Мио страх: Трагом предака

главни организатор, чим је чуо о чему је реч, брзо и без много
приче решио проблем.)
Значи: идемо! Пошто је пут, у овој варијанти, везан за моју
приједорску етапу, не иде, нажалост, мој син – чим је чуо моју
намеру, изјавио је да и он хоће са мном – као ни мој сестрић, који
живи у Аустрији, али је хтео да узме одмор и крене с нама. Не иде
ни мој приједорски друг Младенко Саџак, јер тог дана одлази у
Будимпешту, на дане српске културе у Мађарској.
Али, где тачно идемо? Нисмо, ни Душан, ни ја, још прецизно
открили локацију јаме. Око Дурџића гаја је прилично велик те-
рен, било би ту доста лутања. Душан Миљковић је био тамо пре
35 година, али се слабо чега сећа, чини му се да је то била нека
падина, да јаму није видео, можда је ту био ниски споменик. Да
ли јама уопште постоји? У попису свих јама, у књизи Данета Ла-
ставице Бездане јаме НДХ (Београд, 2008), ове јаме нема.
У међувремену, сазнао сам где се тачно налази кућа, односно
остаци куће Узелаца и како се до ње долази, али јами – ни трага.
Вече уочи поласка у Приједор, стиже ми информација од би-
хаћке везе: јама је иза куће Мехмеда Авдиног Дурџића. А где је
кућа? Јавим то Душану, а он одговара: Мехмед нас чека!
У петак, 25. септембра, десетак минута пре осам ујутру, сила-
зим у приземље хотела “Приједор”. У посластичарници већ седе
двојица, пију кафу. Душана препознам, по слици, изљубимо се
као да се знамо одвајкада. Други је Јеленко Вукман, члан Удруже-
ња, с Душаном често путује, иначе ради у полицији. Успут, у Блат-
ни, између Новог Града и Крупе, покупимо протојереја-ставро-
фора Карађорђа Дерајића, пароха крупско-блатњанског, чија на-
длежност се протеже на велику територију, чак и на Миострах,
јер пастве ту нема.
Целог тог дана сипила је киша. Возимо уз Уну. Људи који се до
тог дана нису, сви, никад срели, сад су екипа са заједничким ци-
љем. Нема питања карактеристичних за српску транзициону епо-
ху: где сам ту ја, колико ће то да ме кошта, није то мој посао. Осим
мене, нико нема никакве личне везе ни са Мијостром, ни са мојом
породичном причом. Никад се нећу моћи одужити Душану, Јелен-
ку и Карађорђу. Али ваљда има неко ко то гледа.
Успут, Душан исприча невероватну причу, која ће остати при-
ватна, како је дошао до реченице: Мехмед нас чека.
Скренемо десно, одвојимо се од Уне, пењемо се уз острожач-
ке серпентине, опет скрећемо десно, ка Миостраху. Бринем како
ћемо наћи кућу. Душан скреће, без двоумљења, са асфалтног пута,
долазимо до колске капије, отварамо је и аутом стижемо тачно
пред кућу. (Испоставило се да је, пар дана раније, послао извид-
ницу, која му је тачно нацртала план терена.) Време је Бајрама.
Душан куца на врата. Отвара средовечни човек, Мехмедов син.
После краћег Душановог објашњења, оде по Мехмеда. Излази,
једва ходајући, придржавајући се за довратак, веома стар човек.
Следи сцена као из филма, психолошка драма: нас четворица на-
пољу, сви под кишобранима осим Душана, који, гологлав, дуго
говори, а у довратку стоји, ослањајући се руком, Мехмед, поред ње-
га син, па унук (испоставило се да обојица раде у Словенији, дош-
ли кући за Бајрам), а иза њих неколико жена које се подгуркују,
гледајући попа у мантији. Кад је Душан завршио причу, објаснив-
ши и чији сам ја син – пауза. У том тренутку, нисам знао на коју
ће страну разговор кренути, и да ли ће кренути. Онда, Мехмед
почиње: Ја сам крив за ту жену с дететом... испоставља се да су
чобани чули дечји плач (и Мехмед је, ваљда, био чобан), па је он из
јаме извукао жену с дететом. Није био ни тренутак ни прилика да
ту нову, непознату причу (Мехмед је очигледно мислио да говори
о мојој мајци) разјаснимо 2) , а и унук (Денис, 28 година) одмах је по-
нудио да нас одведе до јаме, па захваљујемо на позиву да уђемо на
ракију и полазимо ка јами. Очекивао сам дужи пут, али већ после
минут-два Денис показа: ено јаме. (По описима, у време покоља
у близини није било кућа, Мехмедова кућа и две помоћне зграде
изграђене су после рата.) Да сам ишао сâм, могао сам да прођем
не приметивши ништа.
Правилно округла, плитка удолина, благих падина. Њено дно
је раван плато, пречника 20-30 метара, виде се трагови обрађива-
ња земље. Около расту, ту и тамо, љеске (кроз које су браћа Петро-
вићи побегли). На једној страни је била, по опису, шума Дурџића
гаја које сада, такве, нема. При дну благе падине, наспрам кућа,
налази се Безданка, али сад то није јама, него бетонска плоча,
широка око три метра, толико и дуга. Бетон је у средини раван, а
дуж две ивице уздигнут, као хумке. У прочељу је бетонско посто-
ље, ниско, на коме се виде четири шрафа: ту је била, очигледно,
спомен-плоча. Денис каже да је около, са свих страна, била метал-
на ограда. То је, значи, био тај споменик на чије отварање је неко
давно звао мајку. Није отишла.
Ја сам сад ту, изнад костију предака. И њихових кумова, ком-
шија. Кроз рупу на бетону, која је била провизорно покривена
таблом плеха, види се непрозирни мрак. Дубок као време. Време
је ушло, ево, већ, у 75. годину. Ту рупу, као и још једну, поред по-
стоља, неко је избушио у бетону у најновијем рату. И поломио
спомен-плочу и ограду.
Отац Карађорђе одржао је службу, парастос. Уз Душанову по-
моћ. Све како треба. Запалили смо свеће. Ћутали. Сликали.
Захваливши на још једном позиву на ракију, кренули смо.
Колским путем, до раскрснице, одакле је колона скренула ка стра-
тишту, па асфалтним – који у време кад су њиме путовале жртве
није био асфалтиран – кроз Миострах. Куће су углавном нове,
уредне, неке обојене – као у селима из којих много житеља ради
у иностранству. Сетих се како сам, током припрема за пут, на
интернету видео да је летос одржана корида код Смаје месара. И
коњске трке. А на плажу код Миостраха читавог лета су хрлили
Цазињани. Са скакаонице је изведен рекордан скок у Уну. Мио-
страх. Мио страх.
Док се враћамо низ острошке серпентине, Душан већ прави
план шта треба даље чинити. Логичан план. Остварив? Код њега,
све је оствариво.
Свраћамо на железничку станицу Грмуша, где је, са железни-
чарима, спаљен мајчин стриц Миле. Ту је био споменик, нисмо га
нашли. Зграда станице, и још једна, сад су само рушевине, зарасле
у коров.
У близини железничког моста преко Уне, остављамо ауто. До
куће Узелаца ваља ићи пешке: преко моста, па стазом уз Уну, мање
од километра. За стазу, рекли су ми моји информатори, али она
више не постоји. Само се где-где назире. Пробијали смо се кроз
шуму, а затим преко некадашње њиве, кроз мокру траву и коров
до паса. Нашли смо прву кућу Узелаца, она је својевремено обно-
вљена циглама, па још стоји, пуста. Друга кућа, у којој су живели
моји, не види се. Знам да је спаљена у овом рату, али не виде се
ни зидине. Пробијајући се између дрвећа, кроз дебело шибље и
коров, Јеленко је узвикнуо: Ево је! Остаци камених зидова видљи-
ви су тек кад се набаса на њих. Природа их је чврсто загрлила – и
да их одбрани од људи, и да их одведе у заборав.
Ту се, дакле, родила моја мајка, ту је провела, са својима, де-
тињство, први живот.
Не знам како су изгледали мој деда, баба, ујаци, тетке. Не по-
стоји ниједна фотографија. Моја ћерка има очи моје мајке. Ако су
то биле и очи бар неког од мојих предака, онда је то једино што,
од њих, могу и данас да видим. Кад год сам о њима размишљао,
нисам могао да им замислим лица. Али замишљао сам, уз помоћ
мајчине приче, како су живели, шта су радили.

Деда Ђуро је стално био у послу – обрађивање земље, “мушки” пос-
лови око куће, много времена је проводио у млину, удаљеном око
километар. Једном му је дошао један муслиман. Кукуруз му је са-
млео бесплатно, а послао га је, док чека, у кућу да нешто поједе. То
је био онај који је, после, силовао Смиљу Мареш и пуцао у моју мајку.
Свадба мајчиних родитеља, 1927, трајала је цео дан и ноћ. На
свадби су били и неки Руси, радили су на изградњи пруге. Руси
су играли своје игре, а Срби су стајали и задивљено гледали. Мај-
чина баба Стоја рекла је да, кад добије унуче, неће више ништа
радити, само ће бринути о њему. Умрла је пре мајчиног рођења,
али јој је оставила име.
Стриц Миле, као најмлађи, био је размажен, волео је дуго да
спава. Кад би га старији брат звао да нешто ради, он би узео чамац,
извезао моју мајку на Уну, учио је да управља чамцем и причао јој
о Косову.
Баба Милка била је, очигледно, разборита жена, на њој је
почивала кућа, али њена у кући није била последња. (Иначе би
отишли у Србију, а не у Дурџића гај.) Обављала је кућне послове,
намиривала и музла стоку, гајила башту, припремала храну, бри-
нула о деци.
У свему томе, највише јој је помагала моја мајка. Чувала је кра-
ве и овце, а као најстарија морала је да пази на браћу и сестре. А
дечјих игара било је колико хоћеш. Једном су се окупали у Уни,
наишао је стриц Бошко и изгрдио их што су мокри. После су, кад
год би се купали, скидали сву одећу. Зими су у кући играли неку
игру са коцкама, ко изгуби морао је да трчи, бос, по снегу, до њиве.
Од снега су правили људе. Попели би се до стена и одатле се, по
снегу, спуштали на импровизованим санкама.
Возили смо се низ Уну, у ауту, ћутећи. (Моја мајка је волела, у
детињству, да стоји на обали и гледа како Уна тече. Њена прва, тек
рођена праунука зове се Уна). И даље је сипила кишица. Облаци
су прекрили врхове брда са обе стране Уне. Са тих врхова као да
се чула мелодија пуна “неке елегије која се вековима таложила у
души једног напаћеног, али поносног народа”, крајишког (Гојко
Николиш).
Народ који је ишчезао у јамској тами историје певао је потом-
цима.
_______________
2)Пошто је овај текст већ био, у октобру, написан, Душан и Јеленко
били су, 2. децембра, у Миостраху, посетили су Мехмеда Дурџића.
Однели су му “милоште”, како рече Душан, у знак захвалности што
нас је у септембру примио. Седели су, пили кафу, и дуго причали са
Мехмедом и његовом женом (ту су били и син и снаја, који су опет
дошли из Словеније, због неких радова на кући). “Мехмед одаје
утисак наглашено добродушног човјека”, каже Душан. Испричао је
своје сећање на дан покоља, почетком августа 1941. Те вечери је био
у кући (кућа им се тад налазила уз пут, код раскрснице где се одваја
земљани пут према Дурџића гају). Чуо је врисак жена и деце. Питао
је оца шта је то, а овај му је одговорио: “Ћути, ћути”. Сутрадан ујутро
кренуо је са овцама на пашу. Пролазио је близу јаме (и он је зове
пећина) и зачудио се како је пола отвора затрпано гранама дрвећа и
земљом. Чуо је из јаме плачан дечји глас: “Мама, сипај варенике, да
тјерамо краве на пашу”. Уплашио се и отишао по оца. Вратио се до
пећине са оцем, који је извукао из јаме Анђу Илић и двоје мале деце:
ћерку, чијег се имена не сећа, и сина Брану, старог око седам година.
Након што је рекао “Када смо их извадили...”, заћутао је и заплакао.
Дотрчали су укућани, син је рекао: “То га узнемирава”. Анђу с децом
чували су у кући годину дана, нису им дали да се удаљују од куће,
обукли су их у муслиманску одећу. Брано је чувао овце с Мехмедом.
Затим су сви отишли у Војводину. Отац је, каже Мехмед, имао због
тога проблема с државом (мисли на НДХ). Срби су оца вољели,
каже Мехмедова жена. Умро је 1970. Јама је дубока 4-5 метара. На
питање како је онда ту могло стати готово 200 лешева, Мехмедова
жена каже да су од отвора на доле јама шири, показује рукама облик
звона. Мехмед каже да се јама, након тих 4-5 метара, наставља још
200 метара, подземним каналом висине 1-1,5 метар. Каже да су деца,
пре Другог светског рата, ту улазила са батеријама. Јама се временом
урушавала и већина костију је покривена. Ибрахим Бегановић је,
током осамдесетих, иницирао да се кости изваде. Мањи део костију
је извађен и сахрањен у заједничку гробницу у селу Стијена, поред
старе школе. Мехмед мисли да је већина костију остала. Затим
је отвор Безданке бетониран и постављена је спомен-плоча. На
откривање споменика дошло је неколико аутобуса, где су очигледно
били преживели и њихови потомци, јер су после ишли до кућа које
више не постоје. Отада нико није ни долазио, ни распитивао се. Током
последњег рата, гранате су на два места оштетиле бетон којим је јама
покривена. На одласку, Мехмед је испратио Душана и Јеленка. “Док
смо се обували испред куће, честитао нам је на свему што радимо да
се не заборави. Признајем”, каже Душан, “једва сам се суздржао да му
на растанку пољубим руку.”