Аферим, Монтенегро!

граја и сва пажња усредсређена на новчаницу америчку. Одбио
је понуђено пиће, јер пара нема докле прода торбу крушака, но је
свратио да приждије и да мало дане, па ће даље на Луково.
“И кад је стао да је загледа...”, настави овај Тодор. “Подвикнуо
онај швапски официр на оне своје и наредио да и њега ућерају на
камион, па одатле с њим у Нађмеђер. Пуне двије и по године остао
је тамо и једва донио душу у костима.
“Е, барем се нагледао машина и свакаквије чуда у ћесаревини”,
наруга се онај Прашчевић што је донио новчаницу.
“Е, боме јес! Дошо је само кост и кожа”, потврди Тодор. “Видō се
задуго, али никад више није био онај који је отишо. Ђе да вјерујеш
Шваби и Турчину, мајка ти прежалосна!”
У кафани се вазда у ово доба око поднева окупљају сељаци и
мијењају сазнања. А уторак је посебно био богат догађајима: све
се накарикало једно на друго. Дошо Шоле Прашчевић из Бјелопа-
влића и каже да су код њих још прошле неђеље извадили кумијер:
“А код вас”, протури кроза смијех, “чини ми се још ћета!”
“Извадићемо и ми наш”, вели Шпиро. “Вадили смо га сваке го-
дине, па ћемо и ове. Таман док ви тај ваш сккапулате.”
“Не бих ја доље, у ваш крај, мого издурати ни неђељу дана.
Једном сам био Ђурђеву дне и реко сам: моја нога више тамо неће.
Толико ме била освојила задува и нека посебна апа од низине и
подбарна мјеста, да нијесам мого данути.”
Шоле онда извади новчаницу од једног долара, згужва је и
стави на сто. Сви усмјерише пажњу. “Новчаница живи”, објашња-
ва Шоле. “Она тежи да се сама исправи, а ако јој ја помогнем, неће
се опазити да је гужвана.”
“Она жжж... Ддддд...”, зањуцао је Баћо Авдаловић. Пошто је му-
цав – а муцав је од оне године кад му се брат, онај Нијемац, замако
– њему је најтеже казати Да! То може да потраје таман онолико
колико Вулети треба да уз гусле испјева пјесму о женидби бега Љу-
бовића. Сви, на крају једва дочекају да каже оно “а”. Као маче на из-
дисају. “А”, оно које казује задњи дамар живота: тичји писак. Али
нико не воли да прича више од муцавца. Као да сви то знају, то-
лико су стрпљиви да ишчекају док му се с врха грла отме тај кратак
писак. Еј, да се њему дохватити гувна ђе се окупљају краљеви, ше-
натури и народни посланици! Шта би било с нашим брбљивцима
и блебетаљкама! Само да се муцавцу одчепи писак. Али то једном
у вијеку бива.
А тада треба да се намјесте посебне згоде и погодности. То тре-
ба да се подеси само од себе и зависи од безброј чинилаца: колико
је дана протекло од мјесечеве мијене и у ком је положају тога тре-
нутка Сунце. Шта је открио, а шта заклонио реп Халејеве комете;
докле је одбио заладак од Ћирове пећине, а понајприје ће изгово-
рити ако се сложе сви чиниоци, као онога љета кад је сунце дости-
гло највшу тачку у зениту.
А тога дана Јелисавки Шпировој излеће нож из руке док је ци-
јепала комад дрвета и вадила љуску да би подметнула под калицу,
како би је довела у хоризонталу, не би ли се у њој боље заметао
скоруп! Приликом, био је и држак мокар, па је излетио као из праћ-
ке и забо се у јелови круг, који је служио као заклоп од сиришњака
(срећом, није било близу дијете!), и у том тренутку је сунце про-
гријало кроз лучеву штицу кроз оно мјесто на коме је био чвор и
зрак је погодио у нос од Шпирова опанка; доказано је да је истога
трена прогријало сунце кроз једну рупу у отвору пирамиде коју
су Инке сазидале још прије хиљаду година и знали су да ће само
тога дана и тога часа сунце завирити у дно рупе ископане зато
да би се баш тога дана сваке године срце мрког камена срело са
сјајем свевидећег Сунца. И још се догађаја накарикало и сачекало
исти трен: надлетјела врана и сернула испред савардак Квасали-
ца док је малиша стајао у бљуштуру крај сасутих разобручаних
каца и осјећао надолажење реченице коју ће изговорити његова
уста, његове усне, његов језик; гушило га је сладострасно навира-
ње непознатога смисла, чудесан спој гласова које ће обликовати
његови говорни органи пошто прођу кроз гласне жице. А пред
њим је на плочи љоснуло као са неба, а призор се наставио одуми-
рућим крештањем и грактањем у даљину... Ка дивљим гредама и
Ћеранића гори. Љоснуло је насред плоче.
Било је још најмање десет догађаја кад је мали Авдаловић, та-
да су га звали само Бато, одапео и изговорио цијелу реченицу:
Кад буде Огњена Марија!, и по томе се тај дан памти. И та његова
реченица, чије значење никад није протолковано.
И данас је, кад је видио новчаницу, изговорио: Она живи!
Шпиро Радулов каже да су му главни гости Ускоци и Морачани и
да због њих држи кафану: “А што се вас тиче, сјутра би' је затворио.
Ништа сем што ми запишате овај ћошак, те не могу дочекати да
пукне сјевер и ударе лучинске кише да ми оперу кућу и прекућу.”
Чим он помене ћошак, одма скоче Мујо и Ђуро: “Ми смо ти
говорили да подигнеш пољски нужник.”
“Е, не подижем, вала! Ено вам кљештина, и вртача, и јаруга, и
влака – све одавде до Горе Ћеранића, па стењите поваздан. Ал
џабе ви је, у вас нема ни говна. Но не знам бисте ли и пишали да
вас не налијевам овом биром?”
Шпиро набавља биру Никшићкој пивари, догони у великим
демижанама и бурадима. “Не смијем их...”, каже, “отворит док се
слегну, оће да букне бира и оде сва по долини.”
“А што ми усу ову каву у непрану ћикару?”, цијукну Ђука у
трену кад се чинило да су сви подмирени и кад је детаљније раз-
гледање новчанице од једног долара тек почело.
“Намам ја толико воде да перем сваки пут ћикаре! Није мени
пред кућом Видрован! Но, ено у снијежници траје још грумен
снијега, а како ћу послије – Бог зна! Ено и бистијерна празна: кад
спуштим ковицу заватим само муљ и лустрину од лањскога сни-
јега. А и што би је прао? Није из ње пас лока, но пио чоек, и то
комат бољи од свије вас.” Настане тајац, а он се огласи још једном
одонуд из оставе одакле најчешће извлачи биру: “А сјутра би је
затворио кад бисте ми ви били једини гости.”