Мио страх: Трагом предака

“закржљао и учмао народ” (Цвијић). Братство-јединство је отва-
рало нове могућности међунационалних односа, отварало пер-
спективу националне изградње у сарадњи с другим народима, а
мислим да је више одговарало и датим околностима и каракте-
ру српског народа и његовим вредносним координатама. Дакле,
мада су идеју формулисали комунисти, она је у ствари српска,
иначе не би ни било могуће наметнути је партизанском покрету
који су већином чинили Срби. Проблем са том идејом настао je
кад је рат завршен. Формално је, као парола, и даље промовиса-
на, али је практично мало по мало укинута, утопила се у поли-
тичким калкулацијама. Уместо да доведе до катарзе и правде, до
аутентичног развоја различитих нација и њиховог повезивања у
функционалну државу (да заједно буду јачи), до продуктивних
политичких решења, она је искоришћена да се ране сакрију, ме-
ђунационални проблеми заташкају, а заташкавање заслади паро-
лама. Такво братство-јединство је показало да јединства нема, а
да братство само неки хоће. (И довело Србе у опасност коју је тре-
бало да спречи: да постану “закржљао и учмао народ”.) Уосталом,
докази да је парола само сакривала другачију стварност дошли су
врло брзо, при распаду Југославије, када се видело да, од усташа
уведени, дискурс етничког чишћења и даље влада на просторима
некадашње Независне Државе Хрватске.
Могуће је, значи, да је подразумевани налог времена утицао
на наше породично затварање читаве приче. Али пресудан није
био, бар за мене. Мислим да је на мене утицала још једна ствар:
знао сам да који год живот уђе у таму историје, из ње може да
изађе само као из тамног вилајета – шта год уради, неће бити на
добитку.
Било како било, директно Басташићево питање одједном је
отворило јасан пут. Потражићу јаму код Миостраха. Рекао сам
Душану да то нећу моћи без његове помоћи. Није одговорио са да
или не, али ми је послао мапу с означеним могућим локацијама
јаме. Значи: већ је почео припреме за пут.
И ја сам се бацио на истраживање, трагање за прецима. До
тада, знао сам понеке детаље о покољу које је мајка спорадично
причала после можданог удара, а о њеном детињству и животу
Узелаца, месту и амбијенту тог живота – веома мало. (Деца и
иначе узимају родитеље здраво за готово, тек кад их нема – схвате
шта их све нису питала док су били живи.) Сада, прво сам упо-
редио своја са сећањима сестре Јелене, која је живела с мајком у
последњим годинама њеног живота. Она се сетила да је мајка пре
смрти нешто записивала, пронашла је те белешке. Живих сведо-
ка више нема. Смиља Мареш је умрла 2005. у Београду, Вука и
њена ћерка Милена још раније, као и браћа Петровић у Куцури,
и Мара Граховац на Бановом брду. Разговарао сам са Смиљином
ћерком Миленом, која живи у Београду, с тетком Стојанком −
Тотом, ћерком мајчине тетке а моје бабе и бабице Милке Мареш.
Пронашао сам и друге саговорнике, неке чак у Бихаћу. Прочитао
сам гомилу књига и записа, почев од књиге Душана Миљкови-
ћа Страдања у Цазинској крајини (Београд, 2011) – Душана сам
и упознао, и с њим разговарао, има 90 година, живи на Новом
Београду.
Помаљала се страшна слика ситуације два народа на левој
обали Уне у години 1941: православног и муслиманског (католика
је ту било веома мало). Оба изгубљена у некој врсти егзистенци-
јалне магле, оба несигурна, с искуством сталног сељакања у по-
следњих неколико векова. И оба измешана у босанском караказа-
ну, испод кога је лако потпалити ватру мржње, јер жара има.
Срби, у том крају, у часу када су постали поданици Незави-
сне Државе Хрватске, нису се имали на шта ослонити, није било
никога ко би их информисао и водио, објаснио им ситуацију у
којој су. Нису постојале културне институције које би их окупља-
ле, стварале и одржавале основу живота, и личног и националог.
Црква је одмах на почетку елиминисана. Политичара и политич-
ких партија – које им ни раније нису биле од неке користи – што је
и било, нестало је у априлу. Планским деловањем, усташе су прво
уклониле све тзв. виђеније људе, који би могли бити вође. Тако
да је Србима једино остала – држава, као синоним сигурности.
Навикли су, у аустријско време, да је она поуздана, често непра-
ведна и угњетачка, али се у њој зна ред. И навикли су да се државе
мењају, и да ниједна не буде српска: прво турска, па аустријска, па
југословенска, па сад хрватска. И нису мислили да је то проблем,
као и мој деда Ђуро: ако си исправан човек, и поштујеш државу,
она ти неће ништа. Као у магли, нису видели ништа. Тако се до-
гађало да држава јавно – уредбама, огласима и говорима својих
дужносника – говори да су Срби, Јевреји и Цигани у хрватској
држави непожељни, а да Срби не реагују, као да се то не односи
на њих. Тако се догађало да један усташа на бициклу дође у село и
под фирмом државног позива на рад одведе, пешке, као стадо, све
одрасле мушкарце у Бихаћ или Цазин, на покољ. (И да човеку који
је побегао са стратишта, вратио се у свој крај и испричао шта се
догодило – не верују.) Кад су Срби схватили каква је држава која
им је допала, већ су брда лешева затрпала јаме.
А муслимани? И њихову тадашњу судбину одредила je хр-
ватска држава, али у супротном смеру од српске. И они су били
у магли, али њихова магла била је идентитетска. У њој су били
откако је нестала турска држава, у којој су легално и номинално
били – Турци. У потоњим државама, аустријској и југословенској,
били су – без обзира да ли су анадолског (таквих је, по Каранови-
ћу, у Цазинској крајини било много) или словенског порекла – у
празном простору, политички ветрови су их носили тамо-амо. И
онда, 1941, долази хрватска држава која их проглашава “цвијећем
хрватског народа”. Усташе су то имале у свом прорачуну. Знали
су да “кадровски” нису довољно јаки да сами елиминишу масу
Срба који су живели на територији НДХ-а (по немачком генералу
Глезу фон Хорстенау, у НДХ-у је тада било три милиона католич-
ких Хрвата, 1,8 милиона православних Срба и 700.000-800.000
муслимана 1) ). Морали су за тај циљ придобити више муслимана, а
не само патолошке злочинце и фукару жељну уживања без рада
коју су примили у своје редове одмах. То су чинили и поменутим
издавањем идентитетског националног цертификата и ласкањем
(не много успешним, показало се да је мало ко баш поверовао у
“цвијеће”), и хушкањем (што је било много успешније: Срби су
криви за све лоше што вам се дешавало, кад њих не буде – биће
боље), и подмићивањем (још успешније: обећање српских добара
после покоља) и подстицањем ниских нагона (није тешко зами-
слити како је на заостале људе деловала дозвола државе да могу –
не само без казне, него уз похвале – силовати, пљачкати, убијати).
Све муслимане сигурно нису придобили, вероватно не ни већину,
али довољан број јесу, што активних учесника, што пасивних по-
државалаца. Покољи су могли да почну.
Страшна историјска слика! Из ње се може изаћи у свет људ-
ских (и божјих) вредности, и у односу према ближњем. А може
се у њој остати да би се, за рачун ових или оних, људском крвљу
бојила.
Но, претурајући по књигама, наишао сам и на слике које ни-
сам тражио. Знао сам да су се отац и мајка први пут видели у ју-
ну 1944, негде код Горњег Вакуфа, када је његова јединица била
у обезбеђењу њене болнице, а да су, по свему судећи – никад то
нису изјавили, нити су реч љубав икад поменули – почели да се
“гледају” на Сремском фронту. Сада наиђем на фотографију из
септембра 1944, код Ваљева: из девојчице тек изџикљала девојка,
Стоја Узелац, пребачена из дивизијског санитета, као болничарка,
у 2. чету Краљевачког батаљона. Мало даље, фотографија, опет из
септембра 1944, код Ваљева: четири партизана из Краљевачког ба-
таљона, међу њима Миле Максимовић, командир 2. чете, мршав,
прав, леп, насмејан младић. Није ни чудо да је девојчету, сироче-
ту из Босанске Крајине, он личио на витеза спасиоца из таме, и
буквалне и животне, и није чудо што јој је читавог живота био
главни ослонац – брзо после његове смрти, погодио ју је мождани
удар, од чијих последица је касније умрла.
У току ових мојих трагања, стигло је обавештење из Приједо-
ра о датумима одржавања Књижевних сусрета на Козари. Пре-
дложио сам Душану да се првог дана – рачунао сам, по ранијем
искуству, да ћу тада бити слободан до вечери – сретнемо, у Бања
Луци или Приједору, и упознамо. Стиже одговор: долазим у 8
сати ујутру по Вас у Приједор и продужавамо за Миострах. Човек
од акције. И како да човек од размишљања и дилема, ја, ту при-
лику пропусти! (А могло се и то десити, јер је концепција Сусре-
та промењена, тог дана сам имао обавезе, али је Зоран Станић,
_______________
1) Генерал је ове податке дао по сећању, у изјави пред савезничким
истражним органима после рата, али тачне бројке, које му је дао
23. 4. 1941, као немачком генералу у Хрватској, његов обавештајац
Артур Хефнер гласе: на целокупном подручју НДХ-а има 3,069.000
или 50,78% Хрвата; Срба 1,847.000 или 30,56%; Муслимана 717.000 или
11,86%; осталих 410.000 или 6,80%; то је укупно 6,043.000 становника.