О српској културној политици

1992. години има околност да је Борислав Пекић тада умро у
Лондону, кад је он тамо живео од 1971. године? Зар његов одлазак
у иностранство не показује како нема никакве везе са српским
национализмом, јер је тад на власти била Латинка Перовић? Са
којим би идеолошким светом могао имати везе? Ништа о томе
нисмо чули. Да ли је од неког значаја околност да је Слободан
Јовановић умро у емиграцији 1958. године? Ни о томе није било
речи. Да ли нешто значи да је Растко Петровић умро 1949. године
у Вашингтону? Зашто нас то не интересује? Значи ли нешто окол-
ност да је Небојша Васовић отишао у Канаду још 1987. године?
Да ли српска политичка и литерарна емиграција почиње деве-
десетих година прошлог века? Ако она почиње много пре тог вре-
мена, онда је њено неистинито приказивање само начин којим се
учвршћује преовлађујућа представа о српској кривици у јавној
свести.

6.
Ствари изгледају како изгледају зато што су наша медијска и кул-
турна политика премрежени вишеструким симулацијама. Оне су
одређене далекосежним циљевима: националне теме се појављу-
ју у јавном видокругу у облику сентименталности и емоционал-
ности, као мера онога што треба да умири јавну свест, да би је
истовремено лишило било какве делотворности. Тај спој емоци-
оналности и неделотворности представља кључни однос власти
и јавности у односу на српску историјску и културну егзистенци-
ју. Ова власт делује као савршена симулација власти: она је – са
становишта страних чинилаца – идеална власт, јер истовремено
неутралише национално оријентисане људе и спроводи дубоко
антинационалну политику.

7.
Обновивши свест о српском становишту као једну од демократ-
ских политичких идеја дотакао сам неуралгичну тачку нашег
основног историјског кретања: магистрални дотицај југословен-
ства и комунизма као облик историјског сусрета наше грађанске
и комунистичке традиције. Ту су сплетени у чвор многи сасвим
лични и сасвим општи моменти живота: породичне околности,
историјске заблуде, утемељење у самопорицању, безусловно по-
верење у западну редакцију српске историјске судбине.
Шта смета Јелени Скерлић-Ћоровић код Исидоре Секулић?
“Како разумети да се свестрано знање код некога веже са уским
верским схватањима? ’Ја нисам само хришћанка, ја сам право-
славка’, била је њена изјава. Православка која клечи у усамљеној
топчидерској цркви... Али у њеном случају ово слепо веровање
чини се скучено, кад се узме у обзир њена интелигенција и огром-
но знање. Да ли је то православље тамно наслеђе војвођанских
родољубаца или тајанствени утицај Достојевскога, чије издање
дела на српском са страшћу је редиговала?” Одакле ова сумња у
Исидору Секулић? Зар њено сведочење православља не би могло
бити знак дубине једног личног искуства које иде поврх њене
интелигенције и огромног знања, а не мимо њих, па никако не
припада скучености и ограничености искуства? Сумња у Исидо-
ру Секулић очитује, међутим, онај западни такт – међу толиким
западним тактовима који су плодоносно прожимали нашу исто-
ријску и културну егзистенцију – под којим се српска грађанска
интелигенција упутила у југословенство и комунизам.
Када је – у 1948. години – добио писмо генералног секретара
Међународног ПЕН-а, у којем му кажу да ни као политички еми-
грант не може рачунати на помоћ која би му могла припасти, у
тренутку када га комунисти у земљи оглашавају фашистом, Ми-
лош Црњански је добио путоказ који му показује куда га је одвело
његово залагање за српско становиште. Јер, он једноставно не по-
стоји нигде: ни тамо ни овде. У тами нигдине сија – попут жишка
у кандилу – само његова луцидна свест: она осветљава послерат-
не рукописе његових великих романа. Ако се заложи за српско
становиште, човек стоји на неугодном месту самоодговорности,
јер свесно иступа из самоскривљене незрелости.
То је нешто што је српска интелигенција одувек одлучно од-
бијала да учини. Јер, није проблем у мишљењу о српском стано-
вишту него у делању које би било у складу са српским станови-
штем. То делање је субверзивна ствар: ко не верује, нека проба да
јавно – не у безименим коментарима блогосфере као изабраним
подручјима удобне неодговорности – оспорава владајућу полити-
чку оријентацију: и нека у себи броји ударце које добија.

8.
Премда је наша политичка позиција неуротична и шизофрена,
она би свакако била лакша уколико би почела од разликовања
државне и културне политике, уколико би одвојила оно што се
мора прихватити од онога што је могуће спасити, уколико би по-
сегнула за симболичким, културним и медијским оснаживањем
националне самосвести. Наши политичари немају никакву свест
о томе. Наши колонијално-окупациони протектори, међутим, зна-
ју колико је управо тако нешто неповољно по њихове далекосе-
жне интересе. Отуд они будно мотре да се тако нешто не деси.
Недавно се појавила Историја дубровачке књижевности Злате
Бојовић. То је научна књига која описује дубровачку књижевност
као самостални феномен. Ову књигу, која је писана веома озбиљ-
но и обзирно, објавила је Српска књижевна задруга: наш најста-
рији издавач. Дошло је – ових дана – до бурних реакција не само
хрватске културне јавности него Хрватског сабора и председни-
ка хрватске владе. Шта то значи? На прву могућност да се у нашој
јавности дубровачка традиција посматра ван оквира које је
задало титоистичко југословенство долази до хрватских поли-
тичких реакција. То готово математички потврђује моје анализе
положаја српске културе, какве сам изнео у Духу самопорицања.
Човек који се противи нашем посматрању дубровачке књи-
жевности ван хрватске перспективе, истовремено тврди да је
Андрић хрватски писац који је писао на српском језику. Ника-
кву улогу, дакле, не игра ни Андрићево неповратно прелажење
на екавицу, нити његово национално и књижевно самоодређење
као Србина и српског писца.
Укинути су сви критеријуми осим хрватских културнополи-
тичких интереса: она политичка својства Андрићеве књижевно-
сти, попут њених југословенских мотива и традиција, која пред-
стављају моменте једног књижевног света, претварају се у улог
културне политике у часу приказивања лика Иве Андрића на све-
чаној церемонији којом Хрватска обележава чланство у Европској
унији. То приказивање ствара подлогу у јавној свести за чисто
политичке чинове до којих може, али и не мора доћи. Такав по-
литички чин би био када би се на основу сазнања о томе да је Иво
Андрић рођен у Босни и Херцеговини доносио суд како је пишче-
ва припадност хрватској држави – како неистинито сугерише о-
вакав распоред симбола на државној церемонији – показатељ хр-
ватске државности Босне и Херцеговине.
Сличан је случај са Владаном Десницом: уклонивши из јавне
свети његово књижевно самоодређење по којем је и српски и хр-
ватски писац, хрватска културна политика ствара подлогу да се
он поима само као хрватски писац, јер се тако унапређује дав-
нашње – премда историјски неистинито – начело хрватске поли-
тике по којем нема нити је било српске политичке индивидуал-
ности у Хрватској. Тако се осведочавамо у паралелизам у делању
хрватских научних и политичких кругова. Он проистиче из за-
једничке културне политике.
Наша власт, пак, дозвољава да Српска књижевна задруга – ко-
ја нема дугова и има мало запослених – остане на ветрометини
друштвене небриге и у опасности да – после 123 године постојања
– нестане. Није тако било до 2008. године, пошто је влада Војисла-
ва Коштунице нашла начина да помогне: у томе је разлика између
владања после пораза и владања после издаје. Све то дозвољавају
и наше политичке странке: и националне, и демократске, и гло-
балистичке; и парламентарне, и ванпарламентарне. Није, дакле,
истинита претпоставка да у подручјима високе политике има ро-
дољуба и разумних људи: нема их.

9.
Ноторна је неистина да има опозиционих медија или опозици-
оне политике на јавној сцени. Има противљења појединцима на
власти, све до председника владе, али нема никаквог противљења
политици власти. Која опозициона странка или медиј оспоравају
Бриселски споразум? Или – мере економске политике? Или – низ
проблематичних закона о породици? Или – идеолошко устрој-
ство које посеже за институционалним насиљем?
Борба око медијске сцене јесте борба унутар исте идеолошке и
политичке породице: онима који су аплаудирали овој власти када