Актуелност погледâ Меше Селимовића на реформу српског књижевног језика 1

у које су многи искрено веровали, при чему су истовремено њима
били манипулисали, прошле су у историји како су прошле, ако је
уопште сигурно да су сасвим прошле.
У другој половини ХХ века, два гласа су сасвим одређено
зазвучала на начин који се није уклапао у већ сасвим устаље-
не погледе на дело Вука Караџића и његово филолошко насле-
ђе. Први је био глас тада сасвим младе Милке Ивић, изречен у
једном од њених првих радова “Једно поређење Вуковог језика
с нашим данашњим књижевним језиком”, написаним у њеним
студентским годинама (СТИЈОВИЋ 1991), а објављен знатно ка-
сније. Други је био глас Меше Селимовића саопштен у његовој
студији За и против Вука. 4) Та два рада немају исти предмет, али
им је заједничко то што су доносила аргументовано нове погле-
де на наслеђе Вука Караџића у новијем српском језику. Оба рада
су наишла на отпор средине и отуда нису могла бити одмах об-
јављена.
Иако се у првом случају сâм Александар Белић заложио да
се младој ауторки, тада још на студијама, допусти да саопшти то
што има ново да каже, рад Милке Ивић “Једно поређење Вуковог
језика с нашим данашњим књижевним језиком” објављен је тек
1957. у часопису Матице српске Зборник за филологију и лингви-
стику (М. ИВИЋ 1957). У другом случају, студију За и против
Вука не само да није хтео да објави издавач који ју је наручио од
Меше Селимовића, тада већ угледног писца и универзитетског
професора, него ни неколико других издавача ту књигу није хте-
ло да објави. 5) То показује колико се сматрало непожељним иоле
критички писати мимо устаљених погледа о филолошком делу
Вука Караџића. Матици српској служи на част што је она и ту
студију објавила (СЕЛИМОВИЋ 1967).
Студија За и против Вука, као што се могло очекивати, при-
вукла је пажњу филолошке јавности, али није довела до већих
научних сучељавања, јер су у то време следбеници мишљења
о безизузетној исправности српске књижевнојезичке реформе
у XIX веку били у таквој већини да је глас Меше Селимовића
остао не само без шире подршке него и без јачег оспоравања, с
утиском да они који у нечему мисле друкчије од њега нису хтели
да исцрпно и документовано противрече погледима угледног
писца о реформи књижевног језика. 6)

4.
“Вук ниje пao с нeбa, вeћ je дoшao пoслe мнoгих.” Та реченица из
друге главе студије За и против Вука могла би се узети за наслов
и те главе и других радова Меше Селимовића о истом предмету.
У њој се чињенички упозорава на линију континуитета у развоју
српског књижевног језика, која се често превиђа. Тај континуитет,
који је врло документовано описао и објаснио Александар Младе-
новић (МЛАДЕНОВИЋ 2002), није био равномеран нити увек јед-
нако видљив, али је постојао. Није потребно улогу Вука Караџића
у српској филологији додатно увећавати тако што ће се његови
претходници умањивати и прећуткивати. Или, како каже Меша
Селимовић, осврћући се у том контексту на Доситеја, Соларића,
Стојковића и друге, а посебно на Саву Мркаља: “Ништa нe oду-
зимaмo oд зaслугa Вукoвих пoмињући Мркaљa, кojи je пoстaвиo
тeмeљ Вукoву дeлу” (гл. 2); и додаје: “Aли у свoмe oгрoмнoм дeлу
oн je, oд сaмих пoчeтaкa дo пoбeдoнoснoг зaвршeткa, истицao двa
oснoвнa принципa свoje рeфoрмe, фoнeтски прaвoпис и нaрoдни
jeзик. A њих je прeузeo oд Мркaљa.” (гл. 2) 7)
Та запажања Меше Селимовића додатно подстичу на потре-
бу да се објашњавању и вредновању реформе српског књижевног
језика спроведене у XIX веку настоје избећи поједностављива-
ња, којих је често било. Неоспорно је да је Вук Караџић изузетно
заслужан за сакупљање дела српске народне књижевности и њи-
хово објављивање и афирмисање у Европи, као ни то да је написао
далекосежно утицајне филолошке радове, да је довршио реформу
српског писма, а у сарадњи са Копитаром и Даничићем извршио
корениту реформу српског књижевног језика, те да је утро пут
концепцији књижевнојезичког заједништва Срба и Хрвата итд,
али, без оспоравања Караџићеве изузетне личности, даровито-
сти, енергије и амбиције, огромних заслуга које је учинио у неким
филолошким областима, и дубоког трага који је оставио у неким
другим областима, неке устаљене оцене о Вуку Караџићу треба
ипак посматрати у контексту реалних чињеница.
За принцип “Пиши као што говориш” залагао се пре Вука Ка-
раџића Саво Мркаљ (а формулисао га је, као што је познато, Јохан
Аделунг). Лукијан Мушицки је и пре Вука позивао на записивање
народних песама. Реформа азбуке која се популарно назива Ву-
ковом заправо је у тек неколико појединости допуњена Мркаље-
ва реформа писма (односно реформа руске грађанске ћирилице,
којом се писало на славеносрпском језику), а Мркаљев, и не само
његов, био је и захтев да се пише на народном језику. Караџићева
Мала српска граматика написана је, углавном, по угледу на гра-
матику Аврама Мразовића.
Акцентолошка решења која је Караџић спровео углавном је
пре њега разрадио Лука Милованов, а допунио Ђура Даничић.
Иницијатор и готово коаутор Српског рјечника био је Јернеј Ко-
питар, као што је у припремању другог издања Рјечника Даничи-
ћева помоћ била од пресудног значаја.
С друге стране, и устаљене категоричне оцене о бескомпроми-
сности, доследности и непогрешивости Вука Караџића у реализа-
цији циљева реформе треба прилагодити чињеницама које траже
обазривије формулације. На пример, добро је знано да се Караџић
залагао за изостављање гласа и слова х, па га је затим прихватио
иако га није имао у завичајном говору, чега се иначе наглашено
држао. Залагао се за ијекавицу, али је написао понешто и на екави-
ци. Довршио је реформу српске ћирилице, али је “одшкринуо врата”
и према латиници. Био је један од главних потписника и реали-
затора бечког Књижевног договора о заједничком језику Срба и
Хрвата као “једног народа”, али је написао и рад “Срби сви и свуда”.
Био је оштар противник славенизама у српском језику (које је сâм
ипак повремено користио), али не и турцизама. Практично је ос-
тварио наум бечког двора да се Србима може допустити само
књижевни језик на народној основи (да би се одвојили од руског
утицаја), што су претходно Срби у Аустријској царевини 1779. уз
много напора одбили, заједно с одбацивањем наметања латинице.

Вук Караџић је доста оштро осујетио разложан покушај Јована
Стерије Поповића да се у Друштву српске словесности ради на
стварању српске научне терминологије (као у другим европским
академијама); инсистирао је да у основи српског књижевног језика
буде језик “простог народа” а приватно саопштава (И. Брлићу) да
Даницу не пише “за читатеље од простоте”; доста је допринео да
се у српској научној полемици устали тон и жанр “утука” и “од-
враћака” (углавном далек од академске расправе), што је касније
често хваљено, а наставља се до данас; за његову личност биле су
карактеристичне “самоувереност и одлучност, која се неретко ис-
пољавала као груба нетрпељивост према сваком опоненту”. 8)
Овде се не може тежити исцрпности, али су и наведене чи-
њенице довољне да се закључи како је Вук Караџић снагом своје
личности и даровитости успео да обједини многе претходне ини-
цијативе и (безмало) готова решења, што није пошло за руком
ником другом, да је имао непроцењиво корисне сараднике, али
да ни његова личност ни његово дело нису лишени неких против-
речности и понекад велике прагматичности.
_______________
4) Критички о Вуку зазвучао је и глас Милана Кашанина о његовом
познатом есеју “Између орла и вука” (КАШАНИН 1953), чији је главни
предмет поезија Бранка Радичевића.
5) Мене је интересовао и сâм проблем, јер нам је језик заиста тврд,
сељачки, несавитљив, конкретан, везан за овај свијет, неподобан за
’умозрителне мисли’, а чинило ми се да је на Јовану Хаџићу и осталим
Вуковим противницима остало сувише мрља. Разговарао сам о томе
с уредником једног издавачког предузећа, и рекао му да сам већ на-
писао есеј о томе. Прочитао је есеј, објављен у ‘Животу’, и предложио
ми да за њихово предузеће напишем краћу студију о тој теми. При-
стао сам, и потписали смо уговор. Кад сам након извјесног времена
написао и послао студију, вратили су ми је с објашњењем да није
довољно бизарна,а да ћу за рукопис лако наћи издавача, поготову сад
као лауреат. (Управо сам био примио Његошеву награду.) Увриједило
ме такво понашање и такав однос, али нисам хтио да поведем судски
спор, на што сам имао право, већ сам рукопис понудио ‘Матици
српској’, која га је прихватила и одмах штампала. (Не помињем неке
друге издаваче који су рукопис одбили.) Ускоро је студија у стручним
круговима примљена као једно од оригиналних мишљења у огромној
литератури о Вуку Караџићу.” (SELIMOVIĆ 2002: 162)
6) Меша Селимовић говори о Вуковој и Копитаревој реформи српског
књижевног језика, а Ирена Грицкат говори о Вуковој и Даничићевој
књижевнојезичкој реформи. Ако се желе истаћи личности које су
за ту реформу највећим делом изнеле, онда је најумесније говорити
о Караџићевој, Копитаревој и Даничићевој реформи, али разлози
уважавања традиције и практични разлози остављају простор и за
краћи назив: Вукова реформа.
7) Види у вези с тим Младеноивич 2010.
8) Српски биографски речник, књ. IV. Нови Сад: Матица српска, 2009. О
чланку “Караџић, Вук Стефановић” у Српском биографском речнику, в.
ПИПЕР 2009.