Мио страх: Трагом предака

с траком око руке. Његова мајка им је рекла да беже, јер улицом
иду усташе и побиће их. Сакриле су се у кукурузе, с отвореним
ранама, озебле, у међувремену је пала киша. Ту их је нашла, како
дрхћу, стрина Вука, жена стрица Милета, којој је она жена дошла
и рекла да их није примила у кућу.
{Како су избегле покољ стрина Вука с двогодишњом ћеркицом
Миленом, њена млађа сестра Смиља и мајка им Мика Мареш?
Смиља је била веома лепа девојка, вешта кројачица. У времену
између нестанка мушкараца и покоља осталих, у кућу Мареша
је упао усташа, онај што је после пуцао на моју мајку, и силовао
Смиљу. (Моја мајка је помињала детаљ, знала га је вероватно по
причи других: излазећи из куће, после силовања, усташа се за-
копчава.) После тога је дошао неки муслиман (из Бања Луке, по
мојој мајци), који је био заљубљен у Смиљу (опет по мојој мајци),
и рекао да ће их он заштити – Смиљу, њену сестру с ћеркицом, и
њихову мајку. Тако је и било, нису одведене у Дурџића гај.)}
Нису хтеле с њом, па је стрина отишла да им донесе храну и
воду. По идеји моје мајке, оне су затим промениле место у куку-
рузима, из опрезности, за сваки случај. Мајка је планирала да са-
чекају да падне мрак, спусте се до Уне, пређу је и оду на Грмеч, у
српска села. Проблем је био што кума није знала да плива. У раз-
мишљању шта да раде – пала је киша, дрхтале су, што од хладноће,
што од страха – пронађу их Смиља и онај муслиман. Он их пита,
показујући на ране, ко им је то учинио. Одговоре да (тобож) не
знају. Не бојте се, каже он, хајдете с нама, неће вам бити ништа.
И тако су се прикључиле женама Мареша и том муслиману. По
свему судећи, моја мајка је ту остала дуго, неколико месеци, а
кума Даница је после неког времена отишла у кућу једног жанда-
ра, да помаже његовој жени. Не знам тачно кад су се све (изгледа
све, јер је моја мајка говорила у множини) пребациле преко Уне,
у Грмушу, код Јандре Бороjeвића, који их је превезао чамцем. Ве-
роватно на почетку 1942, и вероватно после погибије оног мусли-
мана. Моја мајка је кратко била код Бороjeвића, убрзо је отишла
“у шуму”, на Грмеч. Изгледа да је учествовала, као девојчица, у
позадинским пословима локалне партизанске чете. Кад су у Кра-
јину дошли пролетери, главна партизанска групација, она им је
пришла, слагала да је старија него што јесте, и они су је примили
у своје редове. На почетку су јој покровитељи били Иво Поповић
Ђани и Марио Романо, помагала им је као болничарка-инстру-
ментарка, звали су је Мала. До краја рата радила је у санитету,
што у Централној болници, што у Првој пролетерској бригади.
Тако је упознала мог оца, венчали су се после рата, у Словенији,
она је напустила посао у санитету (није тада био обичај да удате
жене раде) и... сироче није имало где да оде, осим код своје тетке
Милке Мареш, у Бачку, у кућу где сам се родио.
Из покоља код Дурџића гаја није изашла жива само моја мајка,
с кумом Даницом. Остала су још два, записана, сведочанства.
Мари Граховац, комшија, муслиман, шапнуо, je када су скренули
с главног пута, да ће их све побити, па да она застане, тобож због
детета и склони се у кукурузе. Тако је и учинила, шмугнула је, с
троје деце, у кукурузе и убрзо одатле слушала звуке покоља. Ше-
снаестогодишњи Гојко Петровић се спасио с братом-близанцем
Миланом. Када је започело убијање код јаме, њима је мајка узвик-
нула: “Беж`те, синови моји”, њих двојица су потрчали кроз неке
љеске, па у кукурузе. Отишли су, после, у партизане. Гојку је један
усташа, заробљен у јесен 1942, по заузимању Мијостре, у бихаћкој
операцији, рекао да је те ноћи из обруча покоља побегло девет
дечака, узраста 10-12 година, које су касније затукли камењем у
засеоку Јашарагићи, где су, изгубљени, залутали. Могуће је да је
“диверзија” моје бабе изазвала прерано отпочињање покоља, пре
но што су се убице како треба распоредиле.
Према једном послератном незваничном, аматерском попису
(званични, колико знам, није објављен), погинула су, 1941, укупно,
што у Дурџића гају, што на другим местима, 233 лица српске на-
ционалности из Мијостре, из 15 породица: Мареши (107 убијених),
Ђукићи (24), Петровићи (18), Узелци (14), Граховци (13), Васићи(10),
Илићи (7), Кукићи (7), Дрљаче (7), Јеличићи (6), Војводићи (5),
Делићи (5), Јовичићи (4), Глушице (4), Станковићи (2). Преживе-
ло их је двадесетак, али нико од њих се није после рата вратио
у Мијостру. Већином су живели у Београду, Бачкој и Банату. На
том простору, на левој обали Уне, пројекат елиминисања Срба из
Независне Државе Хрватске веома темељно је остварен.
Када сам Борису Беговићу укратко пренео причу о покољу,
он ми је истог трена рекао: Обавезно се јави овом човеку и то му
испричај. Дао ми је адресу и телефоне. Зашто да се јавим? Он је
председник Удружења “Јадовно 1941” које окупља потомке жртава
усташког геноцида и на разне начине бави се том проблематиком
(оно је организовало постављање крста на Пагу). Име му је Душан
Басташић, по занимању је стоматолог, ради у Бања Луци, до 1991.
живео је и радио у Загребу, где се и родио. У Јадовном је страдао
део његове породице. Заборав, којим историја покушава да пре-
крије те догађаје, потакао га је, између осталог, да 2009. године
оснује поменуто удружење.
Послао сам Басташићу опис покоља из једног пасуса аутобио-
графског текста који сам 2001. написао за зборник Матице српске.
(И то је једини мој објављени запис о том догађају, ако се не ра-
чунају сонети “Упамтио сам то” и “Упамтио сам то II” које, међу-
тим, у везу са покољем могу довести само они који за њега знају.)
Нисам ништа очекивао, осим да се и та, “моја” јама уведе у еви-
денцију удружења.
Душан је одговорио да није знао за ту јаму. И тако је почела
наша двоипомесечна преписка.
Одмах сам видео да је он човек од акције, да иде директно на
ствар. Прво питање, упућено мени, било је: Зашто никада нисте
отишли до јаме? Због мајке, одговорио сам.
Колико њу потреса и само подсећање на тај догађај, видео сам
још у детињству, у августу 1960, када је воз којим смо путовали
дуго стајао у Грмуши, наспрам Мијостре. За њу је то била огромна
траума, с њом није хтела да се суочи – да би могла да живи у својој
новој породици. И зашто онда да додирујемо ту рану? Знали смо
њену породичну историју, али смо се одучили од интересовања
за њу. Тако је остало и после можданог удара 2000. године, када је
мајка почела да износи детаље из дана покоља (удар је разрушио
кочнице у мозгу), тако је остало и после њене смрти 2007.
Да ли је тако требало? Можда је није требало штитити од
трауме? После можданог удара, показало се да је све то у њој живо,
трауматски несређено, али живо. Тад је било касно, и због здрав-
ствених разлога, за суочавање, али можда је оно било изводљиво
– не знам како – раније? Можда би јој место настанка трауме и
прича о томе – у време кад је она већ имала стабилност у новој
породици – донели катарзу и не би је разорили него оснажили?
Ова дилема – потакнута Басташићевим питањем – на коју
одговор никад нећу сазнати, навела ме је на шире размишљање.
Општа атмосфера утиче на наше поступке и када тога нисмо
свесни. Атмосфера братства и јединства налагала је да се по међу-
националним злочинима много не чачка, него да се све сведе на
антифашистичку борбу и затвори споменицима.
Мислим да је идеја братства-јединства била добар одговор
на један од токова Другог светског рата на тлу Југославије. Ту су
вођена три рата, паралелно и измешано: (1) устанак тј. рат против
окупатора и његових домаћих испостава, (2) унутарсрпски гра-
ђански рат и (3) међунационални рат. Овај трећи рат започеле су
и водиле хрватске усташе против Срба, а примамиле су у своје
редове и део муслимана. Факат јесте да су усташе биле у немач-
кој служби (номинално, и у италијанској) и да су извршавале и
немачке ратне задатке, али њихов главни рат, у који су упрегле
државни апарат и који је вођен изван непосредне немачке кон-
троле – мада не и без подстицаја и подразумеване дозволе (у пр-
вом разговору с Павелићем, 6. јуна 1941, у Бергхофу, Хитлер је
рекао: “Уосталом – ако хрватска држава жели бити сасвим со-
лидна, мора се педесет година водити национално нетолерантна
политика јер из претерано велике толеранције у тим питањима
настају само штете”) – био је рат за елиминисање из нове хрват-
ске државе Срба, грађана те државе. Тај јавно прокламовани циљ
није могао бити достигнут без масовних злочина. Могућа су била
два српска одговора: освета, истим средствима, или – братство
и јединство (трећи, најбољи, демократски национални одговор
није био могућ у ратним околностима). Освета – појавила се и
она, нарочито у источној Босни, и то према муслиманима а не
и Хрватима, али, срећом, није узела маха – отворила би бескрај-
ни низ злочина над недужнима и потпуно би затворила српски
народ у јалов круг историје, били бисмо у опасности да постанемо