Оливера З. Дуњић
Неписани дани
Многи од тих дана ће доћи, али многи су прошли, а читаоцу
је потребан сигнал, знак или знамен да и у “стварном”, матери-
јалном свету има нешто непролазније од сећања. Тај сигнал, знак
или знамен није доказ да нада није залудна ни узалудна, он је,
како то само Душица Ивановић уме да призна, ипак само тачка
(животнога) круга, само једно − сећање, увек пријатно сећање, на
које се своди жеља за трајањем и које, али не можда, издаје ишче-
кивање и одаје слепу људску наду: “У пекари на углу можда још
увек праве кифле.”
Мушки читалац, који је више него повод и радости и бола,
примиће Душицине редове не као ДНК, већ као доказни мате-
ријал. Има, међутим, исказа, чистих књижевних доказа који су
родно неупотребљиви, зато што су универзални. “Зато се труди
да макар кормилари, да не буде пуки посматрач или пасивни уче-
сник, онај који чека наређења.” Зато, због тих исказа васељенских,
неоптерећених пореклом које иде даље од родитеља, Љуљашка
Душице Ивановић је српски Мали принц, Мали принц трећег ми-
ленијума.
Београд, септембар 2015.
Pages: [ 1 ] [ 2 ]
Коментари