Недјеља, дан кад је умрла бака

Бака је опрала шоље и поново их сложила у ормарић. Затим
је, као и сваког другог дана, отишла у своју собу да мало одспава
послије ручка.
Ја нијесам могао заспати, ћутао сам једно пола сата, немир ме
је тјерао да устанем, на прстима сам се привукао вратима бакине
собе и одшкринуо их. Бака је сједела поред кревета и на њему сла-
гала одјећу из кофера.
“Шта радиш то, бако?” – упитао сам усплахирено.
“Спремам се” – одговорила је смирено.
“Гдје се спремаш?”
“Далеко... Данас ћу умријети, па да знате гдје је шта... Ево, ову
ћеш мараму дати Јованки, а овај ножић понеси маломе Новаку у
Лазине!”
“Мани се, бако, шта радиш! Какво умирање, какве трице!” –
јекнуо сам, а као да ме је нека чупава, нека хладна рука стегла за
срце.
“Шалим се с тобом, зар не видиш” – казала је бака и насмије-
шила се добродушно.
Загрлио сам баку и пољубио је у образ, a она ми је благо казала:
“Будалицо, не бој се. Само сам се шалила с тобом да видим во-
лиш ли ме и би ли жалио баку. А сад лијепо пођи горе код Николе
и зовни ми Савету да ми распегла завјесу. Нe могу сама. Кажи јој
да сам је замолила да дође, а ако не буде хтјела, убиједи је, без ње
не долази! Сачекај је обавезно, јер ако не дође с тобом превариће,
а не могу држати прозор без завјесе!”
“Боли ли те шта, бако?” – упитао сам опрезно.
“Ништа ме не боли, а сад скачи!”
Пожурио сам уз бријег Николиној кући, нашао Савету код
куће, испричао јој шта јој је рекла бака и убиједио је да дође. Зачу-
дила се што бака пегла завјесу недјељом.
Нијесам јој објашњавао, пожуривао сам је и она је кренула.
Кад смо пошли рекао сам јој једноставно:
“Можда је већ умрла.”
Савета ме погледа разрогаченим очима и само похитала низ
бријег.
Кад смо ушли у њену собу, на кревету, у својој најбољој одјећи
лежала је моја бака. Мртва.
Усне су јој биле мало отворене, као да се мало насмијешила кад
ме је послала из куће.
Савета је помислила да бака спава, a ја сам знао да је умрла.
Истрчао сам пред кућу и заридао из свега гласа. Било ми је жао
баке, криво ми је било што сам је оставио саму. Схватио сам да ме
је послала намјерно, све вријеме је знала да ће тога дана умријети.
А била је тако весела и природна. Моја бака...
Небо је треперило дубоко и непрозирно као море.