О српској културној политици

је увредама неистомишљеника бранила Бриселски споразум, ко-
ји су у њеним представницима видели Де Гола, онима којима ни-
су сметали кордони полиције које је ова власт извела на улице
због одржавања параде којој се противила знатна већина грађана,
одједном смета што њих на јавној сцени – нема. То није политич-
ко него лично незадовољство.
Отуд не би никакав дрхтај минуо њиховим лицима, нити би
дошло до макар нехотичног трептаја ока код садашњих критича-
ра медијског и јавног насиља, већ би им се отео понеки аплауз и
задовољни осмех, када би дошло – као што и долази – до разли-
читих облика прогањања национално и демократски оријенти-
саних људи. То није претпоставка, већ сазнање: када су – у 2004.
години – Николу Милошевића њихови омладински активисти
јавно понижавали нико се није огласио. То му се никада није до-
годило у деведесетим.

10.
Нема разумнијег, логичнијег, праведнијег и оправданијег циља
од политички организованог настојања да алтернативно поли-
тичко мишљење, које подразумева идеје националне државе и
евроскептицизма, које дели знатан број – преко петине – грађана
добије своје представнике у српској скупштини. Отуд су тако вид-
на настојања да се оно што је оправдано – не догоди. У тим на-
стојањима су савршено сагласни представници власти и њихови
опозициони, медијски и јавни критичари. Јер, то је део политике
коју страни чиниоци намећу од 2008. године. Важан знак је не-
способност српске културне и друштвене јавности да наметне
рационалан и делотворан облик политичког организовања у на-
ционалном духу.
Отуд се српска култура све снажније институционално обли-
кује као симулирана национална култура: ако осмотрите садр-
жаје који све наглашеније испуњавају јавна подручја, ако уочите
људе чија мишљења бивају пожељна на страницама различитих
медија, ако опазите преовлађујући правац свих ретроспектива,
ако избројите медијску заступљеност – нарочито телевизијску
– бројних прилога посвећених особинама “највећег сина наших
народа и народности”, ако се обавестите о томе чији су трговин-
ски ланци који су премрежили нашу територију, не промиче вам
да је на делу кретање – како би казао Крлежа – на трачницама
југославенства.
Ово инфантилно обнављање југословенства у нашој – а не
хрватској – јавној свести подразумева разгранавање снажних за-
сада хрватских културнополитичких интереса: као најделотвор-
нијег оруђа западне редакције наше историјске судбине. Јер, сврха
постепеног обликовања јавне свести налази се у кристализовању
културног тла. Каквог? Оног које улазак у Европску унију омогу-
ћава као непроблематично – што значи лишено сваке цене – ста-
вљање српског народа у положај поданика прејасне и преузвише-
не династије Хабзбурга. То је чист тријумф духа самопорицања.

11.
Глобалистичка интелигенција контролише јавност, док нацио-
нална интелигенција управља институцијама. Оваква подела пос-
ла открива амбиције националне интелигенције, амбиције саже-
те у неисказаној реченици: онај ко контролише јавност временом
ће контролисати и институције, али тада ми нећемо бити у њима.
Као да најновија померања на културној позорници наговешта-
вају како сама подела посла престаје да важи, јер се догађаји од-
игравају у правцу који сам назначио. Институције нису зграде,
фотеље, ритуали, шуњања ходницима и говор у полугласу, на-
мигивања, брига о академском и пројекатском додатку, лажна
финоћа опхођења коју прати вапијућа безочност чинова, кравате,
фракови, шешири, љубичасте кошуље и колоритни дезени сакоа,
жовијалност бескарактерности и плагијати као академијска ула-
зница, мртворођена ученост, сјај лустера, комични рукољуби, за-
бринутост за мебл у салону, гомилање зборника у којима се одвија
– у складу са Болоњском доктрином – бесомучни јуриш на бодове,
слепило за боје стварности. Такве институције су антикварне по-
јаве: њихова фасада заклања плесан и буђ духа у њима.
Јер, истински смисао институција очитују људи у њима: дух
који људи очитују открива значај институција. Довољно је сетити
се описа – који нам је оставила Исидора Секулић – собице у којој
је штампан Српски књижевни гласник: часопис који је променио
изглед српске књижевне и културне сцене и никад није закаснио
да се појави у тачно одређен дан, премда у тој собици није било
више од три столице, па је неко увек морао стајати. То је била –
институција. Не могу вредна зграда и славна прошлост да буду
институције.

12.
Духовна ситуација времена обесмишљава сам појам будућности.
Јер, она је испуњена налозима задовољства: постављен у разно-
смерна струјања времена, испуњен безусловним диктатима жеља,
претопивши човека у “желећу машину”, култ задовољства – који
не не зна за јуче и сутра него само за одмах и сада – не укида са-
мо свест о прошлости него и помисао на будућност: зар није на
делу човеково одбијање да инвестира чак и у потомство, јер је
једина пожељна (дозвољена?) инвестиција везана за виртуелни
свет капитала? Култ задовољства – као планетарна имагинаци-
ја, која испуњава реални и виртуелни свет, стапа их у убрзаном
смењивању у човековој свести – онемогућава сáмо задовољство,
пошто празни његов смисао: неопходно је да пулсира ритам за-
довољства, није потребно да у њему буде смисла.
Тако неуротизована култура задовољства нема у себи много
стваралачког: ни као налог, ни као напор, ни као остварење. То је
битно репродуктивна култура, чији је радикализам симулиран,
било да је неискрен, било да је неостварив, јер је стваралачког
човека, који почива на одрицању и аскези, заменио потрошачки
човек који је испуњен налогом задовољства. Отуд је лажно свако
јавно – па и политичко – апеловање на будућност. Јер, будућност
је passé.
Као да би ваљало да се навикнемо на мисао како ствари неу-
митно постају све горе и горе: потребна нам је извесна снага да
присвојимо осећање како су ствари предодређене да заувек буду
све горе. То не би значило да треба присвојити сазнања апсурдног
човека или револт побуњеног човека: нису нужни ни јал, ни ре-
зигнација, ни револуција. Требало би пронаћи егзистенцијални
смисао у свету у којем нам никад неће бити боље. То је немогућ
апел у свету премреженом путањама и мрежама моћи. Култура
не може да симболички одговори на делотворност ужаса: као ни
на непорекнути изазов зла у њему. Остају лични одговори: један
од могућих одговора обележава лична спремност да умремо у
складу са идејама и схватањима која су испунила наш живот.

13.
Премда су процеси исламизовања и католичења српског народа
дали своје плодове током времена које средњовековни летописац
назива “тамом турских времена”, неупоредиво прецизнији пока-
затељи друштвеног и менталног инжињеринга везани су за иза-
зове југословенства и комунизма. Тако је титоизам показао како
друштвени инжињеринг – у складном допуњавању са модерним
техникама манипулације, идеологизације јавне свести, економ-
ском и друштвеном принудом, разноврсним облицима репресије,
у распону од терора до насиља – може имати различите учинке.
Он је поспешивао конституисање муслиманске и црногорске
нације: у периоду између 1950 и 1970. године подигнуто је најви-
ше џамија од свих верских објеката у Босни и Херцеговини, док
је у исто време у Црној Гори дошло до систематског пустошења
православних храмова и свештенства. Титоизам је, дакле, систе-
матски дезинтегрисао српску нацију. То су процеси дугог трајања.
Некад могу имати и нехотичне изданке. У паузама телевизиј-
ског преноса тениског финала из Мелбурна, 1. фебруара 2015. го-
дине, појављује се реклама хрватског трговинског ланца (Идеа-
Меркатор-Родић), која у полетним стиховима описује “укусе мога
краја” који – “потписани српском традицијом” – представљају
“благо из Србије”. Ти стихови издвајају прецизну топографију:
Војводина-Мачва-Посавина-Шумадија-Златибор-Фрушка гора-
Тимок-Нишава-Морава. Премда се намах јавља целовита карта
Србије, она је у дубокој сенци упечатљивости и памтљивости на-
бројаних топоса: међу њима нема ниједног који подразумева при-
суство Косова и Метохије.
И док се нама са највиших адреса – Хрватски сабор, председ-
ник хрватске владе – замера што смо штампали научну студију
о историји дубровачке књижевности, дотле свако указивање на
ову сугестивну топографију, која снагом рекламе циља на под-
свест слушалаца у коју се уписује на неизбрисив начин, ризикује