Актуелност погледâ Меше Селимовића на реформу српског књижевног језика 1

лазило, раздобље борбе, отпора и крикова, као што каже С. Вина-
вер, али за изражавање спиритуалности вуковски језик је готово
потпуно неупотребљив.” (СЕЛИМОВИЋ 1983: 204)
“Своје интересовање за језик изразио сам у неколико есеја и
у студији За и против Вука, гдје сам, уз вуковску језичку струју,
истицао и другу, оплемењенију, погоднију за изражавање мисли
и апстракције, која нам тако упорно измиче. Та друга струја је
постојала у нашој култури и књижевности, а њени носиоци су
били Гаврил Стефановић-Венцловић, Симо Милутиновић Са-
рајлија и Петар Петровић Његош.” (СЕЛИМОВИЋ 1983: 301)A
најсажетију оцену о том питању Меша Селимовић је изрекао
у реченици: “Дошао сам до уверења да тај средњи стил за који
су се залагали Хаџић и Мушицки није био баш тако несрећно
решење” (СЕЛИМОВИЋ 1983: 208)

9.
Питањем назива језика Меша Селимовић се није бавио у студији
За ипротив Вука, али је у једном интервјуу о томе рекао следеће:
“Једно је научни приступ језику, а друга је ствар политички однос
према језику. Политички однос према језику је независан од су-
штине језика, од језичког јединства. Мени је, на примјер, сасвим
свеједно како ће се тај језик називати. Ако је један и јединствен,
што јесте, може се звати и хрватски и српски и хрватскосрпски и
српскохрватски, демократско је право човјека да свој језик назива
онако како хоће. Не видим зашто се у Хрватској не би називао
хрватским језиком, мада је то исти овај језик, и зашто се не би
називао српским језиком у Србији, а ето исти је језик.” (СЕЛИ-
МОВИЋ 1983: 343) 13)
Могућност да исти језик има више назива, неколико деценија
касније постала је реалност, али не само као, како сматра Сели-
мовић, право појединца да језик назива како сматра да је најбоље,
него као политичка реалност – различити називи истог језика
добили су уставну потврду, а затим су ушли и у службену, научну,
наставну и свеукупну јавну употребу у државама на територији
некадашњех српскохрватског језичког простора, а и у термино-
логију на иностраним језицима. 14)

10.
Историја сваког књижевног језика јесте процес који пролази кроз
више фаза (в. РАДОВАНОВИЋ 2003), од којих су посебно значајне
прве, јер од њих умногоме зависе главне одлике које ће књижевни
језик пронети кроз остале фазе. Чињеница да је тај процес стално
отворен изискује да се о актуелном статусу књижевног језика и
његовој ближој и даљој будућности стално расправља и одлучу-
је, одмерено и аргументовано. Колико је нереалистично тврдити
да су најбитнија питања природе и статуса било којег књижевног
језика заувек решена, толико је нерационално покушавати да се
она, како се каже у новије време, “ресетују” или “рестартују” и да
се читав процес покрене на нов начин, а да се деценије или векови
развоја пониште као да их није било, поготову када у томе прегре-
јане емоције надмаше стручност.

Развој сваког књижевног језика предмет је сталних проучавања, а
део тих проучавања су и научна вредновања како концепцијских
питања, тако и начина остваривања прихваћене или наметнуте
концепције књижевног језика, што се пре свега тиче језичке по-
литике и језичког планирања, тј. све у развоју књижевног језика
законито подлеже сталном научном вредновању и превреднова-
њу, што не сме бити злоупотребљено за нестручно и политикан-
тско манипулисање књижевнојезичким питањима. Стално вредно-
вање је нужно како због непрекидних промена у самом језику
тако и због сталних промена у науци о језику, посебно у теорији
књижевног језика и лингвистичкој теорији и методологији уопш-
те, па и језичкој политици, а квалитет вредновања зависи не само
од нових емпиријских чињеница до којих лингвиста може доћи,
него не мање, ако не и више, и од нових момената у развоју лин-
гвистичке теорије и методологије.
Та начела су готово општа места у теорији књижевних језика,
али их је веома важно експлицитно изложити, јер када се јасно
предоче и примене на проблематику историје српског књижев-
ног језика, оне отклањају мит о томе да је књижевнојезичком ре-
формом Вука Караџића све или скоро све глобално, а умногоме
и посебно, решено, те преостаје само брига да се у суштини тих
решења ништа не промени, а да их треба само примењивати на
ужа питања дескриптивне и нормативне лингвистике. Истовре-
мено, изнете опште поставке обавезују на то да се оцењивање те-
меља концепције српског књижевног језика постављених у XIX
веку и фазâ његовог каснијег развоја мора вршити с највећом мо-
гућом мером обазривости и компетентности.
Колико је у литератури о књижевнојезичкој реформи било гло-
рификовања Караџићеве личности и дела, које је у многим еле-
ментима несумњиво велико, толико његовом тачном саглéдању
неће помоћи ни малобројније преоштре оцене Караџићевог фи-
лолошког рада. Ту није реч о тражењу лажне златне средине, него
о потреби да се јасно дефинише и редефинише вредносни систем
унутар којег се проучава и вреднује развој савременог српског
књижевног језика од његових почетака до савременог стања.
Сасвим је јасно да се то не може учинити у једном раду, па ни у
овом, али се може учинити покушај да се на подстицај онога што
је Меша Селимовић написао о књижевнојезичкој реформи Вука
Караџића, формулишу неке од главних тачака у оквиру којих се
дискусија може водити конструктивно и аргументовано.
Меша Селимовић студију За и против Вука није писао есеји-
стички, мада у њој има и таквих места, него пре свега као научну
расправу, с одговарајућом методологијом, аргументацијом и апа-
ратуром. Једну од општих методолошких одлика сваке квалитет-
не расправе, па и размишљања о било којој теми чини избегавање
једностраности. Ако се о неком питању износе само аргументи
који му иду у прилог, док се други намерно или ненамерно пре-
ћуткују, такав исказ има више одлике прагматичног политичког
или пропагандног дискурса него научне објективности.
Меша Селимовић је већ насловом истакао оно на чему је те-
жиште његове књиге. Не само за Вука и не само против њега, не-
го утврдити и сагледати прави однос између првог и другог. То је
методолошки једино исправно становиште које не би смело изо-
стати ни у свим будућим истраживањима ових питања.
Мудар и одмерен какав је у свему био, Меша Селимовић није
се трудио само да то сложено питање савесно размотри с обе ре-
левантне стране, него није настојао ни да о том питању изрекне
коначан суд, осим суда да треба разгледати и за и против, без јед-
ностраности, али и без лажно неутралне еквидистанце.
Иако се погледи Меше Селимовића на књижевнојезичку ре-
форму Вука Караџића могу доживљавати као погледи једнога
писца – дакле, некога ко није лингвиста – на питање које је пре
свега лингвистичко, треба имати у виду да Меша Селимовић није
био само писац него и универзитетски професор, научник, којем
је дискурсивни начин мишљења био сасвим близак и уобичајен.
Другим речима, погрешно би било оцењивати погледе Меше Се-
__________
13) Уп. такође: “Толеранција је за мене демократија, осигуравање права
свакоме да говори оним језиком који сматра својим – и ништа
више. Толеранција је: ненаметање језичких норми, право свакога
да се служи и варијантно, ако хоће, потпуно одбацивање сваке
дискриминације... мада су то елементарне ствари. Ми се, чини ми
се, више боримо око тих етикета, елементарних права, која не видим
да су нарочито угрожена, а мање говоримо о томе да би тим језиком,
јединственим без обзира на боју, па и варијантне разлике требало
ипак писати боље. Често и језичари међу собом расправљају при-
лично штурим језиком. Као што имамо штур политички рјечник, без
обзира на варијанте, тако већ почињемо да добијамо и штур научни
рјечник који, без обзира на варијанте, никако не задовољава. То више
забрињава. Није код нас у питању: која је варијанта, питање је: како
мислимо и како изражавамо то што мислимо. Бојим се, нажалост, да
нас силна брига о варијантама не води погрешном циљу: вјештачком
стварању језичких баријера.” (СЕЛИМОВИЋ 1983: 330)
14) Постоји код нас чудан феномен, који никако не могу да објасним. У
привреди, у политици, чак у врло високим форумима, јављају се такве
центрифугалне силе и такви ударци нашој југословенској заједници
да су такозвани испади писаца и уметника наивна дјечија игра. А
ипак се најоштрије удара по њима. Поштено говорећи, смијешно
је, неправедно, и узалудно. Можда су расправе о језику помало
наслијеђене, али се не треба заваравати: овакве какве су, оне су наша
тековина. Привидно, вербално, јединство, засновано на политич-
ко -моралним мотивима, не може да се одржи у условима коначног
уобличавања нација, њихове историјске и културне идентификације и
нарочито економског осамостаљивања, односно конкуренције наци-
оналних економија. Не видим у томе ништа рђаво, али у том случају
морамо прихватити и све консеквенце, које се понекад косе с нашим
наслијеђеним предрасудама и створеним илузијама. Зашто наш
језик мора имати један назив, чак и кад је заиста један и јединствен?
Признајемо ли народ? Зашто му онда не признамо и језик? И кога се,
осим тог народа, тиче како ће га назвати! Расправе о језику увијек су
политичке.” (СЕЛИМОВИЋ 1983: 329)