Аферим, Монтенегро!

свих минулих јуначких нараштаја и окупити све живе да тресну
рђу са себе и да се усправе. Али, гусле се никад нијесу дале ука-
рарити, никад средити, као да су уклете биле – није се на њима
дало све саставити нити се довести у ред. Или се изврне коњиц,
па прашти да гуслар стрекне, а неко викне: утече млада!; или се
пробучи кожа па шобоње; или се покидају струне па немају гласа
и како ко крене, налази им ману; или их не умије затегнути или
их превише натегне, те струне попуцају; или нема гласа спрема
тије струна и само кмечи.
У пићу бјеше јарастан и набусит; подругљив и склон свака-
квом несојлуку, да би се у данима мамурлука и полаганог трије-
жњења преображао у тугаљива кукавца што оплакиваше пусто-
шне године ране младости, па би сатима бленуо у једну тачку.
Кажу да сви људи снивају, али Грња је, за разлику од других,
снивао гласно и јавно. Обично пред окупљеном публиком. За так-
ву врсту снивања кажу да је бунило или трабуна. Човек који тако
гласно снива кажу да трабуни. Увек би најавио како ће оградити
цијело имање, поставити капије и позвати људе из свијета да сједну
пред његов двор да их угости и задовољи њихову жеђ за природом
и сваким угођајем домаћинским; да ће обновити водопоје, и сјено-
косе, стаје, амбаре и трапове и вратити живот у првобитни ток ра-
дости и полета, али би након треће чаше задријемао, прекренуо се
на бок, потом на леђа, и захркао. И тако су се низали дани. А дана је
пуно. Живот, то је веома много дана. Али свакоме најзад дође крај.
Сјећао се старих прича из рата које још прије одласка у На-
вијорку бијаше чуо и понављаше их окупљенима, који су све
те приче безброј пута чули, а он их препричаваше као врховно
знање и највиши облик духовитости, и није се устезао да их по
неколико пута понови.
Те како се онај муцави Јанко, или Марко или Санко онога
црнога прољећа, кад је заплишила Шваба, обратио кукавици што
је закукала и како јој је реко: “Бјеж отоле, шта кукаш, барем тебе
неће у Нађмеђер и у Булдогасон, а Бога ми... никад се не зна. Но,
бјеж отоле, кучко...” И вазда је умио развући ово куууучко, па
би иза тога грунуо у гласан смијех, а и дружина би прихватила,
свеједно што су јуче исту забаву чули.
Те је испричао како у Навијорки нико не пије воду са извора,
но се вода у боцама продаје и један је купио сав извор, па ће и он
врело купити чим му пенсија стигне, и сву ће воду продавати у
далека села и крајеве ђе су само бунари и чатрње, а гониће је оном
самоходном машином што се зове камион, само да се прокрче
џаде и да се пробије Будош.
Но, на ову његову причу сељаци стрекнуше и повукоше и по
два, и по три јаза више но им је потребно – с главе врела ка својим
имањима и окућницама – и мимо сваке потребе уплашише се не-
станка воде, те врело пресуши.

(Одломак из романа Кукавичја пилад)