Маро Маргарјан
Маро Маргарјан
* * *
На свет сам дошла помало пјана
и зато не корачам у такт,
изнутра сам сва опаљена
и зато не корачам као свак.
У вртлогу
незгода много
расејано сам загњурена.
Покушавам поравнат корак, –
а не успева, напор није лак!
Баца живот у светлост у мрак.
Да осетим више не могу.
Осмехујем се свима у ходу,
и на знанца и на незнана.
Корачам, падајући с ногу,
ко у полусну, као пијана.
* * *
Својих немира и својих болова тајних
нимало ниси уделио мени,
ниси ми поверио ни најмање
страдања својих сакривених.
Хладно учтив био си оног дана,
само кратке речи са мном измења
и легла је занавек међу нама
тешка сенка отуђења.
Не нагоним те ни на што, зацело –
већ жалим живот ће прохујати,
а нећу присуствоват ни делу
твојих мука, брига, патњи.
Препевала Десанка Максимовић
Силва Капутикјан
Силва Капутикјан
* * *
Ти пролазиш поред дома мога
Мирно као странац видокругом…
А ја тражим тебе јединога
У страноме дому, с надом, тугом.
С ким год станеш на стазама својим
Спреман си ме у трену издати,
Ипак дрхти на уснама мојим
Име које не смем гласно звати.
Твоја душа – крчма пријатељу,
Лако ући и седом и бедном…
Ти к’о сила у мог духа жељу
Затвараш се банувши одједном.
Завидим ти до суза понекад
И не кријем јед свог неспокоја
Што си срео за животног века
Такву љубав као што је моја.
Ишчекивање
Ти ниси дошао… Ноћ се зацрнела.
Срце ми је празно као сокак куђен.
Само тихост кљује, хода удаљена.
Неки касни корак, бучан и узбуђен.
А ја се још надам и са тамом стижем,
Ловим тај корак што улицу хвата,
Ту је све бучније, све мом дому ближе,
Кораци прилазе и тихну крај врата.
Онда се од врата некуда повлаче,
Разлежу се миром, без буке и цика,
И боли ме срце све јаче и јаче,
К’о његова лупа бат је пролазника.
Препевао Милан Вуковић
Ваагн Давтјан
Цветање
Не знам да ли од зоре латице брескве горе,
Ил, зора пламти од цвета, по гранама палог?
Ал,, ето, стоји дрво у сјају ове зоре –
Као зора у малом.
Стоји, самотна гори, ћутке, без речи моли,
О! свет не чује ту ватру како дише.
Прохладни освит капима росе пламен поли
Да луду ватру стиша.
Ал’ к,о вест о том цветању из пламене кише
Тако брзо пчелама злаћаних крила јави,
Које долетеше и у ватру се бацише
К’о витезови мали?
И дрво забруја песму, чује се сасвим јасно,
У песми љубав, оданост и огањ звони,
А од те песме, ево, воде ридају гласно,
И камен сузу рони.
Онда, у злату своме, пчеле узлете горе,
Односе товар слатки, већ омамљене мало,
И букти крошња брескве у сјају румен-зоре,
Као зора у малом.
Препевао Миодраг Сибиновић
Парујр Севак
Буди моја заштитница преда мном
Помози ми, Маријо,
чист да останем
у мочварној гнусоби
што се речју “незадовољство” назива.
Незадовољством сам силно незадовољан.
Помози ми, Маријо,
а рећи ћу и како:
буди моја заштитница преда мном
како би се све завршило самопомирењем.
Ни са светом не слажем се,
дођи и опет нас измири,
иначе овако не могу да живим.
Хоћу да гледам себе и свет
засићеним, насмејаним, задовољним очима,
савладавши и глад, и жудњу за жељама.
Хоћу да живим безбрижан и добар,
као слез никао у кубету.
Некаква сова слетела ми је на оба ока.
Отерај је!
Некакво бело јаје постало ми је зеница.
Уклони то јаје!
Муве су ме прекриле
као што сезам оспе хлеб од киселог теста.
Мува није сезам,
а хлеб мој није за јело.
Мува је пуна и утроба моја,
као чаура макових зрна:
нећу зрна,
претвори их у макове!
Кажу да на плаво
муве не слећу.
Чуј, Маријо,
одени ме у плаво изнутра и споља!
Препевао Јован Јанићијевић
Лудвиг Дурјан
Лудвиг Дурјан
* * *
Од осунчја кратког те дуге јесени
Извајах танану трстику светлосну.
Хтедох да из душе ми – мука је сени –
Удахне у себе попевку крепосну.
Хтедох… И, гле, сада у мојим сузама
Светлуца лице чистим сјајем звезданим.
Ах, приљубив танку свиралу уснама,
Сажижем се опет песмама лазурним.
Опет се сажижем… Суза ме сажиже,
Лицем сагоревам, одблес не да лека.
И савест истиче – свету крв сустиже,
И туга жубори к’о молитва мека.
И туга ме у губитника испреда…
Јесен је – повратка нема моћ сунчана,
Али, ма каква била душе повреда,
Гласиће се моја свирала тршчана.
* * *
Процветао цветак рајски… Свисла смрт –
Модро сунце, златна плавет плене врт.
Рајски цветак заблистао у гори,
Плаво сунце чарима га још двори.
Рајски цветак блеснуо је сред мора –
Удисао плавет сунца и зора.
Рајски цветак затрептао на песку –
Сва пустиња у сунчевом сја блеску.
Рајски цветак мед звезданим сватима,
Сунца зраци у лазурним јатима.
Процветао цветак рајски… Свисла смрт –
Модро сунце, златна плавет плене врт.
Препевао Лука Хајдуковић
Бабкен Симоњан
Светиње
Шта ми је свето? Отац, мати и мој родни дом.
Они су сва надања мени у животу том.
Кад кажем Домовина, векови грмну неми,
и древна света земља ослонац постане ми.
Кажем ли родитељи, у срцу блесну искре,
осим њих, ко је са мном био близак и искрен?
Ах, жежу ме два бола погледом који стреља
згажена домовина и свет без родитеља.
Уз домовину, само још она сја за мене:
гробница родитеља на длану васељене.
Препевао Владимир Јагличић
* * *
Не изневерих свој у реч, говор и перо к,о јадник,
Као што не изневери своје рало земљорадник.
Шта ме се тиче што светом лаж и светогрђе лети,
Остадох праведан к,о мој нетакнути Масис 1) свети.
И нећу да кварим душу и свога живота меру,
Нит, скаредим своју љубав и милоту – своју веру.
Живот ми пун брига, али душа мирна к,о тихи вал,
Јер никад не изневерих своје перо, свој идеал.
Препевао Милан Вуковић
У Љубостињском манастиру
Вечној памјати српској кнегињи Милици
и монахињи Јефимији
Праштај што дуг касно враћам ти, кнегињо,
Са надом да ни сад сасвим касно није,
Опрости ми и ти, српска монахињо,
Што много векова не дођох раније…
Напокон, ја клечим пред вашим моштима
У тој земљи смелих смиреним одавно…
Јека манастирских звона дух прожима
Под српском заставом распламсалом, славном…
Ваш вековни спокој нека спи у миру
Ту, сред светоносног Љубостињског храма…
За живота земног, и у манастиру –
У беспорочности ви сте с молитвама.
Ја, крив због кашњења, од вајкада хтедох
Вечнују памјат одати ничице:
И сада се, ево – Господ Бог је сведок –
Молим, не словећи, испред воштанице.
Препевао Зоран Костић
_______________
1) Масис -народни назив планине Арарат.
Раффи
Парче земље
У широкој удолини, оивиченој планинама, где се ту и тамо про-
стрло пуно сеоцета, гордо се уздизао замак, окружен густом зеле-
ном шумом. Овај замак са минаретима, кулама и шиљатим зуп-
частим вртовима, на први поглед спонтано се стицао утисак да се
ту ради о витешкој одважности замковног владара – кнеза.
Овај замак својим мермерним басенима, собама, обојеним ша-
реним стаклима, алејама око којих је засађено четинарско дрвеће
и цвеће које опојно мирише – све то беше тако доследно по укусу
чисто персијске раскоши.
Замак је припадао Риза-беку.
Свако јутро група жена и девојака слегале су се из околних јер-
менских села да би рашчишћавале и сређивале врт. И малолетни
поседник замка Риза-бек ради забаве доста често збијао је шале и
шегачења са женама.
Једно јутро, када су сељанке радиле у врту, појавио се Риза-бек.
Шетајући алејама, он је пришао једној цветној алеји где је радила
малолетна сељанка.
–Чија си ти жена? – умиљато упита он.
–Вашег слуге Мартироса – поцрвеневши одговори жена.
–Зашто си ти тако слабо одевена?
–Сиромаси немају друге одеће, мој господине.
–Ево ти овај сребрни новац и купи себи нову хаљину – рече бек,
пружајући јој неколико сребрњака.
Сона се, тако се звала жена, збунила.
–Узми новац – понови бек.
–Не, мој господине, зашта ће мени нова хаљина, јер ја по цео
божији дан радим – одбијајући рече Сона.
–Ја ћу наредити да будеш ослобођена од рада и учинићу тако да
ћеш живети као госпођа.
–Ја сам обавезна да помажем своме мужу.
–Ја ћу тебе да ослободим и од тога.
Сона ништа није одговорила.
–Зар ти нећеш да узмеш новац?
–Ја то не могу.
–Зашто?
–Тако, не могу…
* * *
Сона и њен муж Мартирос били су сиромашни сељаци. Једино
њихово богатство биле су две козе чијим млеком су се хранили;
преслица, уз чију помоћ је Сона прела вуну за продају, и ашов. Са
ашовом на рамену Мартирос је од раног јутра одлазио на сеоску
пијацу и тамо стајао док га не би неко од његових сељана, по по-
годби, изнајмио за неколико новчића на цео дан рада у пољу.
Мада су муж и жена стицали парче хлеба тешким трудом, они
су били задовољни када би легли сити у постељу. Али таква срећа
није их често задешавала.
Једанпут Мартироса позва код себе беков син који је после
очеве смрти газдовао спахилуцима.
Јадни сељак, премирући од страха, ишао је у замак, али,
ставши испред хановог сина и видевши његово весело лице, мало
му постаде лакше и ниско се поклони испред њега.
–Чиме се ти бавиш, Мартиросе? – упита га Риза-бек.
–Какво бављење може да има један сиромашак, господине, ја
сам прах пред твојим ногама, један дан сит, други гладан – одго-
вори сељак са наклоном.
–Ти си снажан и здрав мушкарац, Мартиросе, могао би ти да
ореш земљу и да имаш своје парче хлеба. Мартирос, не престају-
ћи да се клања, одговори:
–Ја немам земље, господине, на мени је да умрем за тебе,
–Глупаче – надмено га прекиде бек – а ко од мојих јерменских
поданика има богатство, ја им дајем земљу, семе и све што је неоп-
ходно за земљорадњу, па се тако они хране.
–Ви сте увек милостиви према својим слугама, мој господине.
–Ето, ја сам тебе и позвао с тим циљем. Ја знам да си ти радан
мужик и не желим да живиш у несташици, иди код мог управите-
ља, ја ћу му наредити да одвоји земљу за тебе и све остало.
–Нека ти бог дадне дуг живот, господине, нека ти стоструко
узврати – рече сељак са захвалношћу и оде.
* * *
Дошло је пролеће.
У пољу је звучао глас Мартироса који је с песмом орао земљу.
Убрзо је његова ораница озеленела, подигло се класје и заједно
с њим неприметно су расли и множили се проценти његових ду-
жничких обавеза према беку.
Прошло је лето, стигла је јесен. Мартирос је пожњео жито на
свом пољу, омлатио га и на његовом гувну нарасла је гомила чисте
пшенице. С радошћу је гледао плодове свог труда, не мислећи о
том да ти плодови не припадају њему.
Појавио се управитељ, премерио пшеницу, десјатину 2) узео за
плаћање земље, део на рачун пореза, други – за семе, трећи – за
рачун процента за дуг. На гувну је остала слама и толико пшени-
це да не би било доста земљораднику ни за једну зиму!
Сломљеног срца Мартирос се вратио кући.
–Шта се догодило, како то изгледаш!? – упитала је жена.
–Да, тако је; одвратно, смучило ми се…
–Шта је с тобом, да ниси болестан?!
–Ех, шта да кажем, целе године сам радио, зној проливао, и
опет без ичега остадох.
И Мартирос је испричао жени како је тог дана опљачкан.
–А да ли си се свог дуга барем ратосиљао?
–Дуг је остао колики је и био – одговори Мартирос с дубоким
уздахом.
–А шта ћеш ти сада да радиш?
–Видећемо, можда, идуће године, даће бог, зарадићу и одужи-
ћу се. – Прошло је неколико пролећа…
Иза сеоске ограде, притежући своје детенце уз груди, стајала
је Сона. Са сузама у очима она је пратила мужа на далек пут. За-
путио се у туђе крајеве.
–Веруј ми, Сона, обићи ћу читав свет, нећу се штедети, сатира-
ћу се, али паре ћу зарадити да бих тебе и дете ослободио од дугова
– рече сиротан сељак и пољубивши сина, упути се у туђину.
* * *
Била је тамна ноћ.
Усамљена и тужна Сона седела је у својој колиби. С нестрпљењем
је чекала свог брата Казара, који је сваку ноћ долазио код ње да
преноћи како не би остајала сама.
–Ах, шта се дешава, зашто га нема, он никада не касни… – не-
стрпљиво је понављала жена.
У то време неколико црних сенки, као авети, окружише
Сонину колибу.
–Џабаре, ширио се шапат – ти знаш јерменски, приђи вратима,
покуцај, представи се да си Казар, баш онај којег тек што смо сре-
дили у кланцу.
Џабар је пришао к вратима колибе.
–А ви, Апасе и Насире – настављао је исти онај глас – стра-
жарите код врата, ако неко притекне у помоћ пустите ножеве у
промет.
Сона је чула куцање на вратима. Задрхтала је целим телом.
–Ко је тамо? – упитала је она.
–Отвори! – њој се учинило да чује Казаров глас.
Сона се обрадовала, отворила је врата, али ју је оковао ужас,
кад је видела човека, од пете до главе умотаног у црну пелерину.
Човек скиде пелерину, а Сона одмах препозна Ризу-бека.
–Ја се надам, Сона, да ћеш да укажеш гостопримство и лепо
дочекаш свог ноћног госта? – рече он, обраћајући се њој.
Сона је дрхтала од страха, али, скупивши снагу, одговорила је:
–Шта је могло вас да доведе овако касно у колибу усамљене, не-
заштићене жене?
Риза-бек приђе ближе к њој.
–Љубав, Сона, знаш ли ти шта је љубав? Љубав је мене довела
овамо.
–Љубав… – жена је поновила с горчином – љубав те довела у
колибу жене која тебе мрзи из дна душе!
–Ти мене мрзиш? А зашто ти мене мрзиш?!
–Много је узрока… ти си преварио мог мужа, натоварио си на
њега тешки дуг, ти си га приморао да баци породицу у немашти-
ну и да се упути у туђину.
–Све сам то урадио због љубави према теби… ја сам то учинио
да бих га раставио са тобом…
–Раставити ме са човеком ког никада нећу заборавити.
Бек без дугог разговора приђе и загрли жену. Али очајање
његове жртве било је тако велико да је Сона зграбила персијски
ханџар и зарила му га у груди. Он се свалио на земљу. А Сона, до-
копавши дете из колевке, искочила је из колибе кроз задња врата
и брзином тигрице ишчезла је у ноћном мраку.
* * *
Сона је трчала уским кланцем у правцу најближег села.
Дете, које је она привијала уз груди, тужно је плакало.
Убрзо је она приметила пламичке који су светлуцали на
падини планине и убрзала је кораке.
–Најзад – узвикну она са уздахом олакшања. Приближивши се
вратима једне од колиба, она је закуцала.
Врата јој отвори старац који је у руци држао кандило. При
појави неочекиване гошће он је у ужасу узвикнуо:
–Ој, Сона, јеси ли то ти?
–Ја сам – одговорила је жена и ушла у колибу.
Старац је био њен отац. За неколико минута пробудили су се
сви укућани и окружили су њу: желели су да сазнају узрок њене
неочекиване појаве.
–Крв је на теби! – узвикну пренеражеми старац отац.
–Ја сам убила човека – рече Сона.
Изненада у колибу упадоше слуге убијеног бека и ухапсише
све присутне.
–Ми смо настрадали… – настаде општи урлик.
Превео Миливоје Баћовић
_______________
2)Стара руска земљишна мера равна 1,092 хектара.
Ованес Тумањан
Камено купатило
Киракос се прехладио и сада лежи у грозници. Суседи дошли
да га обиђу. Седе око болесника, разговарају и пуштају дим из
чибука.
– Ако се не презноји, може свашта да буде. Хајде да му припре-
мимо камено купатило – предложи чича Несо губећи се у обла-
цима дуванског дима.
– То би вредело! – сложи се комшија.
– Више ништа и не преостаје – огласише се остали.
– Киракосе!
– Шта-а-а?
– Разговарамо о каменом купатилу. Шта ти кажеш на то?
– Бојим се… нећу издржати …
– Издржаћеш. Ниси мали.
– Ви боље знате … мили моји …
– Еј, жене, налијте воду у казан и донесите што више камења.
Треба га одмах ставити у ватру да се добро загреје.
Казан ставише на огњиште, а камење у ватру, па пoново посе-
даше у круг. Чича Несо прича колико је народа спасло камено ку-
патило: Матананц Данела, Матосанц Минаса, Цатуранц Степана,
Машковоранц Мика… И тако редом све док не зaкипе вода и не
загреја се камење.
– А сад пређимо на ствар!
– Бојим се, браћо – застења болесник.
– Ти да ћутиш! Домаћице, донеси нам два дебела ћебета, а ви,
момци, који сте јачи, дођите овамо!
Скидоше са огњишта казан са узаврелом водом и поставише
га насред собе, а болесника положише поред њега. Затим ужарено
камење набацаше у воду, оно зашишта и диже се облак од паре.
Истога часа казан и болесника покрише ћебадима, па поседаше
одозго.
– Ох, гушим се! – кркљавим гласом завапи болесник.
– Нећеш се угушити!.. Момци, притисните што јаче! Држите га
чврсто за главу и ноге!
Болесник је кукао, очајнички се бранио и покушавао да се
ослободи, али су га снажни момци, који су на њему седели, у томе
спречавали.
– Куд си навро? – викали су церекајући се и притискајући све
јаче.
– Сад ће сигурно да се презноји!
А чича Несо, седећи на болеснику и пућкајући чибуком, на-
стави да прича:
– Једном се тако прехладио и наш Абгар. Давали му разне
чајеве и прашкове, тело му масирали сирћетом, али вајде ника-
кве. “Момци”, велим, “дајте да му ја приредим камено купатило!”
А они ће: “Хајде, ти боље знаш шта треба”. Разгорех ти ја ватру и
ставих на њу трбушасти бабин казан с водом. Сакупих камење
и набацах га у жар. Закипе вода, ужари се камење. А Абгар само
понавља: “Бојим се! Бојим се!” Плашљивко, као и овај овде.
– Е, неће бити. Абгар је храбар момак и има јако срце.
– Он храбар? Једне јесени набасам ти ја на медвеђу јазбину.
Вратим се: таква и таква ствар, Абгаре, пронашао сам медвеђу ја-
збину, хајде да истерамо звер. Пођосмо. Узмем ти ја мотку и гурај,
гурај у јазбину. Одједном, проклети медвед скочи и баци се на
мене. “Абгаре, у помоћ!”, повичем, али од њега ни трага, ни гласа.
Искобељах ти се ја некако из медвеђих шапа па бежи. “Шта то
учини?”, питам га, а он ће: “Отрчао сам кући по пушку”. Лажов.
Уплашио се… Где оно стадох? Да, Абгар исто тако: “Бојим се, не
треба ми камено купатило!” Али га ми не послушасмо, већ по-
седасмо исто овако на њега: ја, наш Гукас, Пилон, Габо, Арут…
Агбар се под ћебетом драо, драо, па се смирио. Склонимо ћебад, а
он лежи сав у зноју. И опорави се, постаде још здравији.
Кад чича Несо заврши, сви устадоше и склонише ћебад. Пара
се разиђе, а Киракос…
– Киракосе!
Нема одговора.
– Киракосе!
Ћутање.
– Киракосе! – дозиваше га, штипаше, дрмаше.
И тако умре Киракос.
– Шта то би, браћо? – упита, збуњен, чича Несо.
Около – тајац.
– Јој, шта ће и мени јадној живот без њега! – поче да нариче
Киракосова жена.
Гурајући се лактовима, комшије ћутке напустише кућу. И док
је Киракосова удовица оплакивала мужа, његови пријатељи по-
чеше да се присећају колико је народа настрадало у том каменом
купатилу: Анесанц Аро, Мелкоњанц Ване, Ахверданц Аге, Ша-
маланц Шамил… не могу се сви ни набројати.
А чича Несо је седео опуштене главе и, пућкајући својим чибу-
ком, ћутке слушао шта причају сељаци.
1910.
Превео Милан Николић
Рубен Зардарјан
Дете народа
(Рађање из пепела)
– Из ког си ти краја, младићу?
– Из Чарсанчага, господине.
– Како се зовеш?
– Вардан…
Упорно и тврдо постављао је ова питања град који није нави-
као на призор тако понижавајуће немаштине. И сваки пут као
одговор звучао је слабашан, откинут и болешљив глас.
Чарсанчаг! Проклета губернија, где се дванаест месеци у
години гладује и где се за кришчицу хлеба мора платити крвљу.
Земља овде припада Арслан-беку, 3) кућа припада Арслан беку,
вода у извору и сунце на небесима припада Арслан-беку и ње-
говим слугама. Једино власништво сељака су њихове пресахле
душе и тела која не вреде ни гроша, којима би морао да влада
Свевишњи и које су предане вољи зле судбине и подложне свим
оним невољама којима су бременити сви будући дани Чарсан-
чаганаца. Мало ли је ропства што је јерменски сељак, са целом
својом кућом, са свим јадним кућним сељачким стварима, свом
својом чашћу продан у вечно ропство и што је заувек прикован уз
вратни праг паганина, него се чак и код милосрдног Свевишњег
окаменило срце.
Дешава се, да за целу годину чак ни кап воде не падне на поља
Чарсанчага, а ако се неочекивано небеса сажале и пошаљу кишу,
онда ће она да лије дан и ноћ, не престајући, док не поплави све
усеве и лиши класје живота.
Две године судбина им је слала такве несреће, остављајући их
без хлеба, лицем у лице с немилосрдним небом, под јармом Курда.
У Чарсанчагу влада глад којој се не види краја. Гладују сви, и
Курди, и Јермени. Али јаки ће наћи за себе макар мрву, али куку
слабом!
Куку Јерменину, зато што он у сушној години чак једину
кришку хлеба мора својим рукама да стави у уста газдама да би
му дозволили да начупа за себе траве на ливади где пасе беково
стадо.
Курд је разбојник, он нема савести, ако му постане тешко, он
се неће гнушати да своје парче хлеба умочи у човечију крв и да
га поједе – Курд има газду, а то је шеријат, његов бек, његов сеид, 4)
а у случају нечег – његова кама. Јерменин пак никао је из земље,
он нема ни заступника, ни пушку, чак ни железни прут, у најбо-
љем случају дрвену мотку код узглавља и пса код врата, а и то ако
је година родна и има чиме да нахрани пса. Зато и бежи Јерме-
нин из Чарсанчага у Харберт, где ће, ако буде имао среће, наћи
посао носача и на својим леђима претурати камење и циглу. Али
док леђа не добију тај благословени терет, јадник је принуђен да
закуца на сва врата и, како не би умро од глади, да моли за мило-
стињу.
Као изгладнели вук који се спушта са планина и дође међу
људе, ишао је из Чарсанчага Вардан. Њега је несташица изнурила
толико да је изгледало као да је ово биће, које је добило људски
облик и које зове себе Вардан, састављено од костију обложених
кожом. Упале очи које је с муком било могуће запазити на пожу-
телом лицу, и непропорционално велики црвени нос давали су
његовом изгледу злослутни израз, чинили га сличним на при-
виђење. Цело његово тело, ноздрве, уши, трепавице, голо раме и
груди, били су испрљани гарежом. Бокови, на којима се истицао
надувани стомак, били су једвице прекривени закрпама на сто-
тине места које су изгубиле првобитни изглед и исто тако црним
дроњцима. Ово биће које је престало да буде човек, остављало
је мучан утисак. Слаб, изнурен глас, тужно је молио код сваких
врата:
– Госпођо, кришчицу хлеба…
Ах, то несрећно парче хлеба. Њега није било довољно ни у
граду, те је код сваких врата требало камчити, понижавајући се,
плачући, да би му нечија рука презривим гестом бацила у лице
неколико огризака и залупила пред носом вратима.
* * *
Чуђење и самилост, одвратност и смех изазивала је у граду појава
овог чудног бића!
Неко би се сажалио над њим и дао несрећнику мање изноше-
ну одећу, дао нешто што личи на обућу, покрио главу прљавим
фесом који је изгубио првобитни облик. А неки су га, приликом
сусретања на улици, са надменим саосећањем питали:
– Еј, Вардане, како живиш!?
Изгледа, онај што пита покушава да сазна да ли је Вардан
задовољан тиме што су његово тело прекрили дроњцима и што
су му дали да се наједе. И тако, како се гледа у очи псу, они су
нетремице гледали у његово лице, настојећи да нађу бар искру
захвалности. Ништавни улични дерани гурали су у њега камење,
истрзавали из његових нејаких руку штап, исмејавали га до оног
времена док Вардан није престао да изазива интересовање, док
његова страшна беда не би изгубила своју бездушну новину и док
Вардан не би постао неотуђив делић улице, жив предмет који је
способан да се помиче и који подсећа на човека.
Али те године град је живео у изобиљу, у домовима је свега
било довољно, земља је била дарежљива према људима: и срца су
била задовољна, и стомаци беху сити.
Чарсанчагски становник Вардан, који је побегао од глади, про-
водио је своје дане на улици, а ноћи под зидовима градског купа-
тила. Кад је стезала хладноћа и с хоризонта нестајало последње
јато птица, Вардан је почео да намешта коначиште код угашеног
огњишта купатила.
* * *
Почела је година 1895-та.
Крвава зора наднела се над градом и на главе становника осуле
су се смрти попут града. Људи, избезумљени од ужаса, бежали
су, слично стаду животиња које прогони ватрена стихија. Ко је
био мало богатији или познатији, нашао је себи уточиште у като-
личким црквама, у турским шталама и још бог зна где. И с њима
жене, ако је мужевима пошло за руком да их спасу, и деца ако нису
заборавили на њих негде на улици или негде у планини. Не само
тела, него и своју душу, част својом руком Јермени су морали да
уруче непријатељу на милост његове самилости, његовом ножу,
његовој вољи.
То је била махнита борба за постојање, јадног, бојажљивог на-
рода који није научио да се супротставља, то је био моћни ин-
стинкт самоочувања који је приморавао да се бежи, оставивши на
самовољу судбине мајку, жену, брата, сестру… све оне који су још
јуче били вољени, и поштовани више од живота. Страх је при-
моравао да се предају и забораве сви они пред којима смо само
пре час осећали најдубље поштовање, одрећи се од свега што смо
волели, што нам је била срећа, живот. А све то ради сопственог
спасења, само да се не умре.
Душа малограђанина, коју одржава махнита жеља да живи,
преживи, душа која није искусила несреће, постала је варварска,
дивља и зла. Човек се одриче од своје вере, свог огњишта, свега
оног што је за њега било свето, ужас смрти осмудио је душе, о-
дузео од људи снагу и осећања.
И људи су бежали, журили, не осврћући се, газили су по леше-
вима рођених, остављали су своје домове што се диме као крв,
остављали широм отворена врата цркава, бежали у нади да ће наћи
прибежиште, бежали су онамо где се налази извор свих злочина.
Само неколико часова над хришћанским црквама и звонара-
ма лебдела је страшна сабласт Мухамеда и Курана, али и то је било
довољно да би се истрзани људи одрекли од своје вере и примили
мухамеданство.
Слава Алаху и његовом царству разлегала се целом земљом.
И дивље гомиле светине настављале су да убијају, пљачкају,
скрнаве, да би се на крају крајева грлили са онима који су прими-
ли њихову веру у славу Великог Пророка.
Кад су све богате куће биле опљачкане, а њихови становници
бачени на колена, ред је дошао на бедне, забите уџерице и подруме.
Три муслимана, наоружани пушкама, ушли су у купатило.
Поред неохлађеног пепела видело се згрчено биће, које је личило
човеку.
– Еј, има ли тамо неко?
Сенка се мрднула, чуло се тешко дисање.
– Устани, ма ко да си, иначе…
Пушчане цеви упериле су се претећи у незнанца.
Неочекивано из пепела подигло се одвратно полуголо створе-
ње, испрљано гарежом и пепелом, а пар мрачних очију засветлу-
цао је на црном лицу и усмерио се у тројицу наоружаних мусли-
мана који су стајали на улазу.
– Како се зовеш?
– Вардан – одговорио је слабашан и танан глас.
Одмах се одреци своје вере…
– У име оца и сина, и светога духа… – неочекивано смело за-
звуча глас младића.
Душевна храброст нишчег, гладног, од свих презреног млади-
ћа који је побегао из гладног Чарсанчага, његова морална снага
неустрашиво се дизала из прљавштине и пепела. Згажена вели-
чина неочекивано је васкрсла у гомили пепела и проговорила у
њему, у Вардану. Гладни младић ужаснуо се од једне мисли – да је
могуће одрећи се од своје вере, свог имена, своје крви.
– Керу, шта је теби, не знаш шта се дешава у граду, сместа
прими муслиманство…
– У име оца и сина…
Плануо је малени облачић ватре, одјекнуо је пуцањ, попут
муње засјао је барут, ударио о зидове, чуо се резак крик. Дижући
пепео, нешто је пало на земљу, мрачни подрум напунио се јетким
димом и поново је зацарио мрак.
Превео Миливоје Баћовић
_______________
3) Кнез, поседник
4) Почасна титула, са посебним овлашћењима