Аферим, Монтенегро!

Али кад Морачани нагнају буљуке и затисну сва ова ждријела
с трговином, кад Ускоци нагнају по педесет волова, е онда ми се
мили што имам кавану и буде ми одма јасно шта су људи и дома-
ћини. А не ово што тумара тамо-вамо ко обад.
А кад плаћају, сваки вади иљадарку и кад им поменем кусур
они ману руком. “Бачи трице! И догодине ћемо наљећи!”, па отпу-
хују онако силни и уморни. Мине ме жеља од правога јуначкога
соја, од оније старије витезова.
Ови овдашњи, чим почну да пију, одмах трче иза куће и при-
слоне уза западни зид да оточе. У почетку није, али сад се пре-
познаје велика флека, шири се управо западном страном куће.
Гостима далеко да иду доље до јаруге: итају да се врате у друштво,
тамо им остало пиће, а и да им не промакне шта од кафанског раз-
говора. Уосталом, Шоле је дошо из Куљаве и како која тура пића,
он избацује новости. Понајдуже је било занимљиво ово са новча-
ницом од једног долара, али су се разврзле и друге приче. Уоста-
лом, Прашчевић је барем десет пута био у Подгорици, у Спужу
и Данилову граду, а ови иду најдаље до Бршна или до Рубежа и
не могу знати о свијету колико он, па макар да сваки дан читају
књигу.
Зна и он за самоходну машину и кад му се ујак Шалета врне из
Америке, купиће једну да кирија од Данилова града до Нишића,
само да се изграде џаде и да се пробије Будош.
Зато се Прашчевић некако уброћио и уоабоносио, па запови-
једи: “Дај још једно пиће!”
Тада Шпиро дадне знак Јелисавки и она зађе у мутвак, у један
тмушни отишак иза врата. Е, ту има једна ковица без вријесла у
коју сасипају биру кад узбучи и оно што пртетекне у чашама кад
прођу Ускоци и Морачани. Чим се Прашчевић овако убамбречи
ко бан Церовић, Шпиро дадне знак да се нова тура наточи из те
ковице. Једну су наточили и Тодору, иако није иско.
“Платићеш кад будеш имо”, рече му у пола гласа Јелисавка, да
ови око Прашчевића нијесу могли разабрати ништа све и да су
шћели, “кад продаш крушке. А и ако не продаш – драго му.”
Шоле прича да му ујак јавља како ће брзо из Навијорке и да ће
догнати свој вапор, а на њему барем двије оне самоходне машине.
А ујак Шалета је туговао у Навијорки и сви су му послови
стали. Туговао је због неке леди, а Шоле Прашчевић није о томе
ништа знао, а вјерујем да ни дан-данас не зна шта је леди, иако се
чини да је паметнији од Соломона. Па и да зна, он ту рјеч некад не
би изговорио. Не би то претурио преко уста. Чуш! Чуш да Шоле
каже леди! Кукај, мајко!
Да ти га је виђети кад се уздудучи и утророжи, па се устури и
зачови. Боже један, реко би ти шта је био Јанко Вукотић при њему!
Шта је било са том леди, никад се дознало није. Барем ми. Ни
ко је била. Само се говоркало да је била прелијепа и да се од тога
разболио Шалета.
Синовац његов Грња само ћути. Не можеш му коњским клијеш-
тима ишчупати ријеч из уста. Донио је неке маказе за подрезивање
лозе и онај долар што је даровао Прашчевићу. Окле би Прашчевић
знао да та новчаница не може да се згужва јер “оће да живи”, како
је закључио и Бато Авдаловић.
У почетку се шушкало да ће баш тај синовац Грња догнати
Шалетин вапор у Котор, па су у један мах сазивали мобу у коњима
да преузму сав мобилијар и драгоцјености. Али се онда некако
ствар утишала и речено је да ће вапор догнати сâм Шалета, јер је
ризик да га Грња сâм вози преко толикије вода и на толику даљ.
Иза тога настаде тајац. Нико није више обијелио зуба. Сви су
ћићнули. Нико не зна је ли шта донио или није. Шушкало се да је
у неспоразуму са стрицем, а да је један параплов ипак у Котору, а
је ли Шалетин или Грњин, или некога трећега – то само Бог зна.
Ал, опет, по Грњи би се рекло да није донио ништа. Некако је
недотаван. Па и љут. Може бити да није ни конац око прста, чим
је онако прионуо да ради.
Кидисо је из једнога ипца да чупа трње по грабини, да расађу-
је шљиве диже плотове.
Приљежно је кидисао да обнавља котаре, ограде, стаје, појате
и водопоје не би ли својим залудљим годинама и пустоши про-
траћеног времена вратио какав-такав осјећај пуноће и опознелог
смисла. Кидисао је, с притајеном снагом лежака и пробуђеном
енергијом дангубе, да прокопава јазове, да подиже подзиде, коси
зарасле ливаде...
Успут је у мноштву верзија причао своје подвиге, који су, ма
колико изгледали будаласти, по његовом увјерењу морали засје-
нити прегнућем и јунаштвом. Те како је спасио лађу да не потоне
кад се нагла на лијеви бок, а он отрчао на други крај, те како је
прескочио томобил у Навијорки, који га је замало спрштио, а
уместо да га згази, само му је изуо обућу, па је зато од од возача
добио долар на дар. Па је, као потврду свему, показивао ожиљак
на лијевој руци, и како су сви Американи стали да га грле и да
му честитају због такве спретности и куражи. А један из гомиле,
понајљепше ођевен, са златним сатом и златним ланцем, пришао
му и честитао пред свијема: Аферим, Монтенегро! Свагда су те
приче биле друкчије, као да му се никад нису ни догодиле, него их
је од некога чуо: увијек су се разликовале од оних првих, у којима
је он опет излазио као промишљен, вјешт и куражан, мудрији од
самога себе и далековидији од других.
Онда је знао данима оставити посјечено грање или изваљено
камење како би се други дивили његовој снази и вјештини, све
док наново не би зарасло, а он је снатрио у Пријеки пут неће ли
ко наићи да донесе кресиво, да приждије чибук, па да му потанко
приповиједа о својим јунаштвима у Навијорки.
А међу првим стварима је подапео гусле, промијенио струне,
као и на гудалу. Добавио смолу на кутлачи и стао полако да удара.
У неко позно доба чуло се стругање и његово кмечање као из
трапа, које одаје плућног болеснка, астматичара или човјека који
је задуго провео у самоћи или у руднику. Но, он је вјеровао да ће
упорном вјежбом грунути из њега пјесме свих живих и мртвих,