О српској културној политици

да буде оглашено као параноично. Али, зар није параноично и
опажање Бориса Бекера о томе како Новак Ђоковић нема медиј-
ски третман какав заслужује?

14.
Нема српског национализма као развијеног и осмишљеног про-
јекта: постоји само мит да тако нешто постоји. Јер српски нацио-
нализам није део света идеја и вредности него делотворно оруђе
вишесмерне трговине: не само у политици него и у култури. Када
би постојао српски национализам као развијен и осмишљен про-
јекат, који је испунио многу пору друштвеног и политичког
живота, никада не би било могуће да у српској скупштини нема
ниједне националне и евроскептичке странке, нити би били мо-
гући преокрети у којима јучерашњи прваци национализма по-
стају данашњи следбеници еврофанатизма. Тако нешто не посто-
ји ни у једној земљи региона нити у европским земљама. Све је
то могуће услед раздешених и растреситих јавних (политичких и
културних) облика у којима постоји српски национализам.
Одакле мит да постоји српски национализам? Сржна идеја
српског национализма оличена је – по Латинки Перовић – у на-
стојању да сви Срби живе у једној држави. Али, то је – mutatis
mutandis – и хрватска, и албанска, и немачка идеја. Како сржна
идеја српског национализма може бити сржна и у других народа:
а ако су све националистичке идеје исте, зашто им исти нису и
историјски исходи? Смисао мита о српском национализму на-ла-
зи се у онемогућавању средишњег настојања српског становишта:
оно подразумева да Срби – живе. Управо је то спорно.
Зар то не показује сав двадесети век? Како је нестало Срба у
Македонији? Како су постали трећина становништва у Црној Го-
ри, у којој је пре сто година важило да нема ниједног народа, осим
српског? Како су од препознатљиве (релативне) већине постали
трећина у Босни и Херцеговини? Како су од петине становни-
штва постали мање од пет процената становништва у Хрватској,
Славонији и Далмацији? А тамо где су од релативне већине по-
стали двотрећинска, као северно од Саве и Дунава, нестало је
придева српски, па су на делу настојања да се кристализује војво-
ђанска свест? Како их готово уопште и нема на Косову и Метохи-
ји? Зашто такав погубан историјски резултат нису остварили ни
хрватски ни албански национализам него су забележили и исто-
ријски и биолошки успон?
Управо мит о српском национализму треба да идеолошки ра-
ционализује сасвим видљиве трагове нестајања српског народа.
Да би саме идеолошке рационализације биле уверљиве, да би се
српским експанзионизмом објашњавао далекосежан историјски
пораз на крају двадесетог века, није довољно што Срби више не
живе у подручјима у којима су живели. Неопходно је, штавише,
да се образује свест како они тамо никада нису ни живели: тако
су они у ствари политички Хрвати, па ни њихови манастири нису
српски, као што то нису ни косовски манастири, као што српска
традиција не постоји у дубровачкој књижевности, као што Његош,
Андрић и Селимовић нису српски песници, нити је Петар Лубар-
да српски сликар, премда су сви изричито тврдили да су баш то,
док је – по ненадмашној реченици Радомира Константиновића –
главни јунак Сеоба ни мање ни више него – симбол војвођанства.
Тек када се образује културна представа да српски народ није
ни живео постаје природно сазнање зашто га нема. Одбијањем да
размишљамо о историјским процесима којима смо сведоци, од-
бијањем да пратимо историјске и културне трагове у времену, од-
бијањем да делујемо у складу са разумом и околностима, спрем-
ни да драм власти платимо целом душом, настављамо историјско
трговање крвљу сопственог народа: као што 1918. године нисмо
развили опрез пред ризицима југословенског уједињења, као што
1945. године нисмо осветлили чињеницу да смо претрпели гено-
цид, као што смо 1995. године обезбедили миран сан приставши
на колоне крајишких изгнаника, тако смо 2008. године купили
мало времена за кошмарно спавање када смо заборавили своје
сународнике на Косову и Метохији. У нама као да пулсира отров-
ни ритам Хамлетових речи: “умрети, уснути, уснути: можда,
сањати – ништа више.”