Бранислав Вељковић
Спасавање човека
Полицајци су, после дугог убеђивања, одвратили човека да скочи
са симса деветог спрата; потом су га дуго испитивали о разлогу
због којег је имао намеру да се убије; онда су га убили због разлога
због којег је имао намеру да се убије. У полицијској станици, након
завршетка смене, по службеној дужности, предали су извештај с
називом: “Успешно изведена акција спасавања човека”.
Миливој Анђелковић
Мало, мирно и спокојно место
То место је било лепо на посебан начин. На обали мора, а скрај-
нуто; нема друма, струје, воде. Увече само један фењер, жива мала
ватра и тихи, једнолични шум мора. Нема оне класичне, удобне
лепоте – зграда, водовод, струја. Разумеш? Ноћ, дрвена викендица
и тишина, чује се само како море дише.
Увече, уз ватру, разговара се са пријатељима, пијуцка шта се
има а увек нешто има, пржи се месо на жару. А са стране гори
један фењер. Само један, разумеш? Мало, мирно и спокојно место.
Онда је дошла нова власт, па нова држава, нови ихај порези и
морао сам све да напустим. Продао сам за ситне паре, дај шта даш.
Као да сам откинуо парче себе. Нема више те лепоте.
Прошле су године и недавно одем да видим шта је сада тамо.
Ако може, да га откупим, да вратим макар део оног мира и спокоја.
Кад тамо, на месту моје викендице – куглана! Бљеште светло-
сти, зује аутомобили, гужва на паркингу, трескају кугле, трешти
музика, чак и море нешто гунђа и пени се.
Све су ми отели, разумеш? И то троструко: и имање, и спокој,
чак и сећања. Сада, када на то помислим, прво видим куглану
и трескање кугли. Да ли је заиста постојало то мало, мирно и
спокојно место? Или сам само сањао? Разумеш? Шта ти кажеш,
шта је то било: отимање или сан?
Бешир Љушковић
Глас
Глас ми је стигао док сам био у Риму.
Сјутрадан, на бријегу у родном селу, у рукама сам достојанствено
држао њену слику и квасио је сузама. Тужно су пјевале птице из
мајчине башче. Ону жуту мачку, коју је највише вољела, нијесу
могли отјерати с кревета. Најмлађу сестру, која је много била
везана за мајку, жене су поливале водом да је поврате.
Слаба прољећна киша покваси свежу хумку, окружену
гомилом свијета. Моја тетка, старија предвидљива жена, то лоше
протумачи. На свежем цвијећу мијешале су се капи кише и сузе.
У искрењу под слабим сунцем скоро се нису разликовале.
После мјесец дана на истом мјесту, сличним поводом би много
свијета.
Мој отац није више био удовац. Тог поподнева цвијеће је
имало последњу ријеч.
Душан Стојковић
Лудак
Са ума су сишли и ноћ и дан и разлубеничено подне. У носиљкама
пуне руке сновних смалаксалих протеза. Снивак по снивак – сни-
вка незадрж. Ракун пере одбачене животне конце и кучине. Суз-
на вода слузно богоради. У богорадионици твори се нови свет
на уклин отишлом. Отишиниле се градске калдрме, селски еол-
ски вихорци, водне одне пјесни на плеснивим олуцима. Креје и
гаврани отперјали пошто су Индијанци у трње одложили перја-
нице. Кактус над кактусима у лудачкој кошуљи песмовања са
степеницама Мајаковског низ које се суновраћују деца и жирафа
коју је јахао тачно у подне своје смрти Николај Гумиљов.
Дејан Богојевић
Фотографија, буба
Отворио је прозор. Узео фотоапарат и фотографисао пролазнике.
Они га нису видели. Он је желео да буде непримећен. Сваког
понедељка је радио фотографије у оближњој фото радњи “Клик”.
Увек је имао исти број фотографија.
Сваког понедељка је радила иста девојка у фото радњи “Клик”.
Сваког понедељка та девојка је према њему била љубазна.
Он је и даље фотографисао. Годишња доба су се смењивала.
Знао је да се не бави узалудним послом.
Једног понедељка је ушао у радњу “Клик” и док је чекао да му
девојка у провидној кесици изнесе фотографије иза пулта јео је
бомбоне различитих воћних укуса. Осећао се растерећено.
Девојка је дошла видно нерасположена и усплахирана. Руке
су јој се тресле. Није рекла ни реч. Предала је кесицу са фото-
графијама. Није га ни погледала, по први пут.
Фотографије су биле потпуно тамне. Само на једној је била
буба тврдих крила.
Драган Ранковић
Бетовен из грамофона
Бетовен из грамофона претворио је згужване креветске чаршафе
у величанствени венац стеновитих планина и оживео жути јас-
тук да засија као сунце тог собног предела са орманима који као
пањеви почеше да пуштају гране и изданке што као крошњу носе
тешке редове разлисталих књига да би после неколико минута
родила будилник као чудан плод, као јаје у коме куца срце музике
која тек што се није излегла.
Драгослав Паунеску
Прећи
Нас двојица морамо преко ове реке. Како год знамо и умемо. Ме-
ђутим, у муци смо, јер само он уме да плива.
Додуше, ја умем да летим, али то ни за живу главу не смем да
му кажем.
Јефимија Коцић
I love you
Држала сам те за руку оно мило твоје “I love you” нисам више
слушала. Волела сам те када је твоја кожа била тако храпава и
секла сваки део мојих меканих јагодица на прстима. Неговала сам
те када је празнина прекривала твоју лепу душу. Рашчешљавала
сам твоју дугу, блатњаву косу боје лана. Писала сам о теби и за
тебе, али твоје очи нису знале шта гледају на том комадићу папира.
Неки су се смејали када би нас видели. Мене није било срамота
да те шетам у тим колицима. Знам да је моја љубав према теби
побеђивала све препреке. Понекад бих те пољубила, али пољубац
никада не би био узвраћен. Свирала бих ти и успављивала те…
Многи су желели да волим друге као тебе.
Понекад бих легла и замишљала да твоје срце куцка (за мене).
Причала бих често сама са собом и понекад бих те нешто питала,
али твоје плаве очи никада нису давале одговор. На крају ти
још једино морам рећи – волим те, моја порцеланска луткице са
распродаје из оближње продавнице…
Радослав Дуја Недић
Зора
Јутрос, у сами јунски освит зоре, изађох на терасу свог стана
на Неимару. Неко би помислио да сам поранио да дочекам зору.
Не, не, управо сам се спремао да одем на починак после бурно
проведене вечери.
Као по обичају, погледах цвеће у жардињерама и саксијама.
Занимало ме је да ли се у међувремену појавио неки нови цвет.
Бацих поглед према Аутокоманди и зачух два коса која су се
доцвркутала негде у крошњама дрвећа. Боже, како је леп осећај
да усред града окованог бетоном видиш зеленило и чујеш цвркут
птица. А онда је на сами врх високог платана слетео велики гавран,
гласно гракћући. Стекао сам утисак да је на некога љут. Врапци
се разбежаше. Утихну песма косова. Затим је долетео други, још
горопаднији гавран, дужег кљуна и ширих крила. Потерао га је да
би заузео његово место. Питао сам се зашто, а када се ту налазе
још четири платана, а има и другог дрвећа?
Неодољиво ме је подсетио на човека