог постоја-
ња (а ја памтим његов почетни обим), сајам никада није изгледао
скромније. Али први пут је сада, (и то захваљујући санкција-
ма), организован «Празник словенске књиге». Сазнао сам да је
позив Асоцијације издавача Русије био упућен издавачима из
Пољске, Бугарске, Србије, Хрватске, Словеније, Украјине, Бело-
русије, као и издавачима земаља са великим делом руског жив-
ља: Латвије, Естоније, Узбекистана, Молдавије. На сајму је ор-
ганизован округли сто и заједнички штанд, на коме, истине
ради, није било књига из Украјине, Пољске, Чешке… И друге
словенске земље биле су доста скромно представљене (присти-
гли су само мали приватни издавачи, који не зависе од донација
државе). Једино је Србија била представљена у пуном обиму!
Као и прошле године дошао је Генерални секретар Удружења
издавача и књижара Србије, господин Вук Вукићевић.
То сам све запазио непосредно пред пут.
За Србију, за разлику од других европских земаља, није по-
требна виза, чак ни позив, довољно је да кажете циљ посете, а то
је овога пута био београдски сајам књига.
Да београдски сајам по обиму и организацији превазилази
московски, начуо сам у кулоарима за време округлог стола, али
нисам томе придавао значаја. Како може, мислио сам, бити већи
од московског сајма, који финансира не баш сиромашна држава
(судећи по трошковима за олимпијаду у Сочију), сајам у некој
не баш богатој Србији, двадесет пута мањој по броју становника
(не говорим о територији)? Која има само неких седам милиона
становника? И како може Београд, који има два милиона ста-
новника, да се пореди са огромном Москвом?
И, шта се десило!…
Међутим, идемо редом…
То је био мој други одлазак на неки европски сајам књига.
Први је био прошле године, када сам ишао на један од највећих
сајмова на свету који се одржава у Франкфурту на Мајни; такође
сам био у саставу делегације Асоцијације издавача. Обим и орга-
низација су свакако били импресивни, у поређењу са овим сај-
мом московски је изгледао бедно. То је разумљиво, ради се о књи-
гама, а не о олимпијади у Сочију или предстојећем првенству
света у фудбалу 2018. Не знам коме то одговара, али покушај да
се једна од земаља у свету у којој се највише читало претвори
у искључиво спортску, жељну само хлеба и игара, из мог угла
гледано, очевидан је. Чак и Европа, са којом смо до скоро насто-
јали да се равнамо, далеко је од тога да буде искључиво спортски
орјентисана. Следећа “Година литературе”, на пример, обележе-
на је смањењем на милион рубаља регионалних државних гран-
това, намењених за подршку домаћим издавачима. И до тада им
је са господског стола падало само четири милиона, у сваком
случају, у родној Нижњегородској губернији ( не области, јер
њоме управља губернатор), која је далеко од сиромашне, за 2015.
годину је планирано три милиона. И поред огромних средстава
која се издвајају за одржавање хокејашког клуба „Торпедо“. То је
зато што је писце могуће држати у запећку, а хокејаше само про-
бајте…. један ударац – и отишао је у иностранство. Зна се шта је
то “златни пак” у односу на тамо неку “сиву књижевност”…
Све ово изгледа жалосно, посебно на данашњем таласу обно-
ве патриотизма, јер се он у првом реду изражава речима. Довољ-
но је само једном саслушати, на пример, ватрени говор Алексан-
дра Проханова, који би многи, чак веома многи у Русији разуме-
ли… Такве речи не изговарају се олако, иза њих стоји судбина
великог писца и човека. Али, очигледно они којима је поверено
свето дело размишљају другачије. Заиста, ко је Проханов у по-
ређењу са на пример, Овечкиним? Овог другог већ и Обама зна,
а ко је од америчких председника чуо за некога тамо Прохано-
ва? И?.. Можемо ли замислити истога тога Проханова како је
отишао у Канаду или у Америку да гради књижевну каријеру,
а затим се вратио да подиже из рушевина домаћу књижевност?
То је просто смешно, другови нова господо! Тим пре што су
такви као Овечкин сада наши хероји. У књижевности такође…
Па, можда је заиста само у здравом телу здрав дух, опростите,
али већ боли, и опростите, заудара од овог духа. Слажем се, и
у совјетско време спорту се поклањала велика пажња, само за
разлику од мишљења многоуваженог Владислава Третјака, ве-
рујем да сам хокеј није цела “руска идеја”, о којој је он темпера-
ментно говорио после победе на светском првенству 2012, при
сусрету са В. В. Путином. Готово да је претио: “Каква је још руска
идеја потребна? Ово је та идеја, Владимире Владимировичу, ево
је!” А на следећем светском првенству су се обрукали. На жалост,
“руска идеја” по Владиславу Третјаку није заживела. А и зашто
ударати по обичним људима као по паку, питање је са којим су
се носили велики умови Русије, почевши од Достојевског, (ако не
рачунамо монаха Филофеја са његовим озлоглашеним “Трећим
Римом”), и завршивши са Иваном Иљиним, који су своје схва-
тање изразили задивљујућим речима:
“Како не би наша историјска несрећа и страдање били велики,
ми смо обавезни да будемо независни а не да пузимо пред дру-
гима; стварати а не позајмљивати, молити се Богу а не подра-
жавати суседе, тражити руску визију, руске садржаје и руске
форме, а не растурати се на делове и окупљати се око измишље-
ног сиромаштва. Ми нисмо Западу ни ученици ни учитељи. Ми
смо Божји ученици и учитељи сами себи. Пред нама је задатак:
градити руску самобитну културу – из руског срца, са руским
погледом на свет, у руској слободи, откривајући руску стварност.
У томе је смисао руске идеје.”
И то, да је цео Совјетски Савез седео пред екранима у време
хокејашких мечева, јесте дубока заблуда. Наша породица, на
пример, била је тада петочлана, а само двоје, укључујући и мене,
страственог љубитеља књига и страственог књишког мољца, гле-
дало је хокеј. Док је Шолохова знала цела земља! Можда га нису
сви читали, али сви су гледали филм “Тихи Дон”. Разумљиво, већ
Виктора Астафјева, Константина Воробјева, Јурија Бондарева,
Василија Бјелова, Валентина Распућина, није свако читао. При-
ближно је био исти однос њихових читалаца као и гледалаца
хокеја, и тада, како сам већ напоменуо, ми смо сматрани једном
од земаља у свету у којој се највише читало.
Као што је познато, много се види кроз поређења. И нисам ја
случајно, пре извођења химне српском народу, направио овако
дугачак, (не предугачак, надам се), као при трчању на дуге стазе,
увод.
Обимом Сајма књига у Франкфурту, понављам, био сам им-
пресиониран, али, београдски сајам је тај који ме побудио да на-
пишем химну целом српском народу!
Полетели смо са Шереметјева по хладноћи од седам степени
– из Нижњега смо кренули на четрнаест степени. Јутро је било ве-
личанствено. У нашој делегацији било је једанаест људи, географ-
ски: Москва, Санкт Петерсбург, Нижњи Новгород, Волгоград,
Чебаксариј, Јекатеринбург. Пре уласка у авион разменили смо ви-
зит-карте, ново путовање доноси нова познанства. По плану, на
београдском аеродрому сачекаће нас кола амбасаде РФ. Стрели-
це часовника померили смо уназад, јер је временска разлика Мо-
сква-Београд два сата, и ми смо је убрзо осетили…
Ранко Павловић
Завјера љепоте у пјесниковом сну
Над сабраним пјесмама Риста Кременовића Смрт своју преболео
Наслов овој пјесничкој књизи дао је, несвјесно, сам аутор прије
нешто више од пет и по деценија, када није могао ни претпоста-
вити да ће се она објавити радозналој читалачкој јавности. Мла-
ђани Ристо Кременовић, са навршених осамнаест, у мају 1958.
године, написао је пјесму Лето и у њој стих: ја сам смрт своју
преболео. Овај пјесник завичајног плаветнила и животне радо-
сти, коме, покаткад, ни мотив коначног одласка није био стран,
у пјесми Лето гледа ведрине како броде, али у једном трену тихе
среће, када у њега крадом улази биље, он ће, усхићен, признати:
појмих тишину – тајну трава. И још је нешто, кроз ту тишину,
појмио пјесник, чија је чудесна лиричност била проткана нена-
метљивом рефлексијом: под ножем једног претећег лета / ја сам
смрт своју преболео. Можда пјесник и јесте смрт своју преболио
– није нам дато да спознамо оно што се збива послије свега– али
они који су остали иза њега, који су га вољели и који воле његову
поезију, никада нису пребољели његов ненадан одлазак у часу
када је тек наговјештавао свој раскошни пјеснички таленат. Пје-
сник Никола Томовић у надахнутом поговору ове књиге, између
осталог, пише: Иза Ристе, остала је једна засејана “њивица” у
кремењару његовог кратког живота у којој се препознаје песни-
кова рука и чује његов изворни глас. Реч је о скромној ђачкој
свесци, где је, као у каквој остави, Ристо сместио сву своју лите-
рарну окућницу, несумњиво занимљиву за будуће истраживаче.
Ту свешчицу коју Томовић спомиње, тај ковчежић препун до-
сад мало познатог блага, то Свето писмо Кременовића, више од
пола вијека љубоморно су чували пјесников брат Момчило и ос-
тали блиски рођаци, да би у овој, 2015. години, тачно шездесет
три године након прве објављене Ристине пјесме Јабучица, књи-
жевној јавности ставили на увид све оно што је написао, или
што је сачувано од оног што је написао један од најталентовани-
јих пјесника из такозваног крајишког пјесничког круга, који се
својим стиховима почео оглашавати у првим годинама друге
половине двадесетог вијека. У септембру 1955, у пјесми Недопје-
вано, попут Бранка Радичевића који, како пјева, своје пјесме ос-
тавља у траљама, Ристо Кременовић осјећа да кад кажеш себе,
ипак рекнеш мало, у дубини пјесничког бића осјећаш да треба-
ло је још нешто рећи, али: задња ријеч се измигољила / остало је
празно / па боли / а лијека нема. Ипак, стиче се утисак да је пје-
сникова бојазан била непотребна, јер зачуђујуће је с каквом зре-
лошћу је младић од шеснаест, седамнаест, осамнаест, деветнаест
година у стихове уобличавао своја пјесничка надахнућа, с как-
вом озбиљношћу је промишљаосвијет у коме живи и колико ње-
гове пјесме представљају цјеловита остварења у којима готово
ништа није сувишно и ништа не треба додавати. Рецимо, тешко
је чак и претпоставити да је један шеснаестогодишњак могао
написати тако цјеловиту, надахнуту, осјећајну пјесму, каква је
пјесма Подне, настала јула 1955. године:
Под глогом дријема тишина.
Из крчага неба
капље плаво вино.
Негдје звецка ланац
шевиног цвркута
и бијели кос
звиждуће бећарске пјесме.
Док читамо ове стихове, напросто чујемо подневну тишину, о-
сјећамо густину небеског плавог вина,ушне шкољке нам милује
звекет ланца шевиног цвркута, не чудимо се што је кос бијел и
што звиждуће бећарске пјесме. И питамо се, откуд толико пје-
сничко и животно искуство ономе ко је тек закорачио у предвор-
је животних спознаја. Уредник књиге је, уз ову пјесму, неколи-
цини врсних зналаца поезије послао још неколико пјесничких
слика, насталих исте године у лирској радионици Ристе Креме-
новића: Цвјетају дланови поља; Небо за капу задјело / неколико
бјелоруких облака; Под модрим сачем неба / лежи запретан мјесец
/ румен ко погача. Њихов одговор је био истовјетан: Зар је могуће
да је то написао шеснаестогодишњак?! Уреднику није преоста-
ло ништа друго него да се запита: Какве ли би тек пјесме писао
садвадесет пет, тридесет, четрдесет… година?! Годину касније,
као седамнаестогодишњак, Кременовић ће се запитати неће ли
једном наше кости / родити веселе пјеваче? То је само једна од
мноштва чудесних слика, које нас запљускују из Кременовићеве
поезије. Ту сусрећемо бразде дане, које теку ко зна куда, можда
у заверу лепоте / у мом сну. Нешто касније, у овој лирској пое-
зији, која има и социјална обиљежја, пјевају гладни из предграђа
живота, док мјесечина тече пјесниковим венама. Родно село и ње-
гови мотиви били су неисцрпно врело инспирације младом пје-
снику, који је у том завичајном амбијенту видио свог оца Владу,
вриједног тежака, каквим га је опјевао, чврстог као споменик
онима који из земље црпе живот и снагу да би их удахњивали
у потомке. Оставши као трогодишњак без мајке, а никада сам
себи не признавши да је она отишла преко границе, која сада-
шњост одваја од вјечности, Ристо је у оцу видио и родитеља и ро-
дитељицу, као што је и Владо у њему видио своју узданицу, па је,
и преко својих могућности, успијевао да му обезбјеђује услове
за школовање у Бањој Луци и, касније, у Загребу. Син се одужи-
вао добрим успјехом у школи и стиховима, који су остали као
истински споменик захвалности. Није нам намјера да се у овом
кратком тексту бавимо анализом чудесне Кременовићеве поези-
је; уредникова намјера је да објасни зашто је књига овако компо-
нована и да унапријед, ако је то уопште могуће, да одговор онима
који би могли запитати: Да ли је она могла да изгледа другачије?
Дилему, да ли сачинити избор или објавити све што се нашло у за-
оставштини Р. Кременовића приређивачи су лако ријешили: гри-
јех би био изоставити било шта, јер би тако могло пасти и у кона-
чан заборав! Зато, међу корицама ове књиге налази се све што је
садржавала пјесникова свешчица, уз напомену да се ту може на-
ћи и понека скица, тек забиљешка из које је требало да настане
будућа пјесма, али – сасвим сигурно – готово нема пјесме која није
заслужила да буде штампана; чак и она у којој Кременовић, попут
свог савременика Бранка Миљковића, пјева о Титу, тим прије што
свједочи о једном времену. Пред онима који се баве књи жевном
критиком и историјом књижевности стоји задатак да на основу
ове књиге сачине један солидан избор са аналитичким предго-
вором и да литерарно стваралаштво Ристе Кременовића смјесте
на оно мјесто које му припада. Надаље, приређивачи су одлучи-
ли да пјесме у ову књигу сврстају хронолошки, по времену њи-
ховог настанка. Такође, пјесме намијењене дјеци и старијим чи-
таоцима нису разврставане у посебне цјелине. У њима је остав-
љена интерпункција каква је у оригиналу. Лекторских или било
каквих других интервенција није било, осим што су исправљене
очигледне штампарске грешке. Пјесник је писао у оба изговора
српског језика – ијекавицом и екавицом, па је тако и остало. Ко-
начно, мало слово “ш” поред наслова неких пјесама значи да су
оне штампане у неким листовима и часописима, а све остале се
први пут објављују. На крају се мора још рећи да се Ристо Кре-
меновић у српској поезији јавио почетком шездесетих година
прошлог вијека, када је Бања Лука била прави мали центар са-
времене лирике. О његовим савременицима, од којих су неки тих
година успјели да објаве и својепрве књиге, пише Н. Томовић у
поговору и зато их овдје не помињемо. Тај – назовимо га тако –
пјеснички покрет, сигурно заслужује већу пажњу оних који се
баве књижевном историјом. Било би, зато, добро да наши одго-
варајући факултети (прије свега Филолошки у Бањој Луци и Ка-
тедра књижевности на Филозофском факултету у Источном Са-
рајеву) већу пажњу посвете том периоду у нашој књижевности.
Међу мноштвом магистарских радова и докторских дисертаци-
ја, једна студија посвећена књижевном стваралаштву у Крајини
(или у Босни и Херцеговини) на почетку прве половине двадесе-
тог вијека, сигурно би била веома запажена. Из таквог једног рада
могле би настати и двијенове књиге Ристе Кременовића – кри-
тички избори поезије за дјецу и оне који више нису дјеца. И на
самом крају, ове књиге не би било и Ристо Кременовић би сасвим
сигурно у догледно вријеме пао у заборав, да није било жеље и
труда Кременовића да објелодане његову поезију с пожутјелих
страница једне ђачке свеске, коју је већ нагризао зуб времена. На
пјесника је први пажњу скренуо врсни агроном, доктор пољо-
привредних наука Гавро Кременовић, који је, послије мноштва
научних и стручних радова, објавиои неке публикације о роду
Кременовића, посветивши у једној од тих књига, Село у срцу, по-
себну пажњу уснулом пјеснику. А свеску коју спомињемо и данас
љубоморно чува пјесников брат Момчило Кременовић, и тако ће
бити све док се за њу не нађе мјеста у неком будућем музеју књи-
жевности Републике Српске.
Ристо Кременовић
У завичају
Цвјетају дланови поља.
Заодјели су се стидљиви врбаци
и поточићи весело пропјевали
као бећари на пољу.
Небо за капу задјело
неколико бјелоруких облака
па пјева шевиним цвркутом.
Да ли ичије руке сањају о мом доласку?
Јесу ли траве заборавиле увреде?
Да ли ће трешња ранка процвасти
сусретима?
Једном сам изгубио очи у овом шумарку
што се огрнуо прољећем.
У лишћу сам заборавио дланове,
нечија марама опила се росом,
нeчије стадо дуго је у житу било.
На плот се попео велики црвени пијетао
и зажелио ми добродошлицу са:
“Кукурику”.
Март 1955.
Подне
Под глогом дријема тишина.
Из крчага неба
котрља плаво вино.
Негдје звецка ланац
шевиног цвркута
и бијели кос
звиждуће бећарске пјесме.
Јули 1955.
Недопјевано
Кажеш себе,
а ипак кажеш мало
и осјећаш
требало је још нешто рећи;
задња ријеч се измигољила
и остало је празно
па боли
а лијека нема.
Септембар 1955.
Хљеб
Изјаловила се њива хранитељка.
Јаучу празни амбари
златно зрневље, злато жежено.
Зуби кутњаци
зуби млијечњаци
зуби бјелокосни
зуби вучији.
А гладна зима долази.
У коров ће зарасти уста
запарложиће се њиве ручања
од нерада ће зарђати
бијели плугови наших зуба.
И диндушманину ће дозлогрдити
мајчине јадиковке.
Децембар 1955.
Кочијаш
I
Моја кобила улице једе
моја кобила џепове гризе
једи, гризи, кобило моја незасита.
II
Моја се кобила јауком седлала
моја се кобила кукњавом зауздала.
Јаучи, кукај луда сиротице.
III
Из моје кобиле врба ниче,
расти, расти врбо пребола.
Децембар 1955.
Непознатој девојци
Гледам те белу од млечне кише
белу од пљуска мога сна
ја бродоломник
с каменог острва рукама машем:
Дођи
да расечемо јутро ко лубеницу
да и небо од среће порумени.
Ти мирно пловиш, пловиш
само се шума њише
на боковима твојим.
Ја ватре ложим
да ме видиш усамљеника
и дозивам те белу
ој, уплови у реку мене
пŷсти те вирови жуде.
Април 1956.
Птица у крлетки
Човек је заробио лепоту.
Она је изгубила себе.
Жалост облачи песме у црно.
Вече долази као нарикача.
Лепота не коначује иза решетака.
Она је весело дете ширина.
Октобар 1956.
Туга
То није врисак
ни лелек.
Сиво
мемљиво
цвиле врела времена.
Ко зна,
можда ће једном наше кости
родити веселе певаче.
Август 1956.
Одлазак
Тек кад си постао само траг
никао си у нама цео
сав од сребра
без иједног црног листа.
Тек сад улази у нас
прави смисао твог присуства.
Мај 1957.
Смрт
Опустело име лута по свету
празно и тихо,
чак се и ужас
иселио из њега.
Како да вам прича о животу
кад ни сећања нема!
Зашто да вам се жали
кад је све изгубило смисао
кад ни ви за њега не постојите.
Преостаје му још само
да чека маховину
и буде сахрањено у заборав
као и тело
што га је настањивало.
Октобар 1957.
Лето
Текле су негде шумне воде
и све је било чудно ко сан.
Гледах ведрине како броде
док ме у срећу носио дан.
У једном трену тихе сете
у мене крадом уђе биље
и ливада ме прими ко да сам дете
што јој се крије под окриље.
Сребром се осу све у круг
затрептах испод неба плава,
мраву и цврчку постадох друг
појмих тишину – тајну трава.
И би у мени чедност цвета
заволех себе и свет цео,
под ножем једног претећег лета
ја сам смрт своју преболео.
Мај 1958.
Јутро у сунцокрету
Гле, иза далеког брега
румено сунце се рађа
и плови морем неба
ко нека блистава лађа.
У пољу мак просуо се,
отвара круницу сваки цвет,
умивен нежним капима росе
златно се смеши сунцокрет.
И према сунцу навија главе
округле, буцмасте, жуте,
као да жуди висине плаве
јарком светлошћу обасуте.
Све се већ купа у плавети,
по трави топли зраци пали,
ујутру сјају сунцокрети
ко сунцолики двојници мали.
Август 1958.
Бруцош
На млечном тргу
трепти ломна влат.
С мирисом земље,
с очима од цвећа,
с фрулом уместо гласа
под светлом уметног месеца
стоји зелени дах ливаде
на млечном тргу.
Све му прети.
Из сваке вене града
вреба невидљив курјак опасности.
Куда побећи из тог круга,
из тог отровног сребра?
… Син голубастих даљина
стоји на млечном тргу
и машта звездано небо.
Данас је Плави Дан
Данас је Плави Дан.
Пролеће се ушуљало у загонетни град
и развесељава тужне и усамљене травке
крај зидина.
Девојке су насмејане
и небо је плаво.
А ти си замишљен и сетан,
тамна мрља на овом осмеху дана.
О, изађи данас из града
пођи у Максимир
под ону младу брезу
о чије руке си једном тако жељно хтео
да се обесиш.
Падала је студена киша
зима је на сплаву децембра
долазила Савом.
Био си напуштен, сам
и празан ко опустошена кућа,
ти – бескућник,
у свакој својој мисли
носио си црну птицу смрти.
Весели просјак
У пустом оку
сунчана птица се гнезди
и пева мач пролећа
свету побуну тужних.
Путујем сновима бескућника
ништа немам
па гневно цвеће усељавaм у себе
О, бићу највеће срце
у великом походу бола.
Умирућима маштам гозбе смеха
и они лупају стакла смирености
и кују бодеже
од својих срца.
У слепом оку
црвени лептир ће да се роди
певајте гладни из предграђа живота.
Долазе веселе бубе
у лишће вашег гласа
и црно сунце
омрзнуте богове већ пржи.
Октобар 1959.
Јовану Д.
Брате мој с далеких отока сна
крв гори по мом трагу
ниједног моста у сећању немам
како сад да се вратим
својој измишљеној трави.
Песмама дадох речи
у светлу погубих очи.
Живот сам хранио млеком
свог Великог Доласка међу људе.
Низ прашњав друм сад води ме стопа.
У косу ми се нису уселиле звезде
у зеници ноћи
никад не заспах пијан од белог умирања.
Месечина ми је текла венама
на срцу лежао лептир.
Хтедох донети нежност у долину
и дати тужнима све што имам.
Сад дан ми сенку завађа
с коровом поред пута.
На песку ружу срца
ветрови нежни љубе.
И ја са земљом блудим
ноћу крај неких биртија.
Скитнице храним сновима
још једном живим своје детињство.
Брате мој с далеких отока сна
никада не дођох сребрен међу људе
никад не живех плаво.
Остах сам
па се у курјака претварам
и трагам за својим гробом.
Фебруар 1960.
Преварени Одисеј
Ко ми то врати Итаку
ко ми украде пловидбе
па сад ко жена чамим у кући.
Нећу да лежим сит на постељи
док светом лете путеви ко птице
и чекају ме непобеђена чуда.
Вратите ми моје море.
Пустите ме из ове крлетке мировања.
Превара је Итака
и краљ што се дебља пред смрт.
Хоћу своја бедра младог тигра
и руке које брегове крате.
Ко ми то украде пенушаву крв
и пусти воду венама
па сад ни побећи не могу из ове
удобности.
О, вратите ми моје море,
ја се одричем Итаке.
Фебруар 1960.
Џонатан Лок Харт
Неколико гласова у, мада из и изван Канаде
У спомен Милану В. Димићу
Канадска књижевност се изменила. У осећајности усмене књижев-
ности Канаде присутне су приче које су домороци причали пре
постојања Канаде само у њиховој територији и бившим терито-
ријама које су касније апсорбовале Сједињене Америчке Државе.
Ту су, такође, и приче Викинга у Новом Свету, затим Енглеза и
Француза и многих других, током више од хиљаду година њихове
повезаности са домороцима.
Људи су раздвојени границама са Сједињеним Америчким
Државама. Моја породица такође, али су границе нација вештач-
ке. Домороци, Акађани, Мортимери и Нови Енглези знају ово доб-
ро. Али границе су стигле и са њима извесни разлози за њих. У
Канади живе људи који су рођени овде, остали или само прошли
кроз Канаду, или они који имају претке који су живели у Канади.
Књижевници Виндхам Левис (Wyndham Lewis), Малком Луис
(Malcolm Lowry), Сол Белоу (Saul Bеllow), Џек Керуак (Jack Kerouac),
Елизабет Бишоп (Elizabeth Bishop), Марк Странд (Mark Strand)
спадају у ово поље визије. Други, као Роберт Финч (Robert Finch),
П. К. Пејџ (P. K. Page), Е. Д. Блодгет (E. D. Blodgett), Диона Бранд
(Dionne Brand) и Том Кинг (Tom King) су важне фигуре у канад-
ској књижевности, иако су рођени другде.
Срећни смо да имамо Е. Д. Блодгет (E. D. Blodgett) који пред-
води ову селекцију канадске поезије и књижевности. Иако су ен-
глески и француски службени језици у Канади, на терену је увек
вишејезичност. Оригинални језици су аутохтони или домородач-
ки језици. Енглески и француски су језици “новодошли” после
старонордијских језика и поред баскијског и других језика, укљу-
чујући афричке језике које су рани становници донели. Тако
Канада и канадска култура и књижевност постају богатије и ис-
преплетеније. Песме које следе нису објављиване (Моје песме по-
јавиле су се на румунском). Следе најлепши апострофи Е. Д. Блод-
гета (који такође пише и на француском; запетљани калиндроми
на енглеском и француском Калинa Андреа Михаилескуа (Ca-
lina Andrei Mihailescu); Песме Наоми Мaкилвраита (Naomi Mc-
Ilwraith), тако персоналну и културну поезију (укључујући однос
између Cree – једног од урођеничких језика у Канади – и енгле-
ског); нежне песме Пушпа Ређа Ачариа (Puspa Raj Acharya); савр-
шени превод на француски Никол Малет (Nicole Mallet) мојих
сонета и две моје песме на енглеском, као и две песме Монике
Чофен (Monique Tschofen) које заокружују овај избор. Изабране
песме ће боље говорити о себи и много елоквентније него што ја
могу казати о њима. Ови писци су савршени и срећан сам да им
се могу придружити у овој селекцији. Они живе у различитим
рејонима Канаде, а рођени су овде или су дошли из Сједињених
Америчких Држава, Румуније и Непала. Канадска књижевност
је слободна и променљива: у њој нема присмотре или контроле.
Канада је слободна земља, ослобођена мишљења и намере да љу-
ди да доприносе овде и далеко, тада и сада, у будућности коју ће
променити, надам се, учинити је креативном, добродошлом и ве-
ликодушном (Извињавам се за ову персонификацију). Ово што
сам заокружио овде јесте свечаност разноврсности са надом за
даље слављење. Надам се да ћу у будућности унети више фран-
цуског у конверзацији. Околности нису ми дозволиле да урадим
тако у ово време.
Са енглеског превео Радомир Батуран
Рубрику из канадске књижевности уредио је проф. Џонатан
Лок Харт са универзитета Едмонтона. Редакција часописа Људи
говоре неизмерно му је захвална.
Е. Д. Блогет
Фонтана
У сумрк вас очарава изненађењем претварајући се у врт који
ви никада нисте видели, а испод дрвећа ромињање кише која пада
полако, играјући наспрам лишћа и дотичући воду, киша али киша
није киша, просто фонтана баца капи воде у ваздух,
лебдеће дрвеће, бара око њихових стопала где вода одјекује на камену.
Све изгледа да се овде одмара, одмарајући се у мирном падања
воде, атом који садржи некакву музику, тебе, камен окружен
тишином – време које изгледа да се окреће око себе. Ти се не би
осмелио да коракнеш из страха да се промене ритмова који
играју на непознатом свету где ти стојиш немоћан да
одеш. Смрт није овде примећена на време, сем унутра шупљине
еха камена, одсутности, туге, птице у мраку позива,
звуке који се једва чују и падају кроз твоју свест као било која мала
киша што би могла пасти, трагови које оставља невидљиве, али
сигурне.
Фриз
То је био сезонски рез од стакла, опрезних птица, вече
Које заостаје у дроњцима на дрвећу као сећања
једва видљива, а свако полази из лавиринта
прича да умре зачас овде пре рађања звезда.
Видиш тананост тога, његову крхкост, очи су ти несигурне
да ли је све то, птице и звезде, могло бити споменуто у чаролијама
бајалица извучених насумице из већих прича и све неспособно
исчезну, годишње доба које нема излаза и отварено у нама као фриз
где почињемо да видимо сами себе у ниској утехи тако нежној
да можете помислити да сте ви лишће врба које управо
почиње да даје своје најнежније зеленило ваздуху
и ако би богиња била потребна, онда би ово зеленило било она,
бакарна поред нас у ваздуху,
мелодија птица уткана нечујно у њену косу,
сви смо ми најчистији одјеци рукописа без трага.
Месечина
Гласови дечјег играња на улици надолазе и плутају кроз
прозор где седиш, лепота од тог хватања као да неко грчи твоје
грло, твоја једина жеља је да их подигнеш у своје руке,
грлећи их заувек, не мала тела, која ће остарети доста брзо,
него само гласове, недостижне као бујица која у пролеће почиње
да се спотиче прко стена, а затим мислиш срце ће ти препући,
и не опирући се ономе што чини,
делови онога што плута кроз прозор и далеко од тебе
изван твог дохвата, упркос јалових покрета твојих руку,
молбама твоје свести у тишини, помешаним са гласовима деце,
тишина, тврдоглави они могу чути можда игри упркос,
међу њима твоји и моји можда, извесна туга која прожима
светлост поподнева, све оно што човек највише пожели
као поклон тела, тела која проливају њихово ишчезавање,
напуштена месечина.
Базен
Ноћ смрти мог оца, звезде искрсавају и дају небу његов облик
крећући се полако са истока према западу док их хоризонт заузе и
оне ишчезнуше, тишина њиховог пролажења пада преко свих
нас као да је то био силазак раног снега који се заноси
само кратко кроз мрак. Ако смо говорили, то је било у пролазу,
отварање тишине, мали извор који избија на површину из земље
и обара далеко, траву око њега се повија моментално
према води никада виђеној пре. Ако је то што си ти био, кретање у
најкраћим изворима и ипролазак даље као што вода чини,
твоје ћутање морало је бити као ћутање невидљивог потока
чије протицање лежи испод земље, која се подиже иза видика
ствари језеро и затим оде даље, језеро где жабе искачу и певају
читаве ноћи, као да су оне доносиоци поруке која не може
бити позната, али је прошла између њих и одблеска звезда.
Плакање
Плакање је музика компонована звуцима обоа и фине кише
која пада на далеким бреговима, пригушених, само одјецима
лишћа тополе које га поседује само кратко пре него га напусте,
одвајања звука, немоћног да одоли, вечност одлажења који улази
у све што чује – сезоне, столице, месец – и стојећи у старој кући,
ту нема бежања од његовог дизања од зидова, његове прашине
невидљиве која се таложи на
вашем телу а да ви то не осећате. Плач је музика која издише,
долазећи преко особе као јесења измаглица која се диже у
долини, дрвета постају авети, жубор потока је упијен
и чује се само као плакања ритам, дах душе плачућег вапаја,
музика која то ствара уцртавањем, тог увоштавања, смањивања,
давања и узимања света, звезде које су биле тако далеко
сада тару нашу кожу као да је њихово небо увек било баш тамо.
Са енглеског превео Радомир Батуран
Калин Андре Михаилеску
Анонимус није нико од нас
анониман
није нико од нас
иако губимо име
где ми не губимо лице
у креветским чаршавима
где ми не губимо кривине
кроз теснаце и вртове поморанџи
кроз и кроз
литија
чудотворство
исцрпљеност
удова
од играња змија једно са другим
свака кап времена добила је и
гурала од уста до уста
као звезде бисер рунолиста
анониман
није нико од нас
Патриотизам
То је урођено: не памтиш шта је
прадеда јео или волео или гледао
тако да ти не можеш да размишљаш о прошлости
– то би било слабашно, грозно, благо –
уместо тога узео си шприц тамо
букет њих да брзо убризга
твоју прошлост у гробље,
затим их ископти, високо подигнутих обрва,
и упозорити децу да ако додирну
заставу на брду, порашће јак ударац у земљу, узрок
од кога си ти охол ефект
твоје урођене авети неће повратити прадединој
отаџбинској самоћи многих
против самоће сваког
трагајући за симетријом човек поједе другог
“шоумена” док жене рађају “амок” 1 -а
______________________________________________
1
малајско лудило
Наоми МакИлврејт
Лековити круг
Трезан, ти држиш перо које говори
као што ти говориш. Старији то зову
кажиперо 2 и са дрхтањем
узлећеш са орлом док
грлиш нас својим крилима тешке туге.
Твоја прича у овом кругу вређа ме
кад те видим да је оживљаваш.
Али ти лебдиш са орлом
док нам предајеш своју причу
ти нам дајеш свој бол
ти нам дајеш своје сузе.
Твоја мама седи поред тебе, њена рука
на твом младом али мужевном рамену док твоја колена подрхтавају
и твоје сузе навиру са речима. Ти имаш
кћерку рече пре додавања
пера које говори твојој мами.
Када она држи кажиперо
и говори, твоја рука на њеном рамену
мирује док говори шта јој се десило
док те је носила девет месеци.
Твоје сузе над твојом кћерком,
Рука твоје маме на твоме рамену
и сада твоја рука на њеном рамену показује ми
коначно, коначно
о међугенерацијској трауми.
Када моја знојави длан шчепа
кажиперо много касније
после свих осталих, не би те требало
повредити да ти кажем, ја нисам
знао о бродолому алкохола
док нисам био скоро пунолетан.
Не би требало да ме повреди да ти кажем
обаома мојим родитељима није био потребан
алкохол у кући. Не би требало то
да ме повреди да ти кажем да памтим
четири бабе и деде који су ме волели.
Не би требало да ме повреди да раширим
моја крила да ти кажем.
Ипак то се десило.
А у сузама и казивању
и слушању, овај круг рањава.
Али у сузама и казивању
и слушању, овај круг зацељује.
Сонет за подводача и господара алкохола
Кладићу се да мислиш да ова глупа мала песма
не може се рвати са твојим чистим нерђајућим злочинима:
твојим девојкама, твојим боговима, твојим пушкама,
твојим дрогама, твојим хаосима
од грабежи надебљалих мачака отимача пара са њиховом звоњавом
и звона која одзвањају профитима, преимућством, бомбама.
Ваше залихе алкохола,
ваша љубав према опојним течностима тако фино
трује детињи мозак. Чините им зло,
ови рањени људе уништени су вашим јефтиним вином.
А ипак, ти си пријатељски непријатељ –
Живиш са нама, једеш са нама, спаваш
са нама. Скривену врсту непријатељства
практикујеш, док делиш своју робу и
настављаш ово убијање ти чиниш док дете расте.
Овај резервоар бола? И нема опоравка.
Ти се никада нећеш окренути од њене људскости
Све што могу да видим је лудило.
Упркос жучи и кључању и честим дрекама
ти се никада нећеш окренути од њене људскости.
Њен брод, то је бацање са вулгарношћу;
Она је плен у колонизаторовом пијаном једу.
Његов врисак извор лудила.
Заједно са хаосом дошла је беда:
пакостан вишак етанола
да потапа ковчег њене људскости.
Можда је њен стид постао таштина
која се збраја са отровима да запрепасти.
Све што могу да видим је лудило.
Произвођачеве сплачине вискија само су графикони њене судбине:
њени пљачкаши, ми чујемо њихово завијање.
Ти се никада нећеш окренути од њене људскости.
Нема спаса и нема лека, препуштања пучини:
пре рођења изложена алкохолу.
Мада све што видим је лудило,
ти се никада нећеш окренути од њене људскости.
Са енглеског превео Радомир Батуран
Пушпа Рађ Ачарија
Дедина и бабина кућа
Лимуново дрво
у башти
Мирис зеленог
и жутог, помешани
с капљицама росе
у свитању зоре
Добра вест
На грани дрвета
седи мали врабац.
Док се време котрља из прошлости
доваљало се из будућности
и претвара се у садашњост
гранчица дрхтава
под ногама птице.
Бресквини цветови
Ми нисмо видели бресквине цветове заједно
у Хај парку
где су пролећни облаци умотали сунце
ти си их посматрао у цветању
Застала сам поред библиотеке
У Улици св. Ђорђа, у поноћ
кад се месец спустио
на балдахин цветова
Смрзнути
између ружичастог и белог
ми стојимо
мирни
и посматрамо
бресквини цветови расцепљују бол
у време и радост
Радост
У сну прошле ноћи,
Ја сам скакала у велико зелено језеро
Ја сам открила
то је било језеро унутра језера унутра језера унутра језера…
где установих
вукову кожу
свирача флауте
белог коња
црвена платна
и успомене
моје баке
урезане на камењу
Са енглеског превео Радомир Батуран
Џонатан Лок Харт
Три песме из циклуса Пливач
1.
Остала је у шумарку
И сијала од уља
Које је попила из потока
И запевала на поветарцу
И, преставши, осврнула се
Да види шта очи
Могу да виде из зеленила
Дрвећа. Кренула је
Напред, и на сунцу
Осетила је невиђену врућину
Зурење непримећено, укус
На њеном језику, њена стопала
Скоро чокоти лозе
Укорењени у земљу
И она је почела, умирући
Да уздише, да осети
Ваздух исисан из ње,
И у дрхта,ју
Она је оклевала и дахтала
Када је потрчала
Док се сунце није сакрило
И склизнула је
Као иверак
У месечином обасјано море.
2.
Море је било плаво
Море је биоа мрачно
Језеро је било близу
Њене речи биле су јасне
Њене речи биле су оштре
Оне су погодиле његово уво
И отпале. Искра
На кремену муцала је на киши
И оставила је опекотину као свој белег.
Река отиче
Река је избацује
Док се она жали
На ветр и море
Шдто је његов језик постао груб
И брежуљци нису оно што су били.
3.
Њени ножни прсти играли су се у песку
Море је прало њена стопала
Морском травом као косом
А њен језик је висио
На ветру. Песак се
Залепио за њену мокру кожу
И со се ухватила на њеној усни
И море допрло до њеног крила
Као да је сунце пало на њену косу
Као водопад. А са
Обале, чула је њега како зове
А одсјај светлуца на једрима
И пао је опет на њено лице
Невидљиве руке су се држале
Шта она није могла да каже
И читавог дана таласи су долазили
И играли се њом, а песак
И ветар је подигоше.
Две песме из циклуса “Сањарење”
1.
Увенуле гране лежале су иза брежуљка,
Село шћућурено у долиници, невидљиво
Као твоја рука оне вечери, месец,
Одраз тог помрачења, густиш
И шипраг скривени на крају стазе, тек тада је
Твоје тело, ружичасто као шљива,
Шчепало сунце на заласку, врт
У цвету, док је, доласком сутона, воћњак ћутао
И док нас је зов ноћи обузимао
Скоро: старац остаје без гласа
Када се буде његова осећања, чак као повратак
Опхрван годинама, жетва готово обављена.
Мождина трепери и подрхтава дуго после времена
Када млада крв поиграва на априлском ветру.
26.
Тиркизни прелив воде није привид разгледнице.
Ослобађање мора у светлости која замире
Није прорачун песника. Овде ветрови
Могу бити топли у јануару. Ниједна сирена се не диже
Са подводних стена, бродови су поређани
У лагуни као да никада није било олује.
Љубав у мождини, није важно што је
Појам неугодан, показује се
На топлоти и светлости, костима и лађи,
Надима се и сплашњава на први и последњи зрак светлости.
Што сам старији, мање знам. Ти си се
Успео, сине мој, на још једну стену.
Грчки и феничански трговци познавали су многа знамења
Љубави; то је само врелина крви.
Са француског превода Никол Малет превео на српски
Димитрије Бунтић