Аферим, Монтенегро!

упре на одређено мјесто и машина: тааааак! Станеее! Слуша те
к’о да је рођена с тобом! Изагонио је оном џадом преко Лукова до
Бистијерне.
Цупара никад не ита док прича, но управо мерачи: застаје,
приждива цигар. Туче огњилом о кремештак, сикћу варнице, па
псује и проклиње труд што је повук’о влагу и неће да привати
огањ: Ватра те сагорела! Ђаволи те позобали!, па кад ухвати вар-
ницу и поново распали цигар, настави:
Има за њега као посебна кућица са стаклима – да кроз њих
види куд иде. А иза њега је кариволница, у коју можеш турити
цијели дрвљаник Пушељића и још барем три џака соли и врећу
брашна. Можеш колко оћеш! Чувал дувана сврг свега. Не можеш
га претоварити. Нема терета који не може сегнути.
За њу треба џада барем два лакта шира од оне кариволница
коју вуче. А ђе оће да се врне, мора бити ледина барем колико Са-
вељино гувно. Може само по равноме и уређеном путу. Стоји на
четири једнака котура, а ниједан није мањи од млинског камена у
воденици љевишкој и све их гони машина изнутра.
Ова машина гори најјачи петрол што постоји у свијет и зове се
бензин. И може сва да плане у један дим ако се њом правилно не
рукује. Кад је изагно овај са Броћенца – мени се чини да се прези-
ва Перовић – ту је на равној ливади оцрто њоме пет круга и врно
је у Нишић. Све се мало на велико пело да види. Била је лонџа
какву Луково не памти.
Збуцаше се говеда и дадоше се ка Ћеранића гори. Стрекнуше
козе. И овце се сасуше у један туљак. А само се чељад попеше на
бистијерну – да гледају и сеире.
Здимио је с њом у правцу Никшића, а послије куд се ђенуо – ја
не знам. Само је онако у одласку писнула свирена, помагај Госпо-
де, да је јекнуло до Журима и Млијечније брда.
Тако нам је причао Цупара.
“Барем је Цупара видио свијета ако ми нијесмо” – укључи се
Ђука прије но што ће Шоле показати новчаницу, па настави: “Не-
ма мјеста у које није био, одавде до Санџака. Кажу да је долазио
и до Сјенице, те смо од њега дознали о јунаштвима војводе Тан-
косића.” Казивао је како су Срби опет ослободили Косово и сву
стару Србију, што је Маћедонијом сад зову, а Турке сатрли на Ку-
манову. Да све оне дрвљанике од Буковице до Гвозда саставиш
на гомилу, не би ни упола били спрам гомила турскије пушака и
другога оружја што им отеше четници војводе Танкосића; да су
сагнали Турке у ждријела, тјснаце и клисуре и замало нијесу све
подавили у Босвору, а да су шћели могли су их прећерати у Малу
Азију. А и ови потурчењаци што су амо остали подвили су реп и
не смију жевнути ни зуба обијелити, но им је боље ћућати, јер док
су здраво и вода им је слатка.
А данима је још о јунаштвима Танкосићевим приповиједао, и
да га нијесу мучке убили лупежи и шпијуни Пашићеви каквих
међу политичарима вазда има највише, он би са својим четама
закуцао на капије Цариграда.

Овако, остаде за спомен, па послије и наши комити и четници
узеше њега за углед: најприје Змајевић и сви Војиновићи из Жупе,
а послије и Кршикапа и Чечовић с поносом су виљушили и упре-
дали бркове не би ли барем сјењали на оне Војводе Танкосића.
“За те самоходне машине чуо сам још оне године кад су се ре-
грути вратили са Скадра. Бијаху као јањци полијегали таман ту
испод бистијерне и каживали су о тим камионима и еропланима,
јер је код Скадра приказана најновија ратна текника” – вели Шпи-
ро Радулов, газда кафане на Буковику, одакле се види пола Лукова,
а кад је ведро, у даљини се могу назрети куле града Никшића.
А те регруте са Скадра је сам дочеко и дао им да пију. Бијаху
полијегали ко јањци. О свему су потанко каживали и како су
Скадар могли отети и три мјесеца раније, но је неко намјерно
отезо и намјештао их наспрам цијеви турскије митраљеза. Да су
чекали да град опаше жицом кроз коју ће пужтити струју, па су из
Беча чекали машине које ће ту струју дан и ноћ држати у високо-
ме напону, па како се који од нас загна на жицу, намах га спржи и
на мјесту остане бездува.
Знаш како ти је кад пред собом гледаш петнест гладних мо-
мака, ратника повратника који су умакли жицама и турским
митраљезима. Почеше помињати шта би који волио и ређају сва
позната јела. А један вели да ми у окрајку ражаног љеба ставио
кашику скорупа, а други како би у ћасу трошну добро печена
љеба урметинова и онда залио овчјим кисјелим млијеком.
Поменуше како су прошли кроз варош подгоричку, и баш
кроз ону турску махалу и како су их иза зидова буле гађале кору-
бинама од јаја и ругале се:
“Отесте ли Скадар?!”
Најпослије почеше хвалити бистијерну како је мајсторски са-
зидана и како је с доње стране утврђена и високијем зидом осигу-
рана. Није гора но да је Шваба градила, а кад Шваба нешто гради,
то позна и онај ко никад никакве грађевине видио није.
Докле једно момче од оније регрута искочи набанду, па рече да
ће сад на њу искочити.
“Ђе да искочиш јуначе, пјешке сте са Скадра, ни слане воде ни-
јесте два дана, а зид је у висну колико и ти.”
А он: “Смијете ли у зарок?”
“Ма, шта збориш. Људски сине, шалиш ли се, збиља?”
Он одложи пушку и спрему, одступи корак-два, па се мало за-
њиха, па се одапе као да га избачи нека сила невиђена и као курјак
скочи на парабет исправ се!
Свијема се узе ваздух! Рекоше ми да је то по имену Бошко Ке-
лев, Луковац. Морачанин.
“Виђа сам га и ја”, гласну се Јово Драшковић с Гвозда што је
дошао да врне оно уже којим су путили вола кад су га шкопили.
“Била је једна таква дошла у Колашин чим нас је преплавила
Шваба, па је Крсто Јованов спучио из Ускока да је види”, огласи
се Тодор Верушин, кога дотле нико није запажао. Некако је нео-
сјетно ушао као мачка, реко је Помоз бог, људи, али је овамо била