Бабкен Симоњан
Књижевност као огледало јерменског бића
Уводна реч
Животом је одавно проверено да је судбина књижевности сваког
народа условљена специфичношћу његове историје. А историја
јерменског народа пуна је перипетија великих контраста, траги-
зма и истовремно херојских догађаја. Нашавши се на раскршћу
између Запада и Истока, Јерменија је од давнина била јабука раз-
дора између великих држава Азије и Европе. Управо због тога,
једна од карактеристичних особина јерменског народа је слобо-
дољубивост, јединство и независност нације. А то се одржава
кроз древне усмене спевове, легенде, народна и епска казивања,
као и кроз многобројна уметничка дела из периода писмености,
након стварања јерменске азбуке почетком петог века. Месроп
Маштоц, творац јерменског писма, био је свештеник Јерменске
апостолске цркве и просветитељ. Он је утемељивач јерменске пре-
водилачке школе. Њему припада први превод Соломунових при-
ча из Библије чија прва реченица гласи: Да се познаје мудрост и
настава, да се разумеју ријечи разумне.
Књижевност која је створена на јерменском језику пре ствара-
ња националне азбуке није доспела до нас. Она је највероватније
нестала приликом преласка Јермена у хришћанство 301. године.
Али, као сведочанства богатства јерменске културе из античког
доба, историја је сачувала неоспорне доказе: предивне храмове,
непоновљиве хармоније архитектурних форми, многобројне ле-
генде, митове, епска казивања, од којих су многи постали извор
за проучавање старе историје Јерменије.
Након тога, кроз векове развоја, јерменска књижевност је из-
ражавала национални и слободарски дух народа. То је посебно
истакнуто у “Историји Јерменије” историографа из 5. века Мов-
сеса Хоренација, у епу “Сасунци Давид”, у делима средњовеков-
не јерменске поезије, предивним песмама ашуга (ашуги су слич-
ни гусларима) који су били блиски народу и њихове песме су до-
пирале до људи, а при том су се тицале њихових свакидашњих
брига и маштања. Те традиције су се преносиле с колена на ко-
лено, али се у условима одређених околности развијала умет-
ничка структура дела не мењајући при том суштину. Кроз векове
јерменски хроничари, писци, преписивачи староставних руко-
писа и минијатура преносили су, с генерације на генерацију, сву
лепоту писане речи, сву мудрост јерменске нације. И није слу-
чајно што код Јермена има три култа као светиње – према писа-
ној речи, мајци и отаџбини. Према писаној речи, као одбрани за
своје биће и постојање, према мајци као васпитачу свога детета
и према отаџбини као једином светионику за опстанак нације.
Све ово је на најлепши начин одражено у јерменској књижевнос-
ти почев од 5. века, од настанка јерменског писма којим се служи
јерменски народ ево већ више од 1600. година.
Наравно, јерменска књижевност не једном је представљена
српском читаоцу, али већи део из овог избора појављује се на срп-
ском језику први пут. Сам избор који је пред српским читаоцима
још једном потврђује карактеристичне особине јерменске поези-
је – патриотизам, лирика, оданост високим идејама, хуманост,
однос према отаџбини и људима.
У овом избору су заступљени јерменски песници и прозни
писци почев од краја 19. до краја 20. века. Кроз овај избор види
се лепота јерменске писане речи, осећа се дух и дах древне Јер-
меније, њене славне, али и трагичне историје, види се духовно
благо ове древне колевке која је, кроз више векова, опстала за-
хваљујући своме писму, витештву и јунаштву. И није случајно
речено да народ опстаје онолико колико његова писана реч, књи-
жевност и култура.
Ованес Тумањан
У јерменским горама
Наш пут је – мрачан, наш пут – у ноћи,
И ми без краја
У мрклој магли
Дуги низ векова идемо ка врху,
Уз јерменске горе,
Уз тешке горе.
Из дубине векова, носимо бесцен-благо,
Ризнице многе,
Оно што вековима
рађала је наша душа, уз порођајни бол,
У јерменским горама,
Високим горама.
Али колико пута су црне аждаје
Жарке пустиње,
Једна за другом,
Кидале наше мирне караване
У јерменским горама,
Крвавим горама.
И наш караван, немоћан, ужаснут
Опљачкан, сустао
И разједињен,
Још носи своје небројене ране
Јерменским горама,
Жалосним горама.
Наше очи гледају с тугом и чежњом
У далеке звезде
На крају небеса –
Кад ли ће већ осванути јасно јутро
У јерменским горама,
Зеленим горама?
Препевала Злата Коцић
Аветик Исаакјан
Аветик Исаакјан
* * *
Мој караван светли као пламен
На путу туђинском и далеком.
Стој, каравану! То као да ме
Чак из домовине зове неко.
Спокој царује, влажан од зноја,
У пустињи, у том жарком крају.
Ах, домовино, и љубав моја
У туђем је сада загрљају.
Зар да се уздам у целов жене
Што заборавом суши сузе вреле?
Идемо! То нико не зове мене.
Нема на свету љубави верне.
Настављам кроз жегу и мећаву,
Кроз туђе ноћи све дуже и црње.
А кад се уморим, спустићу главу
Макар на камен, макар на трње.
Препевао Милан Николић
* * *
Кажем, глад ће, духовна, имајте слуха.
Најраскошнији сто глад ову не лечи.
Просјачићете препуна трбуха
Жељни ватрене, узвишене речи.
Циничним смехом одбацисте наде,
Мисао, машту, врели порив душе.
Плесом сте занети у храму зараде,
Где бесмртне тежње и снови се руше.
Који исмевасте силу стварања – вас прво,
Пресите, сколиће глад духовна, најгора.
Жедни, туробни, ко просјаци за мрвом,
Скитаћете земљом од мора до мора.
Препевала Злата Коцић
Ваан Терјан
Ваан Терјан
* * *
За далеком земљом Наири сневам
Као за царицом нежном, ја – њен роб.
Али зар а успаванку да јој певам
И у царски да је спустим гроб?
И зар да свој поглед опустошен
Ка њеној руини пружам као мач,
Да уместо ње љубим јој мртву сен,
Место њених речи да слушам њен плач?
Препевао Милан Николић
Естонска песма
Кад, уморну, живот те озлоједи,
Тад врати се, себе мени доведи:
Болно срце само тобом дисаше,
Неће те мучити, то би да искаже.
Насмеши л се теби судба сладосно
И туђинци поздрав шаљу радосно,
Можда и ја твој усуд, драга, платићу,
Ипак дођи, врати се, позлатићу.
Ако судба бездушна пак ревносно
Заледи ти срце патњом несносном,
О, знај, душу сломиће ми напола
та жестока бољка твога разбола!
Препевала Злата Коцић
Јегише Чаренц
Своје слатке Јерменије
Своје слатке Јерменије сунцезарно слово волим,
Нашег древног, дивног саза ридајућу струну волим,
Оштри мирис дивног цвећа к’о и ружа сличних крви
И гипки плес наиријских нежних девојака волим.
Волим наше тајновито небо и језерску воду,
Летње сунце, сунце зимско и мећаву зверску, луду,
Црне зидове колиба, што у тами вечно буду,
Хиљадугодишњи камен прастарих градова волим.
И ма где се налазио, чујем тужне песме наше,
К’о молитве свете читам староставно писмо наше,
И да ми срце избоду крвареће ране наше,
Ја, свеједно, сиротињску Јерменију своју волим.
Ах, за моје напаћено срце друге бајке нема,
Као Кучак, Нарекаци светлијих умова нема,
Прођи сав свет, к’о Арарат седог врха нигде нема,
К’о пут славе недостижне ја свој седи Масис волим.
Препевао Бабкен Симоњан
Наири Зарјан
Лати се трубе
Лати се опет, старче, бојне трубе љуте!
И опет смело крени у битке крваве,
Идући својим шездесетогодишњим путем,
Ти ниси тражио спокојства, нити славе.
Напрегни слух: гамиже непријатељ, ено,
У мутној атмосфери услова се скрива,
Реци том свом младом свету размаженом
Није хлеб само – храна за човека.
Бори се и знај, да непријатељ грдни
Неће хлеб на те, већ камен страхотан,
Бори се смело, чврст, окрутан буди,
Није ти суђен миран залазак живота.
* * *
Захвалан сам свету што те на свету има,
Макар вечно била у недотичним пределима.
Прозори твога дома витлају твоју сенку,
У инат свим затвореним вратима на свету.
Изаћи ћу, ти ћеш промаћи, пламено узнета,
Опржен жаром, ја ћу уснити сан овог света.
Нека ми твој осмех бар једном сине из прелета,
А потом нек ме бију све кише овог света.
Одлазим, сâм, тужан. Збогом… ал ми се речи плету –
У захвалност што те има на овоме свету.
Препевао Миоград Сибиновић
Гурген Маари
Туга
Жута девојко-класу, вољена девојко-злато,
Моја девојко, очију чистих,
Ти се узалуд занесе позивом кише, зато –
Ти си занета отишла залуд…
А на злаћаним пољима моје душе си била,
Ти си била расцветали цветић,
Моја топола била си, тополо, сестрице мила!
Ах, расцветала прошлости моја…
Након обилне кише претворила си се у дугу,
И то чаробну, огњену, дивну.
И издужила си се по свакоме брегу и лугу
Чак и баштенској малој алеји…
Затим неста и дуга, о где ли си љубави жарка?
Златокрила лептирице моја,
Да л’ си девојка била, газела, бунило ил’ варка?
Зар си стварно ти девојка била?
Ево, дође и дан, – дан ко лимун што светлошћу дише,
Чак је пријатно сладак ко лимун;
Ништа, ништа то срце ми неће додирнути више
Ах, ни друго, и никакво име.
Светла колевко љубави, вољена девојко злато!
Зар се никада вратити нећеш?
С мојом песмом, тим сунчаним даном уплети се зато,
С овом водом и пролећем овим …
Препевао Миливоје Баћовић
Ованес Шираз
Мајчин гроб
На мајчин гробак снег мете,
Снежна хрпа га свила –
И к’о да перушке лете
Са анђеоских крила.
Слаже се тужно, полако
На гробљанској ширини –
И мермер твори над мајком –
К’о хум гробни се чини.
Бог нежно пахуље своди
На гроб матере моје –
Да бол је не стре и овде
К’о за живота што је.
Слажу се пахуље благо,
Мермер постају стамен,
Сам Бог то мајци ми драгој
Твори надгробни камен.
Препевао Миливоје Баћовић
Експромт
Били смо мирни, к’о наше планине,
Ви сте банули, к’о дивљи ветрови.
Устасмо пред вама к’о наше планине,
Завијали сте, к’о дивљи ветрови.
Али смо вечни, к’о наше планине,
Нестаћете ви, к’о дивљи ветрови.
Препевао Бабкен Симоњан
Амо Сагјан
Свитање
Освит на гору сену,
Уздрхта гора –
Горје уздрхтало.
Птица се на стаблу прену,
Уздрхта стабло –
Дрвеће уздрхтало.
Срна скочи на стену,
Уздрхта стена нагло –
Стење уздрхтало.
На тренутак ми се учини
Да је уснуло под стењем
Вековље уздрхтало.
* * *
Опет ће јесен доћи,
Опет ће над твојом главом
Ждрал на југ да полети.
Платано, моје платано,
Опет ћеш остати са мном.
Ови ће дани постати
Далека, далека прошлост…
Опет ће године доћи
И опет ће над твојом главом
Ждрал с пролећа на север,
А с јесени на југ да лети…
Платано, моје платано,
Како ћеш тада без мене?
Препевао Миодраг Сибиновић
